„Релевантних“ организација, корпорација, агенција... има тушта и тма.
Оне се све међусобно надзиру. То надзирање је истовремено и опасност и безбедност. Безбедност једних је опасност по друге.
Уместо малог прста има још један палац, а и конструкција шаке је измењена. И шта ће му сад то? Да буде друкчији? Лепши!
Али, треба да видите супер-војнике. Уопште нису лепи!
Око донираних мозгова израсла тела бикова и булдога...
Јуче сретох Клингонца, повео дете у обданиште...
Пуебла
1.
Видео сам их како долазе, окупљају се, нестају у „пуебла“. Класа прола, који су замрзели билијар...
...заволели тунеле.
Отуд мозгови...
Отуд моћне бутине.
Тунеле, наравно, копају машине...
Шетам се полагано, клатим и загледам около. Јаки су мириси. Масне пице. Топљени качкаваљ. Лажна шунка и генеричке гљиве. Гулаш од соје. Смрад печених изнутрица. Пекмез.
Шта је реално, а шта није? Кроз бару која је преплавила травњак и део ледине, скакућу дводихалице. Пењем се на једну терасу. Између мене и града је највише 500 метара ледине, стоваришта, контејнера преправљених у кућице, приколице. И, сада, покушавам да проценим где је тежиште? У граду или... Ту, око мене, заиста мирише на уточиште.
Група прола седи на бетонским зидићима. Мотају дуван.
С овог обода не види се Влат 1. Обод подсећа на четворострану пирамиду, само су странице заобљене, купасте. Између ове и следеће пирамиде је процеп ширине скоро 80 м. Отуд се благим успоном протиње широк пут, оивичен челичним луковима налик на канџе, све до средишта арко-торња – тамо где тек треба да се гради. У средишту сваке од пирамида је двориште. У средишту дворишта је омањи торањ који удомљује електричне, гасне инсталације и враг би га знао шта још. На тим, унутрашњим, странама пирамиде начичкани су станови. Стране су довољно близу да се лако може загледати у стан преко пута, када се прозори отворе, пошто су стакла зерцална. Станова има и у унутрашњости зграде, само немају прозоре. Док пролазим ходницима, примећујем да звучна изолација није добра.
Идем доле.
Из зидова штрче електричне жице. Камере су већ почупане. Или их није ни било...
Чини се као да је ту пало неко велико предомишљање. Требало је да се овде насели средња класа, која може себи да приушти редаре и хигијену. Али, одржавање је очигледно минимално, воља је попустила. Уселили су се проли. Питам једног залудног продавца козметике има ли ту школе у близини. Школа је одмах иза пирамиде, у првом прстену. То је неких 400 м према средишту арко-торња.
На следећем нивоу је гаража. Под је мокар. Очигледно, ту је и перионица за кола. И вешерница је одмах за углом. Па онда оставе. Све је прилично накрцано. Иако је општи утисак да се налазим унутар грађевине, јасно је да је то само умањени градски блок. Улице су уже, нарочито плочници, а имају и плафон. Кретање по вертикалама је нешто интензивније. Али су блокови здања мањих димензија од градских.
Изгледа да сам доспео испод главног пута који води према средишту арко-торња. Одавде почиње нагиб према Хоризонту 1. И ту постоји подземље, само је одвојено од главне шупљине.
Истражујем даље.
2.
И, сад схватам, а баш сам се питао где су? Банде се окупљају око лифтова. Лифтови су „територија“.
Приђем.
„Ти ниси одавде. Мораш да платиш.“
„Шта да платим?“
„Вожњу.“
„Па, ја се не возим.“
Неко ме зграби слеђа за врат и одгурне. Шутне ме ногом у задњицу.
Окренем се.
„Шта имаш у коферу?“
„Ништа.“
„Отвори!“, наређује ми билмез.
„Нећу.“
Онај мали ми приђе и отме кофер. Гледа у њега, окреће га. Прође неколико тренутака. Један извади нож.
