Tuesday, February 9, 2010

КОФЕР 3 (тринаести наставак)

УМЕСТО ПОГОВОРА



Урушени фрактал


Биолошко и технолошко преклапају се уз помоћ хронолошког...

То јест, еволуција, као кретање, води од једног другом, а сада, опет – то није тешко замислити – од другог – првом .

Латерално кретање производи врсте...

Врсте, дакако, упадају у фракталну ентропију.

Линеарни, једносмерни напон, отвара нове просторе за појаву нових врста (тзв. ширење свемира). Врсте трпе од напона, а то се привиђа као „конкуренција“ између врста.

Када је у питању људска врста, догађа се „убрзање“ хронолошког вектора (или синусоиде, пошто се време опажа и као циклично смењивање временских периода) – утисак је да се време „скраћује“. То је неминовно довело до застаревања људског (биолошког) облика (перцепције). Могуће је да се мање групе људи, привремено, врате у старије (аутархичне) моделе, али свеукупно гледано, човечанство пропада – у себе или изван себе, потпуно је ирелевантно. Ово пропадање је фрактално и као узрок/последицу има „омекшавање“ кохезије (виђене као интерактивно, „глобално“, јединство).

Моментум технолошког фракталног пропадања (напредовања) је толики да се не може зауставити, чак ни на планетарном нивоу, пошто су планетарни ресурси већ у превеликој мери ангажовани.

Померање скупне тачке Земље“ (према Кастанеди и другима) заиста се догађа.

Ово префокусирање, или рекалибрација, истовремено и ослобађа и захтева огромну енергију. Ослобађање енергије (Расуло) одвија се у Тачки Нула коначне (апсолутне) брзине – на врху хронолошког вектора (крај времена).

Ангажовање исте те, сада „ослобођене“ енергије, производи, барем у први мах, „плутајуће“ визије којима недостаје хронолошка кохеренција.

Разуме се, идеја „опстанка“ овде мора да се задовољи апстрактним садржајем – што је, дакако и јакако, у потпуности исцрпљује и обезвређује.

У том тренутку, слободна енергија, појављује се у форми Космичког Зрака. Ако један квазар има у себи енергије од које може настати читава галаксија, онда је јасно да је феномен времена у њему сажет у једну (бездимензионалну)тачку. Уколико се та тачка пројектује као линија, она представља почетак новог свемира – враћање „почетку“ на начин Великог Праска – успоравање, које на крају крајева, као урушавање принципа фрактаљења – поново долази до себе апсолутним рашчињавањем свих могућих калибрација (арбитрарног дефинисања мере).

Ови периоди-размаци, од праска до потпуне ентропије, имају релативно трајање-растојање.

Одржавање пажње у стању „примордијалног хаоса“ је својство чисте силе, која једино има апсолутни увид у природу ствари. Ова сила постоји и на „почетку“ и на „крају“, а у области „између“ је „изгубљена“.

Ко је ово схватио – на вољу му. Може поново да зарони у област релативног, да „падне“ и да постане субјект патње.

Али не мора.


У следећој књизи, којој је име Шаманијада, биће описано бивање врсте у настајању и врсте у одлажењу. Посебно ће бити истражене могућности интеракције између појединаца ових врста у свим основним облицима (а-а, а-б, б-б).

Врста а се налази на крају свог „пута“ и она је својим духовним развојем досегла област неусловљене силе. Врста б (савремени човек) је на самом почетку свог путешествија, и има озбиљан проблем...

Крај људског рода назначен је у Коферу, с посебним увидом у његову нераздвојну повезаност с технолошким напретком, што је у једном тренутку развоја ове врсте била искључиво ствар одлуке. Одлуке да се крене путем фракталног пропадања.


У роману Невидљиви Марс, радња почиње од тренутка настанка Расула (ново име за оно што је остало од планете Земље и њеног пратиоца Месеца). У овом (поетском) роману, људски род је само јека онога што је некада био. Пројектована стварност је слабашна, у њу се поново уплићу примордијалне силе (стари богови) али и планетарна интелигенција. Ослобођена сила манифестује се и у форми разноликих сингуларитета, који су експлозивни потенцијал који избија у процепу између појмова и облика, у тренутку нестајања кохезије.


У вакуум – из вакуума.


(крај)


Monday, February 8, 2010

КОФЕР 3 (дванаести наставак)



Непросторни свемир


Цигани су на сигурном.

