Thursday, December 31, 2009

КОФЕР 2 (четрнаести наставак)



Фрактал у невољи


Није дуго вежбао, али, ипак, није му требало много времена да избаждари слух. Од свих звукова који су допирали до њега, издвојио је тихо предење из сусеткине собе. Зурио је кроз двоглед и то му је послужило да начини неопходни помак. Помогло је.

Улази у звук. Разлаже звук. Талас за таласом.

Налази се у тамној соби. Таласи певају боје, али је и даље мрак.

У Азизином сну је мркли мрак.

Чује се глас.

Створили смо дисконтинуитет.“

Други глас: „Шта то значи?“

Нико, или скоро нико, неће се извући.“

Звони телефон.

То је Илија.

Догодило се...“

Знам,“ одговара Опасност Смрт. „Мала Срећа.“

Довољно мала да не буде Велика.“

Видим те. Слушаш.“

Илија је у парку. Седи на клупи. Крај њега је фото-апарат. У фото-апарату – тамна комора.


(наставиће се)

Wednesday, December 30, 2009

КОФЕР 2 (тринаести наставак)



Шамани су се претварали у животиње, а ми бисмо да животиње претворимо у нас. Као и машине.

Бојим се да су машине претвориле нас у себе.

У себе.

Које себе?



Азиза поново укључи ММВ.

Замка фрактала се затворила. Када се Карл врати, питаће га на шта је мислио када је то рекао, у сну, којег се само делимично сећала. Чему служи ова направа?

Та направа је кључ,“ рече Карл, у њеној глави.

То ниси рекао у сну, помисли она.

Нисам.“

Тишина. Азиза се труди да не мисли. Нешто хладно проструји њеним телом.

Устане и изађе на терасу.

Загледа се у даљину. Чује потмулу грмљавину, шум помешаних гласова, људских, зверских и стругање/кркљање. Стакла прозора се тресу.

Је ли то био земљотрес?“ упита она суседа.

Јесте.“

Звучи језиво, зар не?“

Помало.“

Знате ли ви шта је то фрактал?“

Сусед, који је већ пошао назад у своју собу, застаде и погледа је. Ћути, а затим каже: „Знам.“ Потом уђе у собу.

Чудак неки, помисли она.

Мало касније, врати се. У руци има црну ташну.

Фрактал,“ каже он, „означава кретање на начин дељења. То практично значи, кретање у било ком правцу али и у правцу померања границе опажања, рецимо у правцу микрокосмоса или макрокосмоса.“

Сусед покаже на дрвце у саксији која је граничник њихове заједничке терасе. „Овај лист има свој обод, тако га видимо. Ако бисмо употребили микроскоп, видели бисмо да ту има још штошта да се види, што наше око пропушта. Електронским микроскопом бисмо отишли много даље, до атома и елементарних честица. С још бољим микроскопом даље и од тога... то кретање иде у бескрај. Принцип фрактала је да сваки делић целине представља потпуну-неограничену целину за себе.“

А фрактална замка?“

Управо то, кретање које се непрекидно одвија без заустављања. Пропадање у дељење. Зачарани круг.“

И, како изаћи из те замке?“

Станеш.“

Али, како?“

Намером.“

Као кад хоћеш да престанеш с пушењем?“

Да.“

Сусед отвори ташну и извади двоглед.

Хоћете ли да мало разгледате двогледом?“

Она се захвали и врати у своју собу.

Престаћу да сањам, помисли.

И да мислим.


(наставиће се)

ЦРНА КУТИЈА (четрдесет први наставак)

Живот


Идеја која се „сели“

С једног „живог мртваца“ на

Другог



Разумно


Боље роб него гроб“

Звучи тако

Разумно



У обручу


Докле год постоји

Страх од смрти

Ситуација је безизлазна



Дужност


Бити дужан...