„Ма, даааај...“ Забије га у кофер. Нож се сломи.
Сад се сви полако примичу коферу. Гледају.
„Од чега је ово?“
Брзо отмем кофер од малог.
„Ма...!“ Залети се к мени, а ја испречим кофер.
Кофер га усиса.
„Шт...?“
Чекам.
„Где је?“
Чекам. Нисам агресиван.
Врата од лифта се отварају. Излазе две жене. Загледају нас док пролазе. Нарочито мене.
Да видим шта ће сад.
„Ко си ти? Где је Млађа? Млађо!“, виче један. Не могу да проценим ко је вођа. Можда нико.
Већ ми надолази смешно, Али не толико да бих почео да их задиркујем. Гледам морфинг лица.
Улази двоје Цигана-чергара. Носе велике торбе од провидне пластике преко рамена. Скупљају ко зна шта. Изузетно су ниског раста и изгледају веома озбиљно и здраво. Мало су мусави. Мушко и женско.
Пролазе до лифта не погледавши нас.
Ови „моји“ сад не знају шта ће. Пођем према лифту и увучем се поред Цигана. Нико ни да мрдне.
3.
Цигани иду доле. Скроз доле.
Гледам у женско. Право у очи. Она узвраћа поглед. Ириси су јој кестењасте боје. Зенице уске.
„До које дубине сте силазили у шупљину торња?“, сам себе изненадим овим питањем.
Мушки одговара: „Неки су ишли до четвртог нивога. Али тамо нема ништа.“
„Ништа?“
„Ништа.“
„За вас или уопште?“
„За никог.“
Лифт се заустави. Излазимо у полумрачни, широки пролаз.
„Шта има овде?“, грабим да их питам док не оду.
„Тунели повезују разне делове подрума,“ каже он.
„Пази се, овде има болесници,“ каже она.
„Здраво,“ поздравим их.
Болесници? Свакако, мора да их има.
Дође ми да се вратим горе, на светлост дана, да се поново радујем.
4.
Ходник је пун наслаганих плавичастих пластолимених панела, облога, шта ли. С оријентацијом је овде мало проблематично. Одлучујем да не зверам превише, него да брзим кораком прођем главне ходнике.
Неко је систематски правио ове подруме, али као да немају праву намену. Можда склониште? Гледам у таваницу. Цеви. Водовод. Електрични каблови.
Брзо ходам. Одједном се решим да скренем лево, то јест, како сам претпостављао, према ободу у правцу града. То ме највише занима – постоји ли још нека подземна веза, осим метроа и можда канализације. Можда чак до обале мора?
Већ чујем галебове. Нису галебови, него се неко искашљава. Вентилациони шахтови су ретки, али су доста широки, скоро метар. Постоје велики блокови-зидови без врата или, просто, отвора. То су сигурно стубови-носачи пирамида. Наилазим у једну добро осветљену пролазну просторију. Ту је застакљена кабина и неколико људи. Домари, претпостављам.
Један домар ме упитно посматра. Истурио браду.
Они седе за столом, насред собе, не раде ништа нарочито.
Поздравим их.
„Није баш да сам се изгубио, не још,“ кажем смешкајући се.
„Тражите ли неког?“ Веома је уљудан.
„Не. Истраживао сам пирамиду и на крају доспео довде. Били су неки Цигани, па сам сишао с њима.“
„Да видим има ли живота,“ додам.
„Има, има,“ уверава ме домар. Његови другови почну да се смеју.
„Могу ли да седнем, да се мало одморим?“
„Може, може,“ И даље се смеју.
„Па, хоћете ли ми рећи шта се дешава, какав је живот у овом вашем подземљу?“
„Подземни,“ каже један, саплићући језиком, и прасне у смех. Посумњам да је мало више попио. Или сам наишао у часу кад су већ били весели, па сад, ко зна чему се смеје... Зар мени?
„Јесу ли пирамиде повезане подземним ходницима и просторијама?“, питам упорно.