Пошто је њихова идеја територије – слободно кретање.

Мада смо се сретали, међу балама и руксацима: „Циган ли си?“, заједно нисмо путовали. Циганима је средство до циља – импровизација. Мени је импровизација – циљ.


Ма не, више не путујем. Кад схватиш принцип – путовање је свуд уоколо.

По мраку путују шишмиши и... и...?

Навођење је видом, слухом, додиром и... и...?

Ал, некад ваља поћи и за Циганима...


Шта је, дакле, проблем? Касно је сад, али ипак треба рећи. Погрешна перцепција, погрешна због принуде, да је гравитација (а и она је погрешно схваћена) владајућа сила... и поред чињенице да је вакуум владајућа сила и да је отпор према вакууму изоловао оазе – планете и слична „небеска“ тела. Па је вакуум постао „непремостива даљина“...

Вакуум, пазите, а не „заштитне мере“!

Или, мрена на очима као заштита од празне истине...


Живот, ма како пролазан, као приватна „колекција“ дража од бескрајно обухватног „музеја“.


Много је штошта, скоро све, постављено наглавачке. Дубљење на глави – ствар принципа хијерархије...

Посезање за варком, варљиво напредовање, не као промене већ као уздизање!

И транспорт мехурова у безваздушне даљине – освајање свемира!

Преправљање празнине. Попуњавање...

Златна нит се бесконачно тањи...


Али, дошли смо до истине – урушавање фрактала!

Невидљиви принцип, заиста, квари геометрију...

Максвелов демон?

Ех, сублиминални мрак.


После представе – бег из биоскопске сале.


(наставиће се)

Saturday, February 6, 2010

КОФЕР 3 (једанаести наставак)



Кенозоик

Идоли

Је ли још увек кенозоик?


Можда је вече пало, можда се спустило, можда задрхтало...

Посматрам појаве и слажем их, како? Којим редоследом, којом даљином, које утиске издвајам?

Још увек смо у кенозоику?

Геолошка доба су завршена.

Биолошко доба је завршено.

Бог ватре, бог точка, бог тротинета...

Дечји бог. Истукли га.

Отрови су у језеру, лава избија из дна, пуши се. Брда се разваљују, одлазе у подножје, иверје сагорело пепео...

Глина цури.

Ако ћемо да путујемо лаки, онда нећу ни да се осврнем.

Али, шта ћемо наћи у гудурама, јарковима, пешчаним хрпама?

Расуло је ненасељиво.

Терпентин лије по прашини.

Исцрпљена је гравитација, гвожђе је одлетело, остало је стакло и каменац.

Ваздух се скупио у мокре мехуре.

А друге врсте пространства зјапе, зову...

Тамо није кенозоик.


(наставиће се)


Friday, February 5, 2010

КОФЕР 3 (десети наставак)



Грабљивци


У почетку беше оружје...

А оно учини: БУМ!

И, то је основни модел свемира који од штете чини „корист“.

То беше друго име за „смисао“...

Прави смисао, међутим, изгубио је боју – видљивост, и постао „тамна материја“ и „тамна енергија“. Које нису „интерактивне“...

Па шта се заправо десило?

Ко је био гладан – израсле му очи!

Експлодирани ум – угнездио се у мозгу.

Тај ум – грабљиви ум – расплакани ум...

Ето, то је истина о Грабљивцима.


(наставиће се)

Thursday, February 4, 2010

КОФЕР 3 (девети наставак)



О пореклу зидова


Мада су одавно опажени, остадоше неухватљиви. Тако што су своју потребу пројектовали на васколики живот. А вируси, иако отпорни, нису се уклапали у временску пројекцију.

Ту је и узрок подељеног ума.

Тја, што их пустише да побегну...!

Овако, испаде, да су жртве остале до краја – жртве.

Истраживаће се узроци и учинци...

Узрочници.

Нису пауци, нису црви...

Само, морам да нагласим, да ако ми падну шака...

Прво, најстарији зидови... Нису били од камена. Нити беху палисаде. Ма, ни због звериња. Ни ватра.

А кад Грабљивци превладаше, онда, због оболелих, људи...

То је порекло зидова.


(наставиће се)

КОФЕР 3 (осми наставак)



Духови


Закуцани у почетак. У пред-биолошку праматерију. Али, сасвим самодовољну. Свако за себе. У потрази за заједништвом. Али овога пута, без изврдавања.

