Никола Тесла је још почетком 20. века примао сигнале из космоса. Ни до дана данашњег то му није опроштено.
Колико је само снажна вера у онога ко повијен љуби руку попу док овај с нескривеним гађењем гледа на њега!
Моја девојка увек нешто поправља. Крагну кошуље (кравату не носим), отреса прашину са шешира (који је црн и нема шансе да на њему нема неко уочљиво зрнце прашине), чвргом ми скреће пажњу да не псујем (што често радим), а кад нема шта да поправи руке јој свеједно иду напред-назад. Колико сам само пута покушао да јој скренем пажњу на то да треба да се одвикне, да освести своје понашање. „Ма шта ти знаш, лудице!“
Шипак, матерински инстинкт!
„Пази како прелазиш улицу! Пада киша. Мети капу!“
„Где си био? Шта причају? Причај ми.“
Треба угађати...
Чарапе и гаће не перем – бацам.
Више пута сам био у прилици да погинем – сад ми је жао.
Црни, сине, шта уради!
Гледам је, како пропада. Стари. Офуцава се, умашћује. Још духом зрачи, али боје тамне. Коса неравномерне густине. Туга се уградила у нове боре. Депресиван сам.
Сећам се, код Кафке, а онда код Селимовића – систем је тај који убија.
Бара крекеће.
Симболика, људи, архитектура, приче, живи снови.
Гледам, како граде. Црне, огромне, челичне шине арматуре. Само један носач лука хале већи је од моста на реци. Али, ко гради?
Зурим, али је не видим с ове стране леће – „Соба с огледалима“. Ко гледа? Гледање...
Чувај се витих пера!
За славу!
Мазим чекић.
Легенде о херојима нас не уче ничему.
Ја сам неколико пута био херој.
Многи ми се смешкају, а мисле – одустани!
Сад, у свету у којем никог не препознајем, могу слободно да терам по свом.
Због чега је укопавање тајно?
Због чега конобарица с уживањем трља груди о своје госте?
Бежи, зеко, бежи!
Бацио сам чекић у рупу. Змијска краљица се разгневила.Силазим.
Они то воле.
Змија у људима шиба, сикће, трује.
Ако не воле, због чега је гоје?
Воле.
Posts
