„Сада је век Машина које се јављају као Идеје,
одевене у метал и појачане електрицитетом.“
Реј Бредбери
Одахтао сам до продавнице, онако узбуђен, а успут сам прегрмео и снажан адреналински удар, какав се често са закашњењем догоди кад те изненади земљотрес. Али због чега ми је ова непозната жена у том тренутку била важна те сам се упутио баш к њој, уместо...? Успорио сам пред продавницом и као лежерно ушетао. Роба на полицама је била мало испомерана и на први поглед се није могла уочити никаква штета. На улици, богами, беше друкчије, али углавном због успаничених возача, који су се мало изљубецкали, а и неки билборди се, ту и тамо, беху разлабавили. И наравно, општем тремору, увелико су доприносиле узвитлане сирене.
Газда је завео ванредно стање, тако да одласка на ручак неће бити. На крају крајева, ипак је победила идеја сендвича.
„А, јел ти немаш паметнија посла него да се у оваквом тренутку моташ око моје Гордане?“, љутито ме је упитао газда.
„Како – твоје?“
„Или купи нешто или иди!“, и даље ме је љутито одмеравао.
„Па видиш да купујем. Ти си узрујан из другог разлога а не због мог присуства.“
„Немој да се правиш много паметан.“
„Направите ми један сендвич,“ рекох мирним и самопоузданим гласом.
Овакав наступ би смирио и узрујано куче. Газда ућута и љутито брадом даде знак Гордани, мада је она већ била направила сендвиче за нас двоје.
„Да направим и за вас, газда?“
Нећу више да трошим речи о газди.
Једно време смо се правили као да смо безбрижни, али смо се ипак на крају, миц по миц, нашли насред улице и тамо завршили импровизовани ручак. Био сам веома уљудан и дозволио сам дами да одабере тему разговора.
„Чиме се ти бавиш?“ (значи, ја сам тема).
„Ја сам у мисији од Бога,“ рекох савршено мирног израза лица.
Обоје праснусмо у смех.
„У ствари, радим за једну грађевинску фирму. Налазим и организујем најамне раднике за краткорочне послове. Утовар, истовар, чишћење, такве ствари. Тренутно радим на градилишту арко-торња.“
„А, знам. Ту има доста посла.“
„За читав наредни век,“ насмејах се.
Тела су се приближила.
Последњи дан младости...
Исповест спремачице
Гравитација је логика
„Мој муж расте крушке у флаши.“
„Док усисавам канцеларије често ми се деси да од зујања усисивача и сама почнем да дрхтурим и зујим а онда мало после се осетим као да лебдим и посматрам себе изван себе како погурена усисавам итисон а уопште се не уплашим.“
„Јурила сам низ степенице толико брзо да су ми спале ципеле.“
„Човек који је бежао са мном био је бржи од мене али ме је пустио да идем прва.“
„Трчала сам све до куће и ничег се не сећам пре тога. Попила сам ракију.“
„Онесвестила сам се.“
(наставиће се)
Posts