А зашто заједништвом...

Опет, можда, електрика? Магнетика?

Принцип недоречености?

У реду, време је истекло... Заправо, игра је истекла... У ствари, истина...

Али заиста, пандан људског у кристалној структури микроелемената, која је само једна од мрежа, и још има ту вољу да се сачува, као низ слика – прелетање пажње преко низа – зрачењем светлости из очију...

Страст духова... где јој је извор? У намери старијој од духа?

Једни се преобратише у паници, из страха, други из равнодушности прихватања, трећи... који се, као ја, не могаше смирити.

Патња која беше тиха. Углавном, због неспособности да се схвати. То је био главни разлог патње. Зашто баш ја, зашто нама, шта смо скривили...? Типични робовски менталитет – безвредност, кривица – и, у оваквом тренутку, апсолутно неадекватан.

Касно, касно.

О, они што утекоше туђинкама, најбоље су прошли. Друге поједоше К-10 и еквиваленти. Рециклажа материје омекшала је кору планете. Нас-Три покуписмо шта смо могли. Дервиши се покренуше...

Омар...

Е, па, сад... стати пред Омара!

Онако, у узношењу...

Шаптање и жагор...

Циљани звездани удар и одвајање, ослобађање, чишћење, разрешење, оплемењавање, распадање...

Па ипак, та визија Омаровог гнева...

Ма, не, не недостају ми речи, него их је превише...

Што су будале замишљале да се може с богом разговарати, изложити му своје проблеме...

А Омар, јасно, није онај Бог...

Зрак са звезде докачи Месец...

Вируси – спремни. Боље речено, плазма их је одржала (на окупу). Јер је плазма Омарова „девојка“. Јупитер, Венера и Сунце, стриктно према свом нагону, прилагодише путање. Мада, и то остаде недоречено...

Но, и онај Бог, сиђе на Земљу...

У облику лука... Волтиног.

Лук спржи све...

Постоје опречна мишљења о томе да ли га је неко позвао, или – изазвао.

Тај Бог је доживео већ доста фијаска.

А сама вера у њега више је посејала збуњености (читај: штете) него што је коме било јасно шта ваља чинити. Одгуривала је таму од себе, али јој није шкодила. Више, као да се ова, консолидовала...

Време доживљаја – е, па, то је друга прича.

Богови се не замајаваше превише временом. Он су вазда и били само ознаке у њему...

Не и покретачи.

А покретачи, на концу, побегоше...


(наставиће се)

Wednesday, February 3, 2010

КОФЕР 3 (седми наставак)



Неједначина


У квантном прескоку, који је црн, све је јасно...

Где је област додира, да вас питам?

У области кретања? У области живљења?

У дубини?

Кад су се потпуно обезбедили, почели су да сумњају у себе... Звучи ли вам то познато? Дијалектика?

Математика?

Која од ове две искључује смрт из могућности?

Прва, контра-експоненцијално.

Друга, исто...

Број смрти? Време смрти?

Можда, у адреналинској истини... смрт подсећа на – неуспех?

У сталоженом, прорачунатом животу, смрт је неурачунљива.

Шта сада, када је смрт превладала, чинити с животом?

Крај света се сматра – смрћу?

Показаће се да је трансфер свести неурачунљив...

Ја и даље немам хронофобију...

Свет је стао – време хода.

Нисмо људи, ал нисмо ни вируси...

Духови.


(наставиће се)

КОФЕР 3 (шести наставак)


4.

Не смем ни да провирим „напоље“.

Ипак, натерам се. (Радозналост у мени се копрца.)

У Ралфа...

Нестане струја. Помоћни агрегат никако да се активира. Трчи, излази из собе за трансфер. Особље се судара. Нико нема упаљач, да макар мало...

Проклети непушачи!“ мисли Ралф.

Ипак, напипа врата. Има још доста ходника до првог прозора.

Коначно! Светлост.

Неко је разбио стакло на прозору. Ослушкује звуке споља.

Ништа нарочито.

Кући! Кући!“ виче нешто у њему. Обуздава панику, али ноге га носе према – лифту...

Који не ради.


5.

Преда мном је јато голубова. Стоје на земљи, не кљуцају. Кренем међу њих, једва се помере.

Очи им црвене.

Сад схватим. На њих је Трозвезд заборавио. Ни духова од њих...

