Анахронизам
Часовник
Теорија забаве – теорија злочина
„Something is driving these policemen into that - nothing like a shotgun wedding kind of thingie, right?
They are not charging, exposing themselves to the rain of bullets, are they?
I'll tell you what. I think they are pretty relaxed, because they have a license to kill and they can get away with it without any sweat. If not feeling threatened is the key phrase here, then this answers the riddle. They feel safe killing people without needing to do any better than that.“
DangerDeath
Врлина грабљиваца је да убијају немоћне жртве. То се сматра „добрим“ јер се тако „подупире“ идеологија-теорија еволуције. По овој идеологији, они који преживе су они који – треба да преживе! Они су „бољи“ јер су преживели. Иако је Дарвинова теорија природног одабирања лишена сврховитости друкчије од простог преиначавања у складу с животном околином, тренутак подруштвљавања његове теорије носио је у себи и њено „прилагођавање“ силогистичкој перцепцији која је доминантна у друштвеној околини.
Овде говорим о случају „манијака из Дњепропетровска“ који су се „забављали“ у Украјини 2007. године убивши 21 особу. Ради се о групи младића из бољестојећих породица који су из забаве (досаде) убијали (на сасвим аматерски и према томе веома окрутан начин) људе за које би проценили да не би могли да пруже одговарајући отпор!1 Но, да ли је идеја „забаве“ заиста независна од идеолошки или догматски схваћене еволуције? Ако посматрамо последице њеног рада – није.
Па и у старом Риму је забава била исто толико важна колико и хлеб. А знамо каква је била забава у Вечном граду. Забава је заправо била (а и сада је то) основно „занимање“ грађана. У суштини то је оно што је њима „дозвољено“ да чине – тако маса производи у себи „утисак“ да спроводи власт (над собом). То је управо оно што маса „хоће“ и „добија“. У забаву се пресликава истинска власт.
Отуда и безбрижност (непромишљеност) која је унапред „оправдана“ без обзира на последице. Забава је, по дефиницији, рад који нема за последицу личну одговорност. Можда се може закључити да идеја друштва јесте управо идеја забаве?
Народ наплаћује забаву забавом.
Власт наплаћује забаву забавом.
Сви се забављају.
Забава је оно чему сви теже (срећи).
На почетку беше досада. На крају – забава.