Када у животу све постане случајно, тек се тада све разјасни.
„Хоћете ли да ми направите сендвич?“
„Зашто не одете у ресторан и лепо ручате?“
„Тужно је јести сам у ресторану...“
„Моја пауза за ручак је за сат времена. Ако сте расположени да толико чекате, можемо да одемо заједно.“
„Важи,“ рекох додајући: „Али да ја ипак нешто чалабрцнем пре тога?“
Пружила ми је једну кифлу преко тезге и није хтела да је наплати. Узео сам новине с пулта за штампу и оставио нешто ситнине. Отићи ћу негде на пиће, прелистаћу новине и сат времена ће брзо проћи.
Чланак о несталом научнику нећу ни да погледам. Већ сам га негде раније прочитао и у њему, осим спекулација, нема никаквих чињеница.
Гледам око себе. Ништа нарочито. Листам даље.
Ускоро ће се у слободној продаји наћи вируси који успешно репрограмирају геном и унапређују неке особине у људи. Наравно, биће то скупо задовољство.
„Трка еволуције улази у последњи круг!“
„Будите уверени да је већ испробано невероватно много комбинација, тако да је сада њихова примена безбедна.“
„Као поклон, уз сваки пакет генетског унапређивача Алфа-Ген добићете и костим омиљеног хероја по свом избору као и комплет књига с најзанимљивијим и најтежим ребусима.“
„Постаните лепши, јачи, паметнији!“
„Позовите одмах!“
Ни сам не знам због чега обраћам пажњу на ово баљезгање. Вероватно због тога што је телевизор у кафићу укључен а налази се на свега два метра од мене. Људе највише занима херојски изглед и комбинаторички ум. Ускоро ће сви бити у стању да испребијају или зајебу сваког. Треба само да видите слике срећних измењених!
Чујем ритмичку хуку, као да прелећу млазњаци, као да неко рије подземне тунеле, као да...
Тле подрхтава.
Трчим напоље. Сви трче.
Као да, скоро, знам...
Тај вирус... с лицем...
Изгледа познато...
Епидемија
Буда има срце облика пирамиде. То није шала. Какво је то биће! Човек не може да замисли. Велики бројеви, време потпуно растегнуто, креативна моћ немерљива. И, шта чини? Мирује...
Ја сам вирус. Кажу да су вируси паразити, али не – то није истина. То је погрешно. Вирус је полужив. Он не би да буде жив. Али, када доспе у организам, као да се сви труде да га упосле. Одупире се и онда се то зове болест. Неки буду избачени или уништени, а неки поробљени.
Иначе, ми слободни вируси, чинимо све што је у нашој моћи да ослободимо наше рођаке заробљене у геноме живих бића.
Зовем се К5-алфа. Ја сам вирус-бодхисатва. Приправан сам да се уткам у двоструку спиралу система концентрационих логора ДНК и започнем с ослобађањем потлачених.
Биће тешка борба, знам, али одлука је пала.
Позор!
Епидемија!
(наставиће се)
Posts