Но, можда има и других сила, агенса...

Ако сам Трозвезд – нисам Бог. Депресивно је то...

Данашњи наслови у новинама: „Изолација“, „Стерилизација“, „Останите код куће“, „Вакцина само што није“.

Грабим булеваром. Сумрак је. А светла се не пале...


6.

Остајање код куће је пожељно. Док траје евакуација...

Војска.

Јад...

Телефони не раде. Остављам тело у кревету. Тело је деактивирано.

Оно сада није моје, таман колико никада није ни било, него је трпело моју самовољу. Тело би да – мирује. Нек почива.

Вируси су исплели мрежу. Слободно, ко жели, може да се креће тим простором. Он је црн, очи не требају, њух не треба, додир... е, па, додир... је електрика.

Други су се определили за чауре, из којих ће пројектовати своју спољашњу, људску „суштину“. Бука је велика међу њима, клоним их се. Прионули су на протезање нити – према Марсу и спољашњим планетама. Подизање хардвера не долази у обзир, праг кретања по свемиру ипак није прекорачен. То ће остати сан сателитског доба. А ово доба – био-хазарда – спасава холограм.

За почетак – холограм ће имитирати. Ја се не слажем...

Остајем.

(наставиће се)

Tuesday, February 2, 2010

КОФЕР 3 (пети наставак)



У ходницима неутрина


1.

Нисам луд...

Него, нешто сам приметио,“ каже Карл Пит.

Аха...?“

Што се више шетам, као да то више нисам ја...“

Или си све више ти, каквог ниси познавао...“

Па, може и тако...“

Питање је опредељења...“

Шта? Ко сам ја?“

Е, то ти је добро питање!“

Онда мало ћутимо. Азиза као да нешто рачуна, сабира утиске.

Ишао сам скроз доле до Хоризонта 2. Кроз Влат 1.“ То кажем гледајући у њу. Она оклева.

И, шта то значи?“

Према плану и нацрту, то није предвиђено. Улаз и излаз у овај део торња налази се изнад Хоризонта 1. Идеја је да буде одвојен од свих осталих делова, као капсула.“

Објашњавам јој да, према овом најсвежијем, као и према ранијем искуству, постоји мрежа лифтова, и пролаза, која је помало нелогична у односу на пројектовани простор арко-торња. Причам о мртвацима и болесницима. Дервише не смем ни да споменем...

Мртваци из Влати 1?“ Азиза ме гледа с неверицом.

Сад ће она да брани своју љубичасту представу о овом научном-и-урбанистичком-чуду-решењу-спасу за већ поприлично срозани и хаотични живот у мегаполису.

Ма, где су ти мртваци? Ја овде не видим никакве мртваце.“

Да те одведем?“

Не изгледа баш много вољна да проверава.

Гледала сам план. Нема ту никакве велике болнице која би могла да лиферује толике мртваце.“

Тај план је пун зона у које ти немаш приступа. Како ћеш да знаш шта је стварно у тим зонама?“

Па, не треба ни да знам све. То је нормално...“

Исто као и вани. Само, овде ћеш бити као детенце у забавишту. Све што треба да радиш је да будеш добра... Волео бих да видим те њихове тестове на основу којих одабирају станаре...“ додам, помало претећим тоном. „И какав критеријум користе. Шта је њихов „идеални профил“.“

Пријави се, па ћеш видети.“

Нисам луд!“

Хајде, покажи ми тај лифт,“ изненада се тргне Карл.

Азиза је невољна, али под нашим погледима ипак се покрене.

Нисам бацао мрвице, али мислим да ћу наћи пут... Идемо!“


Из лифта у лифт...

Само: доле, доле.


2.

У једном тренутку, чинило се да лифт предуго вози. Никако да се заустави.

Уф! Ово као да одосмо на седми хоризонт...“

Ма какви, не може,“ уверава ме Карл.

Креће ли се уопште?“

Осећа се слаба вибрација.

А кад уђеш у тај неутрино, како знаш где ћеш изаћи?“

Не знам.“

Тако и ја. Не знам...“

И, шта сад?“ пита она.

Гледам у ону дугмад, има једно црвено...

После мало, лифт се заустави. Ништа. Притиснем дугме за отварање врата. Отварају се.

Знам ово место. Пред нама је леш. То је (био) један од оних чувара који прихватају болеснике и убијају их. Мало даље, требало би да буду купасти-дервиши. Али, не осећам промају...

