Машина је препуна анахронизама. Рад је један од њих.
Пут у нову зору тече кроз корен...
Неки су арко-торањ већ почели да зову „Стари храст“.
Намерно (пре правог времена) гради се надземни део у облику високе и витке куле, који би се видео из даљине и да би људи знали да се нешто прави. Та кула није део главне „кичме“ која тек стидљиво провирује из средишта градилишта, већ само једна од дванаест споредних оса које ће се укрштати на одређеним размацима. Овако усамљена, не може превише да напредује у висину. Свеједно, то је тек права ствар (и пре „правог“ времена), рекох...
Један део подземља ненадано су заузели „ванземаљци“, плазмичке незнанице, непознатог порекла. Хоризонт испод тог – Хоризонт 3, ипак је остао на располагању људском (јегеничарском) фактору, а даље-доле – још нисам био. Али, проверићу.
Хоризонт 2 је доживео преконоћну трансформацију, и то без губитака у људству. Тек је тако, у тренутку, преузет, али одмах је било јасно да се не могу предузети никакве мере да се врати у руке јегеничара. Паника је, међутим, остала у главама, као јека, али мравињак је био релативно миран. Уведене су страже. То само форме ради и да не би неко непозван одозго непотребно налетео на ванземаљски ентеријер.
И занимање публике за обилазак Хоризонта 1 је омануло. Бизнис не цвета. Закупци пословног простора се предомишљају. Велики систем услужних гаража углавном зврји празан. Чини се да је неко начинио грешке у корацима. Визије су пројуриле напред а иза њих је остао празан, недокончан простор. Иако је све на крају прописно заптивено, већ се ту окупљају сквотери, даркери и љиљаци. Неке баријере су једноставно пале. Јефтиније је пребацивати одговорност него плаћати.
Један део инвеститора је, чим се сазнало за туђинску окупацију другог хоризонта, повукао свој новац. Хоризонт 2 је требало да садржи „трезорски прстен“, неку врсту „гравитационог тежишта“ читавог пројекта, а сада је велико питање хоће ли се и када успоставити поверење између људи и туђина и наставити с радом, наравно уз, сада неопходне, дислокације.
Јегеничари и други пројектанти („баштовани“) покушавали су да разраде стратегију даљег деловања, али будући да туђини нису ни на који начин успоставили комуникацију (осим што су се напрасно уселили у део шупљине), све се то свело на глупаву узмуваност. Сада се уздају у некакав, било какав, научно-технолошки пробој који би им донео извесну предност, али он изостаје, боље рећи – заостаје. Запео. И то баш када је требало да проради луцидно замишљен пројект „Максвел-Индига“, пошто је, изненада, један од главних пројектаната, Карл Пит – нетрагом нестао. Сви су већ сумњали да су туђини умешали прсте и отели несрећног научника, па су из тога извукли (погрешан) закључак да је баш тај пројекат најважнији од свих за излазак на крај с новонасталом ситуацијом. Притисак и претње на „Максвел-Индиго“ су порасли. Физичари су упозоравали да је опасност велика и непредвидива, а притискачи су мрмљали себи у браду како без ризика нема бизниса. Увели су околосатно обезбеђење свих значајнијих научника који су радили на купловању великих убрзивача и таласача.
(наставиће се)
Posts