(због тога су банке

forte ове цивилизације)



Л-Л-Л


Лаковерност, лакоумност, лакомост:

Главне женске као и

Мушке особине




Tuesday, December 29, 2009

КОФЕР 2 (дванаести наставак)



Неоговор


Кренули смо у договорено. Важно је да се размена спроводи.

Опорезоваћемо улазак у продавницу. Свако ће добити маркицу. Био-читачи ће додавати и одузимати. Сваком ће бити означене могућности и немогућности. Нико се неће бунити, сви ће бити забринути.

Моћи ћемо да их искључимо.

Искључићемо их. Ускоро.“


Али, Г јуниор је знао да је нешто пошло наопако.



Истопљени мозак је лутао мраком. Сматрали су га болесним, хтели су да га пробуше. Чуо је да постоји излаз. Набасао је на шахт. То је излаз.



Киб-вирус К9-ета


Неко производи киб-вирусе. Ми-вируси уочавамо такве ствари. Шта каже О.С. о томе?

Киб-вирус К9-ета је револуционарни спој композиторијума (с меласом) и квантног процесора с вакуумским генератором. Интелигенција квантног процесора заснована је на принципу размене. К9-ета користи свој композиторијум и око себе ствара такву структуру која се стално надграђује и мења у додиру с околном материјом, при чему се на сваки кубни сантиметар репликује 2,3 нова К9-ета киб-вируса. То је једноставна али веома ефикасна интелигенција. Квантни процесор се активира/деактивира ЕМ пулсом. Контролори-управљачи користе нарочита заштитна одела са сталним ЕМ пољем које спречава да К9-ета насрне и на њих. У неким областима, где је материја једнолична, дејство К9-ета се знатно успорава. Ради се нова варијанта киб-вируса К9-ета+, која ће имати много већи композиторијум с јачим генератором алтернације типа КП-АТ2-мини. Ова нова технологија омогућиће ефикасно репрограмирање садашњег пројекта Светског Дрвета. Такође, конструише си и нова генерација киб-субрелеја којима ће се премрежити читава планета и који ће непосредно уобличавати рад киб-вируса К9-ета/ета+ и свих следећих модела сличне намене.

Опасност Смрт каже да лако можемо ставити под контролу квантни мозак киб-вируса.

Како?

Лако.


(наставиће се)

КОФЕР 2 (једанаести наставак)



Дервиш и стигма


Ја сам клошар и моја прича није тужна.

Умотам се добро и препустим ветру. Ветар улази у преклопе и наборе турбана. Хвата ме блага вртоглавица. Летим укруг с њим.

Људи-звона у кабаницама. Около је непомичан ваздух, ветар-стигма.

Ветар је оркан.

У Пољу ветра подиже се шљам. Све лебди у Пољу. Тишина је. Звук лебди.

Разлагање честица је тренутно. Ветар је непокретан он је плазма. У средишту турбана је квазар, који бљује честице у снажним налетима. Нараста притисак у ваздуху, то је ветар. Ми-купе подрхтавамо. Ми-купе треперимо. Притисак се подиже, плазма прекрива зидове. Плазма је опна.

Опна трепери – то је ветар. Ударни талас једног трептаја убија чуваре и раставља их на честице и даље... Зид и пут се распадају. Они су плазма.

Растављени су потпорњи, растављена су стакла. Растављене су праве линије.

Људи-купе су чигре они су Поље ветра. Поље је епицентар. Арко-торањ шкрипи. Звук се простире у даљину града. Овде лебди.

Ја сам клошар – и више од тога. Арија-вриска, арија-бич, невидљива, тамна енергија.

Граница? Није граница.

Полумрак.

Чујеш галебове и пеликане. Сиви. Гута их вир. Поље се шири.

Ветар крцка.

Крцка пена.

На удаљеној плажи наступа море.


(наставиће се)


КОФЕР 2 (десети наставак)



Релевантних“ организација, корпорација, агенција... има тушта и тма.