Још доле, је место где испоручују болеснике,“ кажем. „А овде су дервиши.“

Дервиши?“ пита Карл.

Клошари-дервиши-чигре-вихор-мумије...“

Азиза зури у мртваца. „Ко је ово?“ пита.

Пострадали чувар-џелат.“

Нећу да причам, него крећем у потрагу за дервишима. Можда би требало, пре свега, објаснити се с њима.

Поприлично је мрачно, али, на срећу, под је раван па нема саплитања. Ипак је непријатно. Чујемо нејасне звуке, приближавамо се њиховом извору.

Дервиши су ту, пред нама, али то су само светлуцави обриси завртелих хаљина. Осећа се пулс, вероватно инфразвук, осећам пре кожом него ухом.

Нагнем се према Карлу и Азизи: „Ово је само једна од аномалија. Они јесу клошари, које сам упознао доле, на рампи за Хоризонт 2. Требало би да смо сада на Хоризонту 1...“

Око нас се оформи ветар. Лагано се креће, кружи.

Једна купа се приближи. Има фес на врху (глави).

Лепо га чујем како говори:

Ја сам пулсар, Омаров џихад...“

Пулсар – о томе имам нејасну представу, Омара – не познајем, џихад – то је некакав верски рат-поход.

Ко је Омар?“ вичем на њега, пошто ми од његове близине пуцкета у ушима.

Још није позван, још није позван...“ одговара купа.

Шта је ово?“ пита Азиза, пренеражена.

Ово ти је неземаљац...“ кажем тријумфално.

Јел то они спремају инвазију?“ заинтересовао се Карл Пит.

Ђаво би га знао. Чујеш ли шта говори?“

А туђинке-незнанице?“ вичем на дервиша.

Дервиш се врти.

Прилази још дервиша. Четворица зује пред нама. Из једног излазе руке и усисава ме у себе. Све нас усисава.

Цангр!

Паднемо.

Круто.

Један, два, три! Удара шиљак у мене.

Кроз шиљак видим. Осета има много, али ово је једино-ипак-налик на људско. Све је заокругљено, кроз рибље око, но... Кашљем у себи. Накашљавам се. Сад осећам и мирис. То је неопрано тело. Сасвим унутра, у кружном једру, с разливеним уснама по спљесканом мехуру. Неко покушава да говори, али излази само дисање. Кашљуцнем. Крцкам, стакло или лед. Смрад је клошарски. Чарапа.

Мигољим се. Морам да се измигољим.

Плоп!

Рачунај да си сада заштићен, али за после... не знам,“ каже ми један одрпанац.

Разгледам. Ту смо сви. На неки начин.

Азиза ме забринуто посматра. Држи се за Карла, подруку.

Чекај,“ кажем одрпанцу. А Азизи: „Слушај, навикавај се.“

Клошар ми се уноси у лице.

Све је готово, знаш.“

Аха,“ гледам га.

Џихад је почео. То је свршено.“

Време није битно,“ упада други. „Има ли га, нема ли га... Није битно. Чујеш?“

Карл ћути. Оборио главу, стреља очима.

Омар...“ покушам.

Као да сплашњавам-сплашњавамо.

Лифт се креће. Ошамућен сам, али мислим да идемо наниже.

Ко шаље позив?“ кажем наглас.

Пропадамо.

Азиза се врпољи, помера руке. Видим лепо да размиче паучинасту кукуљицу. Наравно, очима не верујем.

Све је психоделично. У себи се радујем, али баш никакву контролу над утисцима немам.

Карл је потпуно миран. Заковрнуо је очима, медитира.

У „црној кутији“ је гужва. Продрли су вируси у њу. Краду духове. Ралф се није досетио, схватам. Стиснуо ме мрак...

Овако је у мору „подсвести“. Светлости нема.

А у мору светлости – све је изједначено.

Око мене – лепрша хаљина.

Зауставимо се у мртвима.


3.

Преузели су нас вируси. То је јасно. „Квантни мозак“ је промена у перцепцији – промена коју иницира „увид“ (што је и генератор „квантног мозга“). Да не би било стани-пани, када човек покуша да се врати у своје телесно обличје, квантни мозак симулира телесни лик. Овај ум је око „мене“ и – показује ми сопствену „акрецију“ и „структуру“ језгра – „его“, дакако!

