Мислим да сада осећам шта се дешава.
Моја сужена свест се лакта.
Човек може свашта да осећа у вези с оним што је „напољу“, а да уопште нема никаквог додира. Из те своје непокретности односно изолованости, почиње да гради спољашњи свет – да открива „непознато“. Упознавање с непознатим је исто што и стварање света. Прво што треба створити су „прозори“.
„Отворићу прозор, да се мало проветри.“
„Већ сам отворио свој прозор. Направиће се промаја.“
„Кроз мој прозор улази свежији ваздух.“
„Е, није!“
„Мој прозор гледа на парк. Ваздух је свежији с ове стране.“
„Ја волим мирис велеграда, издувне гасове и неонска светла.“
„С мог прозора је предиван поглед на реку.“
„Улазе комарци.“
„Код мене долазе голубови.“
„Летећи пацови!“
„Ти си животиња!“
И, тако...
Људски ум је моћна играчка. Неки виде проблем у несинхроности замишљања. А решење у – насиљу.
„Шљап!“
„Шмрц...“
(наставиће се)
Posts