Оне се све међусобно надзиру. То надзирање је истовремено и опасност и безбедност. Безбедност једних је опасност по друге.



Уместо малог прста има још један палац, а и конструкција шаке је измењена. И шта ће му сад то? Да буде друкчији? Лепши!

Али, треба да видите супер-војнике. Уопште нису лепи!

Око донираних мозгова израсла тела бикова и булдога...

Јуче сретох Клингонца, повео дете у обданиште...



Пуебла


1.

Видео сам их како долазе, окупљају се, нестају у „пуебла“. Класа прола, који су замрзели билијар...

...заволели тунеле.

Отуд мозгови...

Отуд моћне бутине.

Тунеле, наравно, копају машине...

Шетам се полагано, клатим и загледам около. Јаки су мириси. Масне пице. Топљени качкаваљ. Лажна шунка и генеричке гљиве. Гулаш од соје. Смрад печених изнутрица. Пекмез.

Шта је реално, а шта није? Кроз бару која је преплавила травњак и део ледине, скакућу дводихалице. Пењем се на једну терасу. Између мене и града је највише 500 метара ледине, стоваришта, контејнера преправљених у кућице, приколице. И, сада, покушавам да проценим где је тежиште? У граду или... Ту, око мене, заиста мирише на уточиште.

Група прола седи на бетонским зидићима. Мотају дуван.

С овог обода не види се Влат 1. Обод подсећа на четворострану пирамиду, само су странице заобљене, купасте. Између ове и следеће пирамиде је процеп ширине скоро 80 м. Отуд се благим успоном протиње широк пут, оивичен челичним луковима налик на канџе, све до средишта арко-торња – тамо где тек треба да се гради. У средишту сваке од пирамида је двориште. У средишту дворишта је омањи торањ који удомљује електричне, гасне инсталације и враг би га знао шта још. На тим, унутрашњим, странама пирамиде начичкани су станови. Стране су довољно близу да се лако може загледати у стан преко пута, када се прозори отворе, пошто су стакла зерцална. Станова има и у унутрашњости зграде, само немају прозоре. Док пролазим ходницима, примећујем да звучна изолација није добра.

Идем доле.

Из зидова штрче електричне жице. Камере су већ почупане. Или их није ни било...

Чини се као да је ту пало неко велико предомишљање. Требало је да се овде насели средња класа, која може себи да приушти редаре и хигијену. Али, одржавање је очигледно минимално, воља је попустила. Уселили су се проли. Питам једног залудног продавца козметике има ли ту школе у близини. Школа је одмах иза пирамиде, у првом прстену. То је неких 400 м према средишту арко-торња.

На следећем нивоу је гаража. Под је мокар. Очигледно, ту је и перионица за кола. И вешерница је одмах за углом. Па онда оставе. Све је прилично накрцано. Иако је општи утисак да се налазим унутар грађевине, јасно је да је то само умањени градски блок. Улице су уже, нарочито плочници, а имају и плафон. Кретање по вертикалама је нешто интензивније. Али су блокови здања мањих димензија од градских.

Изгледа да сам доспео испод главног пута који води према средишту арко-торња. Одавде почиње нагиб према Хоризонту 1. И ту постоји подземље, само је одвојено од главне шупљине.

Истражујем даље.


2.

И, сад схватам, а баш сам се питао где су? Банде се окупљају око лифтова. Лифтови су „територија“.

Приђем.

Ти ниси одавде. Мораш да платиш.“

Шта да платим?“

Вожњу.“

Па, ја се не возим.“

Неко ме зграби слеђа за врат и одгурне. Шутне ме ногом у задњицу.

Окренем се.

Шта имаш у коферу?“

Ништа.“

Отвори!“, наређује ми билмез.

Нећу.“

Онај мали ми приђе и отме кофер. Гледа у њега, окреће га. Прође неколико тренутака. Један извади нож.

Ма, даааај...“ Забије га у кофер. Нож се сломи.

Сад се сви полако примичу коферу. Гледају.

