Предложак за тему о вампирима
Има нечег фројдовског у том архетипском „вампирском“ клинчу. Изопаченог (сексуалног?) – исисавања енергије неопходне за фантастични чин који обећава екстазу, потпуним исцрпљивањем задате (живе) форме. Занимљиво је да је призор мачора који зајаше мачку и шчепа је својим оштрим зубима за врат послужио транспозицији (ове) идеје – шприц-цуг представе храњења-крвопијења, истовремено и оплодње!
Дакле, (наивко - наивка), шеташ ноћу, заскочи те Принц таме с леђа и зарије ти своје оштре и шупље мачкозмијске зубе у каротиду, истовремено те паралише и – узбуди, а главна последица тога је – страх од трудноће (или ако си мушко) – претварања у вампира! Срк – штрц!
Идем у ноћ и главна ми је брига да ме ко не заскочи... Вук, медвед, или... (од тога је највећи страх) како рече дон Хуан – жена-вештица!
Вампиризам је, вероватно, једна од најуспелијих алегорија, која се може применити на неколико ситуација. Прва је (мада не и изворна српска, али ко зна?) ова брижна тема о несанкционисаном расплођавању, а друга је, наравно – о разбојницима или, модерније, банкарима-крвопијама. О власти, уопште.
Трећа, такође распрострањена, можда и понајвише психолошка – о терету подсвесног и неизвесног (слично као у сновима с парализом и зајахивањем нечистих сила јадног сневача). Сексуална симболика (а и шире) је овде углавном беспомоћност – импотенција... (у жртава), док се вампири и вампируше најчешће кобељају на релацији смисла-и-бесмисла идеје о (дуговечнсти) бесмртности – а њихов проблем је, наравно, чисто метафизички – ентропија... Што упућује на тражење еликсира – крви. То је принуда идеје или идеја принуде, дође му исто...
Занимљив је случај Дракуле (Влад Тепеш), легенде о Румунском грофу и прослављеном борцу против Турака, која се вештим књижевним поступцима преиначила у легенду о супер-вампиру. Али, ова прича се не може добро психолошки тумачити а да истовремено не породи, опет неки (спекулативни), књижевни облик.
Има доста прича о вампирима који су поприлично аристократски-денди ликови, скоро обавезно надмоћни – опет алегоријски тренутак... – одевени у статусне симболе.
Прави, српски народски вампир, одевен је у вунени џемпер и гуњ...
Најгоре од свега, чак и од пијења крви је – јахање. Оно што највише плаши је управо то зајахивање и лудачко јахање по беспућу, остајање без даха од толике јурњаве. Питање кондиције долази у први план...
Сава Савановић и Петар Благојевић су најстарији српски вампири. Овај други се јављао у сну људима који су после тога умирали. Вирус? Или некакав психо-енџин који убија, каквих има у многих примитивних заједница – рецимо кад се измести оса-света па људи изгубе своје средиште (жижу). А Ружа Влајна је плашила људе извикујући њихова имена или ломећи посуђе остављено да преноћи напољу (неки велики, моћни јеж? Или гелиптер?). У мраку се пажња људи премешта с вида на слух – можда је то само облик акутне схизофреније? Сава је, кажу, био прави дивљак. Хајдук, трговац, напасник, упоран тип и – кавга-џој! Каже прича да је убио своју несуђену драгу с леђа, из кубуре. Одбила га је! Изгледа да је у људе утерао такав страх да су га и следеће генерације упамтиле по зулуму. Тако је живео после своје смрти, исто као и пре.
Треба још поменути да вампирска тела, после смрти власника, остају нераспаднута (слично телима преминулих светаца), једино што морају да се хране (крвљу) да би и даље остала у функцији. Прича о томе да не подносе сунчеву светлост је, највероватније, новијег датума, пошто је, као додатни елемент дефиницији вампира, добра за експлоатацију у причама или филмовима (визуелно ефектно). Као и шкрипа поклопца ковчега или саркофага. Све филмично.
У новије време вампири се често третирају као сасвим изворни облик живота који постоји од вајкада (овде нема да је неко умро па се повампирио). То је сличније третману ванземаљаца него повампирењака. Дошло је и до укрштања вампира с поп-херојима насталим у америчкој машти, па су вампири добили и неке мајмунске особине (као уосталом и најновији Џемс Бонд) – скачу, лете, вриште, кревеље се...
На шта ће све на крају ово да изађе?
Posts