„Јесу, али је већина пролаза закључана.“
„Видео сам горе неке младиће, као, не баш угодне фаце...“
„А, ти, не. Они не силазе у подземље. Немају петљу...“ Опет смех.
„Аха, треба петља, аха,“ климам главом.
Ћуте. Одлучим се за нешто другачији прилаз.
„Ја радим за грађевинску компанију, доле у Хоризонту 1.“
„Аха.“
„Имали смо један смртни случај. Јуче,“ направим кратку паузу. „Нека зараза је у питању. Рекао бих, непозната. Необична. Смрт је наступила веома брзо.“
Ћуте.
„Хоризонт 2 је затворен. Стављен у карантин.“
Ћуте.
„Неко је, у пролазу, набацио да овде има неких болесника.“
Ћуте.
„Има ли?“ Сад већ почињу да ме нервирају. Пизда им материна.
Коначно, један, онај који се највише смејао, па се ваљда уморио и примирио, каже: „Има.“
Гледам га упитно.
„Има, али мало даље. Немој тамо да идеш.“
„Нећу, него ми реци где је то, одавде?“
„Трећа пирамида одавде, тамо,“ покаже руком. „Па још испод овог нивоа, укопано између потпорња. Може се стићи подрумским ходницима, али и лифтом из треће пирамиде, само не регуларним лифтом. Не знам тачно одакле. То су болнички болесници... У болничким пижамама,“ застаде. Лице му се уозбиљило. Проучавам морфинг. Причао би даље, али...
„Хоћеш да кажеш да доводе болеснике из неке болнице и ту их држе? Је ли то нека болница одавде, из арко-торња? Нисам знао да је већ отворена болница.“
„Не. Не знамо из које болнице. Бежали су им болесници. Неки су се завлачили чак овамо, и даље.“
„А, какви су то болесници? Заразни?“ Трудим се да звучим забринуто.
„Кљакави, инвалиди.“
„Балави,“ каже други домар. „Блентави.“
„Прича се, причају, да им свашта раде.“
„Ма ништа они не причају, булазне, неразумљиво. Изгубљени.“
„Имају опекотине. Видео сам.“
„Од киселине, опеклине.“
„Неки су жути.“
„Нису од жутице, умрли би.“
„То је од јода... Будало.“
„Од операције.“
„Доводе им и курве.“
„Болесницима?“
„Ма, не болесницима, будало.“
Домар ме гледа, немоћно слеже раменима. „Не знамо тачно шта је, али лоше изгледају.“
„Једном смо звали хитну, али одбили су да дођу.“
„А полиција?“, питам.
„Полиција овде не долази.“
„Уопште?“
„Не.“
„Може ли се одавде, подземљем, до Хоризонта 1?“
„Не. Само до прстена. До језера. Ту престају подруми.“
„А према граду, или обали?“
Ћуте. На крају, један проговори: „Можда. Вероватно, али испод главног пута, ако се нешто отуд рачва. Тај део је обезбеђен и не може свако да прође. Ми само патролирамо испод ове три пирамиде. Проверавамо да се неко не запати.“ Опет се насмеју. Ко зна какве овде има забаве. Могу мислити...
„Е, па лепо смо се испричали. Има ли овде неки лифт, да се њиме вратим?“
„Може туда куда си дошао, ако имаш добро памћење.“ И то их је засмејало.
Идем.
Хоризонт 1 је највише на нивоу мора, а то је доста испод места на којем се сада налазим. Колико? Педесет, сто метара? Немам ни приближну представу о томе како заправо изгледа „костур“ на којем почива овај први надземни део. Што више размишљам о арко-торњу, све ми се више чини да ту има много, свакако превише, „костура“ и да је сврха читаве ове мегаломанске творевине поприлично скривена, недокучива. Барем за сада.
Чујем неко стењање, дисање. Право преда мном. Ту, лево, у просторији без врата, залегло оно двоје Цигана на своје торбе.
(наставиће се)
Posts