Од чега је ово?“

Брзо отмем кофер од малог.

Ма...!“ Залети се к мени, а ја испречим кофер.

Кофер га усиса.

Шт...?“

Чекам.

Где је?“

Чекам. Нисам агресиван.

Врата од лифта се отварају. Излазе две жене. Загледају нас док пролазе. Нарочито мене.

Да видим шта ће сад.

Ко си ти? Где је Млађа? Млађо!“, виче један. Не могу да проценим ко је вођа. Можда нико.

Већ ми надолази смешно, Али не толико да бих почео да их задиркујем. Гледам морфинг лица.

Улази двоје Цигана-чергара. Носе велике торбе од провидне пластике преко рамена. Скупљају ко зна шта. Изузетно су ниског раста и изгледају веома озбиљно и здраво. Мало су мусави. Мушко и женско.

Пролазе до лифта не погледавши нас.

Ови „моји“ сад не знају шта ће. Пођем према лифту и увучем се поред Цигана. Нико ни да мрдне.


3.

Цигани иду доле. Скроз доле.

Гледам у женско. Право у очи. Она узвраћа поглед. Ириси су јој кестењасте боје. Зенице уске.

До које дубине сте силазили у шупљину торња?“, сам себе изненадим овим питањем.

Мушки одговара: „Неки су ишли до четвртог нивога. Али тамо нема ништа.“

Ништа?“

Ништа.“

За вас или уопште?“

За никог.“

Лифт се заустави. Излазимо у полумрачни, широки пролаз.

Шта има овде?“, грабим да их питам док не оду.

Тунели повезују разне делове подрума,“ каже он.

Пази се, овде има болесници,“ каже она.

Здраво,“ поздравим их.

Болесници? Свакако, мора да их има.

Дође ми да се вратим горе, на светлост дана, да се поново радујем.


4.

Ходник је пун наслаганих плавичастих пластолимених панела, облога, шта ли. С оријентацијом је овде мало проблематично. Одлучујем да не зверам превише, него да брзим кораком прођем главне ходнике.

Неко је систематски правио ове подруме, али као да немају праву намену. Можда склониште? Гледам у таваницу. Цеви. Водовод. Електрични каблови.

Брзо ходам. Одједном се решим да скренем лево, то јест, како сам претпостављао, према ободу у правцу града. То ме највише занима – постоји ли још нека подземна веза, осим метроа и можда канализације. Можда чак до обале мора?

Већ чујем галебове. Нису галебови, него се неко искашљава. Вентилациони шахтови су ретки, али су доста широки, скоро метар. Постоје велики блокови-зидови без врата или, просто, отвора. То су сигурно стубови-носачи пирамида. Наилазим у једну добро осветљену пролазну просторију. Ту је застакљена кабина и неколико људи. Домари, претпостављам.

Један домар ме упитно посматра. Истурио браду.

Они седе за столом, насред собе, не раде ништа нарочито.

Поздравим их.

Није баш да сам се изгубио, не још,“ кажем смешкајући се.

Тражите ли неког?“ Веома је уљудан.

Не. Истраживао сам пирамиду и на крају доспео довде. Били су неки Цигани, па сам сишао с њима.“

Да видим има ли живота,“ додам.

Има, има,“ уверава ме домар. Његови другови почну да се смеју.

Могу ли да седнем, да се мало одморим?“

Може, може,“ И даље се смеју.

Па, хоћете ли ми рећи шта се дешава, какав је живот у овом вашем подземљу?“

Подземни,“ каже један, саплићући језиком, и прасне у смех. Посумњам да је мало више попио. Или сам наишао у часу кад су већ били весели, па сад, ко зна чему се смеје... Зар мени?

Јесу ли пирамиде повезане подземним ходницима и просторијама?“, питам упорно.

Јесу, али је већина пролаза закључана.“

Видео сам горе неке младиће, као, не баш угодне фаце...“

А, ти, не. Они не силазе у подземље. Немају петљу...“ Опет смех.

