Дервиш и стигма
Ја сам клошар и моја прича није тужна.
Умотам се добро и препустим ветру. Ветар улази у преклопе и наборе турбана. Хвата ме блага вртоглавица. Летим укруг с њим.
Људи-звона у кабаницама. Около је непомичан ваздух, ветар-стигма.
Ветар је оркан.
У Пољу ветра подиже се шљам. Све лебди у Пољу. Тишина је. Звук лебди.
Разлагање честица је тренутно. Ветар је непокретан он је плазма. У средишту турбана је квазар, који бљује честице у снажним налетима. Нараста притисак у ваздуху, то је ветар. Ми-купе подрхтавамо. Ми-купе треперимо. Притисак се подиже, плазма прекрива зидове. Плазма је опна.
Опна трепери – то је ветар. Ударни талас једног трептаја убија чуваре и раставља их на честице и даље... Зид и пут се распадају. Они су плазма.
Растављени су потпорњи, растављена су стакла. Растављене су праве линије.
Људи-купе су чигре они су Поље ветра. Поље је епицентар. Арко-торањ шкрипи. Звук се простире у даљину града. Овде лебди.
Ја сам клошар – и више од тога. Арија-вриска, арија-бич, невидљива, тамна енергија.
Граница? Није граница.
Полумрак.
Чујеш галебове и пеликане. Сиви. Гута их вир. Поље се шири.
Ветар крцка.
Крцка пена.
На удаљеној плажи наступа море.
(наставиће се)
Posts