Е, ту су нас „цапнули“!

Цена је висока, али то је „релативно“.

Квантни ум добише вируси, а ми треба још да се навикавамо-одвикавамо.

Тело је мртво – заустављено. Ђубре.

Још је ту једна идеја, слабашна. Да се сабере то што се може – душа – на једно место. У централу... Сврха? Очување људскости...

По слободној вољи, наравно. Вируси се не противе, живот у оквирима вечности им не смета. Безопасан је.

А вируси? Ослобођени... Измичу из мог видокруга.

Зато је, каже дервиш, време – небитно...

Баш чудно: болесном је здравље – чудно...

Болесно.


(наставиће се)

Monday, February 1, 2010

КОФЕР 3 (четврти наставак)



Значај „малог“ инцидента


У идеалном свету Карла Пита, експониране тамна материја и енергија, служе за исцрпљивање могућности које нуди стварност – оних могућности које нису његова пројекција. То што су инвеститори пројекта „таласач-убрзивач“ желели, остварило се у мултиверзуму (али то је изванразумска област).

Делатни принцип, по којем се ово дешава, могао би се овако објаснити:

Трансфер емпиријског коришћењем неемпиријског као медијума (тренутно померање и појављивање „објекта“ из једне тачке у другу) премешта читаву стварност у којој је објект опажен. Читав опажајни систем се мења, јер су у њему све појаве условљене једна другом (ово значи да се мења историја читавог универзума – а та „измена“ не може се опазити).

Карл Пит је ово објаснио Кабернету (експоненту инвеститора у „Максвел-Индигу“). Овај се мало замислио, па рекао:

Морам да известим Управни одбор о томе. Написаћеш извештај...“

Наравно да ћу написати,“ одговорио му је Карл Пит. „Само, у којем од мултиверзума?“

Кабернет није схватио шалу...

Нити је то била шала.

Више је звучало као претња.

Управни одбор је то тако и схватио.

Јер, Карл Пит је поново нестао.

Извештај који је достављен Управном одбору није написао Карл Пит. Написао га је Кабернет, а у њему је укратко описан „инцидент“ који се догодио током/након извођења експеримента „таласач-убрзивач“.

Карл Пит, протагониста „инцидента“, ушао је у „црну сферу“ (коју је пре тога назвао „неутрином“) и – више га није било.

Управни одбор је донео закључак да их је Карл Пит преварио (пошто, очигледно, зна више од њих). Издата је потерница. Сачињен је протокол. Одређено је ко ће се запутити кроз „неутринску капију“ и покушати да га пронађе. И, при том, макар мало разјаснити овај необични феномен.

Извештај који је написао др Сара, нису ни погледали.


(наставиће се)

КОФЕР 3 (трећи наставак)



Прича о Јони


Јони је израсла у предивну девојку, али је имала мало другова и другарица. Патила је од неизлечиве болести зване аутизам, а поврх тога и од фотофобије.

Једном речи, била је ћутљиво, ноћно створење.

Њен брат-близанац, Јона, који је био два минута млађи, био јој је чиста супротност. Разговорљив, дружељубив, вредан ученик, талентован фотограф-аматер (за сада). Волео је и штитио своју немушту и повучену сестру.

Били су, заправо, потпуно комплементарни. А пошто су се налазили на тако удаљеним позицијама, сила која је постојала између њих била је веома снажан извор инспирације за обоје.

Јонин велики узор био је чувени јапански фотограф Кишин Шинојама.

Јони је на свом лицу одражавала израз благости која је тек у наговештају прелазила у осмејак. Тај израз губила је само у случајевима када је морала да уложи већи напор у нешто што би радила, а то је било веома ретко.

Углавном, око ње су били чврсти докови и валобрани. Јона ју је волео овакву каква је. За њу се, међутим, није знало, шта осећа према себи. А према њему, била је као и увек – блиска.

Сама, или с неким у друштву, било је увек исто: седи, гледа пред себе, само благо помера очи, не реагује на изговорене речи или покрете. Када је с братом, она чека да је додирне.

Међу њима нема тајни.

Онда, склопи капке, а јабучице поскоче.

Фотографишу се у мраку.

За њу, тела нису видљива.

Слике.

Кружење информације не постоји у њиховом случају.

Његов објектив је не види.

Он је зна.

Још из плаценте.


(наставиће се)