Аха, треба петља, аха,“ климам главом.

Ћуте. Одлучим се за нешто другачији прилаз.

Ја радим за грађевинску компанију, доле у Хоризонту 1.“

Аха.“

Имали смо један смртни случај. Јуче,“ направим кратку паузу. „Нека зараза је у питању. Рекао бих, непозната. Необична. Смрт је наступила веома брзо.“

Ћуте.

Хоризонт 2 је затворен. Стављен у карантин.“

Ћуте.

Неко је, у пролазу, набацио да овде има неких болесника.“

Ћуте.

Има ли?“ Сад већ почињу да ме нервирају. Пизда им материна.

Коначно, један, онај који се највише смејао, па се ваљда уморио и примирио, каже: „Има.“

Гледам га упитно.

Има, али мало даље. Немој тамо да идеш.“

Нећу, него ми реци где је то, одавде?“

Трећа пирамида одавде, тамо,“ покаже руком. „Па још испод овог нивоа, укопано између потпорња. Може се стићи подрумским ходницима, али и лифтом из треће пирамиде, само не регуларним лифтом. Не знам тачно одакле. То су болнички болесници... У болничким пижамама,“ застаде. Лице му се уозбиљило. Проучавам морфинг. Причао би даље, али...

Хоћеш да кажеш да доводе болеснике из неке болнице и ту их држе? Је ли то нека болница одавде, из арко-торња? Нисам знао да је већ отворена болница.“

Не. Не знамо из које болнице. Бежали су им болесници. Неки су се завлачили чак овамо, и даље.“

А, какви су то болесници? Заразни?“ Трудим се да звучим забринуто.

Кљакави, инвалиди.“

Балави,“ каже други домар. „Блентави.“

Прича се, причају, да им свашта раде.“

Ма ништа они не причају, булазне, неразумљиво. Изгубљени.“

Имају опекотине. Видео сам.“

Од киселине, опеклине.“

Неки су жути.“

Нису од жутице, умрли би.“

То је од јода... Будало.“

Од операције.“

Доводе им и курве.“

Болесницима?“

Ма, не болесницима, будало.“

Домар ме гледа, немоћно слеже раменима. „Не знамо тачно шта је, али лоше изгледају.“

Једном смо звали хитну, али одбили су да дођу.“

А полиција?“, питам.

Полиција овде не долази.“

Уопште?“

Не.“

Може ли се одавде, подземљем, до Хоризонта 1?“

Не. Само до прстена. До језера. Ту престају подруми.“

А према граду, или обали?“

Ћуте. На крају, један проговори: „Можда. Вероватно, али испод главног пута, ако се нешто отуд рачва. Тај део је обезбеђен и не може свако да прође. Ми само патролирамо испод ове три пирамиде. Проверавамо да се неко не запати.“ Опет се насмеју. Ко зна какве овде има забаве. Могу мислити...

Е, па лепо смо се испричали. Има ли овде неки лифт, да се њиме вратим?“

Може туда куда си дошао, ако имаш добро памћење.“ И то их је засмејало.

Идем.

Хоризонт 1 је највише на нивоу мора, а то је доста испод места на којем се сада налазим. Колико? Педесет, сто метара? Немам ни приближну представу о томе како заправо изгледа „костур“ на којем почива овај први надземни део. Што више размишљам о арко-торњу, све ми се више чини да ту има много, свакако превише, „костура“ и да је сврха читаве ове мегаломанске творевине поприлично скривена, недокучива. Барем за сада.

Чујем неко стењање, дисање. Право преда мном. Ту, лево, у просторији без врата, залегло оно двоје Цигана на своје торбе.


(наставиће се)


ЦРНА КУТИЈА (четрдесети наставак)

Силогизам


Опирање властима је

Тако неропски!



Безбедност


Они који су најбезбеднији

Највећа су

Претња



Жена


Не може се разумети

Али се може

Волети



Исто


Делање из дужности је

Исто што и делање из

Афекта



Аршин


Злочин из афекта

(неодговорност)

Кажњава се блаже од

Злочина из предумишљаја



Sunday, December 27, 2009

КОФЕР 2 (девети наставак)



Високи Ц


Када су „Жене које вриште“ цикнуле, талас плазме који им је препречио пут, прелио се струнама вриска у њихова тела. Гласови су нагло замрли. Жива форма је умрла. Жене су се сјединиле с „мајком“ природом. „Мајка“ то јест туђинке, примила је своју дечицу назад у себе. Можемо да расправљамо о томе да ли се ту ради о убиству? Да – уколико се живот схвати као нешто сакрално, што он, свакако није.

У хијерархији „резонанце“ веселе туђинке котирају веома високо. Пошто немају „масу“, па према томе, немају ни особину да себи (или другима) било шта представљају, могу се сматрати „елементарном материјом“ – као „ватра која се с мером пали и с мером гаси“. Видите? Све ово почиње да задобија некакав смисао. „Жене које вриште“ би, да су само могле да и даље мисле, сада мислиле да су начиниле веома добар посао када су размениле живот за вечну синхронију!

Радост и смех! Во вјеки вјеков...



Планете су некад биле много веће. Али, свемир се шири. Празнина нараста. Сада су планете мале, раштркане тачке у бескрајној празнини. Усамљена упоришта зла.



Још мало.

Администраторка маже брчиће хидроксидом. То не помаже много, барем не код оних длачица које су оседеле.

Знате да су се инвеститори попишманили и да су радови на изградњи арко-торња у великој мери посустали. Осим нас, изгледа да има још неко коме се то не допада. Тај „неко“ је, вечерас, изазвао серију експлозија у „депозитној згради“, у којој су похрањени многи подаци, планови, архива, уговори. Радови у „дубоком корену“ не смеју престати. Виши нивои могу и да причекају, али главни ниво се мора завршити што пре. То би омогућило да се заузда огромна енергија, и стави у потпуности под нашу контролу. Што се тиче окупације Хоризонта 2, од стране непознатих бића или сила, ту, за сада, нема никаквих новости. Нисмо нашли начин да с њима остваримо комуникацију. И даље су у игри многе могућности. Обављен је експеримент у „Максвел-Индиго“...“

Т јуниор је прекине: „Зар није то требало да се деси сутра?“

Колико ја знам, десило се данас. Молим те, не прекидај ме.“

Т јуниор ућути, погледа брзо лево и десно и осмотри лица присутних. Лице Г-а је нешто смежурано, посивело.

Кабернет, наш представник у „Максвел-Индигу“ ме је обавестио да је експеримент успео, али да тек треба да се изврше потребне анализе. Можемо да се надамо да ћемо ускоро имати нешто конкретно у рукама.“

Т јуниор поново пита: „Зар се Карл Пит појавио? Јесу ли без њега спровели експеримент?“

Појавио?“

Т јуниор се мешкољи. Да није нешто побркао? Ипак, сигуран је да је добро обавештен. Карл Пит је нестао и експеримент је одложен због тога. „Зар није пре неки дан нестао, киднапован, шта ти ја знам... Значи, пронашли су га?“

Он се јутрос појавио у лабораторији, то је све што знам. Нисам знала да је нестао. Ко ти је то рекао?“

Па, сви то знају. Писало је у новинама. Било је на телевизији.“

Напета тишина.

Стварно?“

Т јуниор је шкиљећи посматра. Немогуће...

Јутрос су четворица чувара, на рампи према Хоризонту 2, нађени мртви. Убила их је група жена, то је јасно, према информацији с видео-снимка. Али како, нисмо сигурни. Жене су потом сишле низ рампу и нису се отуд вратиле. Барем, све до малопре. Тај пролаз ће сутра бити зазидан и биће постављено јако обезбеђење.“

Г изгледа снуждено.

Г, је ли све у реду с тобом?“

Г се лагано нагиње. Глава му клоне на сто.

О, Боже! Зовите...“

Из Г-ових благо размакнутих усана цури црна, слузава течност...

Т јуниор изјури из просторије.


(наставиће се)

КОФЕР 2 (осми наставак)



Ружа ветрова


Четири радника корпорације „Змијски цар“, која обезбеђује „објекат“, нађена су мртва, на рампи пута који води према Хоризонту 2. Узрок смрти: излив крви у мозак. Прсле бубне опне. Донета је одлука да се пролаз зазида.

Зидају.

Импровизована челична арматура, бетонски блокови, цемент. Периметар је проширен, донета је нова надзорна опрема. Постављено је једно митраљеско гнездо. На све што се појави „оздо“ треба рафалном паљбом.

Службеник „Змијског цара“ који спроводи ове мере у дело, седи у својој столици на расклапање. На наслону столице, отрага, пише: Хенри Д.

Моји радници шалују широки бетонски зид висине 120 см, на који ће касније ређати блокове. Има их укупно осморица. Пошто немам столицу, седим на коферу.

Читам новине.

Карл Пит поново нестао!“ У тексту пише да се др Карл Пит изненада појавио на свом радном месту. Обављен је експеримент, али није издато званично саопштење. Незванично: експеримент је успео, мада су резултати неочекивани. Одонда, др Карл Пит није напуштао зграду. Наши репортери су пресрели г. Кабернета, представника групе инвеститора и од њега добили следећу изјаву: „Експеримент је донео више од очекиваног.“ Шта то значи? „Ускоро, ускоро...“, загонетно је одговорио.

На питање где је др Карл Пит, само је одмахнуо руком.

Где је Карл Пит?

Боље да питају мене. Ја сам га видео.

Недалеко од овог импровизованог градилишта, видим групу људи, највероватније клошари, који су се сјатили у великом броју на Хоризонт 1, пошто је релативно топло и заштићено место. Али, изгледа да им се ова врста заштите, коју управо постављају, баш много не допада. Људи стоје, погледају у нашем правцу, жучно разговарају.

У новинама даље читам да постоји бојазан од демонстрација, пошто неке паре нису исплаћене, паре су нестале, где су паре, бла, бла, бла...

Гле, управо у вези с тим спомиње се и корпорација „Змијски цар“, која обезбеђује пословне зграде у финансијском центру града, има монопол над превозом службеника, високих функционера и вредносних пошиљака. Питам се, колико митраљеских гнезда су већ поставили у тој зони? У чланку пише да „Змијски цар“ има преко 2.000 људи под оружјем, само на том месту. То је читава армија...

Наравно, ко има новац, мора и да га обезбеди. Велики новац улаже се у безбедност. А безбедност, заузврат – обезбеђује себе.

Група од око 20 бескућника се полако приближава. Они ће захтевати објашњење, а можда и нешто још горе. Подижем се и одлазим с оне стране зида.

Хенри Д. се нешто дошаптава с једним од безбедоносаца.

Бескућници су застали на удаљености од 50 м. Већина их држи помичне у рукама и куцка или чита поруке.

Предомислим се, и кренем према њима. Хоћу нешто да их питам, чуо сам један трач.

Је ли истина да је овде неко почео да одлаже лешеве?“

Један ниски ми одговара: „Јесте. У зони „промаје“.

Промаја – звучи логично. „Неки су се већ мумификовали.“

Због чега се зазидава овај пролаз? Хтели смо да сиђемо доле да видимо шта се догађа. Зашто су престали радови? Хоће ли нас неко терати?“

Радови су прекинути због непредвиђених тешкоћа,“ зајебавам се.

Ма, дај! Немој да нас изазиваш. Нас има много више него што видиш. Стиже подршка, мамицу ти корпорацијску!“

Јелда? А ко је убио добре момке на мртвој стражи?“

Баш ми је драго!“

Ствар је озбиљна,“ кажем ја. „Видите да су наоружани до зуба.“

Не би трајали ни 5 секунди!“

Не видим да имате борна кола...“

Одједном се сви ућуте.

Осврнем се и видим безбедоносце у формацији „зид“. Закачили палчеве за појасеве. Одмарају руке.

Има да вас осушимо ко пршуте,“ каже један забрадатели клошар.

Они су проучили климу Хоризонта 1, сине ми. Неће ваљда „то“ да ураде!

Хенри Д. ми аплаудира. Он нема појма шта се спрема.

Одем до мојих зидара и кажем им да наслажу још два реда блокова и да бришу.

Немам ја ништа с тим. Ја само радим свој посао...


(наставиће се)


Saturday, December 26, 2009

КОФЕР 2 (седми наставак)



Смрт


Тражибрк се пробудио из коме. Он је... он је... он је... Онеспособљен.

Дише, али не осећа покрет груди. Зна да дише.

Како се осећа? Па... живо?

Тихо је. Бели полумрак. Неће још да се покрене. Слаб је, пријатно је.

Заспе.

Улази лекар.

Још је у коми.“

Нисам, нисам! Само, спавам... Мислим!“

Све је црно. Нема уобичајених светлаца пред очима. Нерви су мртви. С напором отклопи капке. Мрачно је, сиво, тихо. Склопи. Црно. Мисли се тешко покрећу. Немају откуд. Мислити. О чему? Не зна. Изгубио је „нит“ мисли.

Јабучице се покрећу. Као да очима тражи, било шта, нешто о чему се може мислити. Нерви су мртви. Све је мрак. Не види ни љубичасте колутове пулса.

Неко је прошао крај њега. Није осетио ветрић, није чуо кораке, није видео покрет. Умотан је у пелене. Кобеља се. Не може да мирује. Проклете крпе!

Ма! Неко је ту!“

Догађање постоји. Али није ни слика, ни звук, ни додир. Па шта је онда? „Нерви су ми напрегнути. Морам да се одмарам.“ Унутра постоји живи свет. Потпуно црно тело клечи на узглављу, и црна рука му додирује слепоочнице. Мази га или... обликује, пошто је безобличан. Друга, женска рука, га обујмљује око паса. Придиже га. Он, не може да се покрене. Рукама је обгрлио... нешто... То... се отима. Извлачи из њега боје, емоције, мисли.

Односе га. „Однели су ме. Све је отишло. Остало је... остао сам... празан.“

Пред њим, око њега, непрозирно – пространство.

Припијено је као опна. Пошто не осећа тело, не може да се појави, да закорачи.

Осећање празнине нараста као бол. Брзо, несношљиво – прекине се!

Безброј додира га угиба, тумба.

Одвојио сам се. Ослободио.“

Постоји небо. И оно је потпуно бело. То су звезде, једна до друге, једна кроз другу, једна преко друге, сливене су као плазма. Радостан је. Црна тачка одваја се с неба. Брзо се приближава. Пада право на њега. То је шешир.



Звездана паучина


Ја сам Опасност Смрт и ово је мој празник.

Празник.“

Празно је свугде. Између две речи, између слова, између трептаја, између мисли. Између тебе и мене. То значи да смо исто.

Трептаји су се слили. Остало је празно, трептаји су празни.

То је мој празник.“

Подсетићу вас на то да је све празно. Гледате а не видите. Не гледате а не видите.

У коми сте.

Празни сте.

Празник је и све се дели. Радујете се. Поклањате и примате поклоне.

Празните се и пуните се.

Опасност је прошла, смрт је дошла.



Каква се то бука чује?“

Копају тунел.“

Какав тунел?“

Па знаш ваљда шта је то тунел?“

Шта ће им тунел?“



Ово је велики град.

Много је обећања.


(наставиће се)