У „Максвел-Индигу“ све је спремно за пробу.
Убацивање честице, убрзане скоро до брзине светлости, у високофреквентно поље енергије, према очекивањима научника, требало би да натера честицу да начини квантни скок – да нестане и одмах потом се појави на другом месту, с тим што би истовремено требало доказати да се ради о „истој“ честици. Успех овог експеримента би отворио пут изградњи „транспортера“, технологије која омогућује тренутни пренос материје на даљину без коришћења конвенционалних средстава транспорта. Најважнији, практични проблем који би требало решити је елиминација неопходности да се честице убрзају до тако велике брзине (за шта је потребан веома скупи и кабасти убрзивач). Потребно је наћи начин да се максимално искористе могућности које пружа технологија „таласача“, која материју „тумачи“ као систем таласа а не као честице. Могућности овакве технологије биле би несагледиве...
Негде око 10 сати ујутро, на станици метроа „Сефирот 7“ искрцала се група од 40 жена, чланица организације „Жене које вриште“.
Жустрим кораком, кренуле су право према силазној рампи за Хоризонт 2.
Пред њима су се испречила четворица наоружаних момака из обезбеђења.
Жена-предводница се окренула према својим другарицама и дала знак.
Од вриска који се заорио из њихових грла, сва четворица су, као покошени, пали на тле.
Жене нису оклевале, одмах су се сјуриле низ спирални пут и убрзо се нашле у туђинском окружењу.
Иако је читав простор био заоденут у полупрозирну маглу, храбро су закорачиле.
И одмах потом завриштале...
...истога тренутка започео је и експеримент у лабораторији „Максвел-Индига“.
Тамна енергија
„Укључите таласач.“ (Карл Пит)
Треба да прође двадесет секунди до потпуног покретања.
Убрзивач је својим „излазом“ повезан с простором у којем се успоставља поље таласача. Тај „излаз“ је суперпроводник и кроз њега ће лаке честице излетети када достигну максималну брзину. При тој брзини честица ће имати пречник исте дужине као и талас. Пошто је енергетско поље ограничено другим, заштитним ЕМ пољем, честица би требало да остане у оквирима тог простора, без обзира на то шта се с њом буде десило, уколико интеракција заштитног ЕМ поља с енергетским пољем таласача остане стабилна. Уколико...
Енергетско поље се не састоји од таласа исте дужине, више подсећа на мрежу, пошто се таласи сабирају и одузимају, чинећи мноштво образаца. Постоји могућност да се честица пројектује у било којој таласној „дужини“, па чак и као „сингуларна мрежа“.
Оваква мрежа је заправо поље релативности. Због тога, апаратура таласача поседује посебан део који емитује „еталонски талас“, неку врсту таласа носача, који треба да предупреди „разливање“ честице, односно таласања.
Најважнији од свега је прорачун „грешке“ која представља минималну разлику у фреквенцији енергетског поља и интерактивне честице, што би обезбедило да се честица материјализује, уместо да се једноставно слије с пољем.
„Интерфејс спреман.“ (Др Ловис)
„Пали!“ (Карл Пит)
Након 20 секунди.
„Имамо прве податке.“ (Др Ловис)
„Још мало.“ (Карл Пит)
„ЕП постаје опскурно!“ (Др Сара)
„Имамо неутрине!“ (Др Ловис)
Карл Пит зури у енергетско поље које постаје све тамније и тамније.
„Фреквенција се затвара.“ (Карл Пит)
„Подаци не стижу.“ (Др Ловис)
„Искључи интерфејс!“ (Карл Пит)
„Искључи таласач.“ (Карл Пит)
Потпуно црна сфера на месту где је до малопре било енергетско поље.
„Шта је ово?“ (Др Сара)
„Неутрино. Шта би друго било?“, смиреним гласом одговара Карл Пит.
Увек педантни, сада помало ознојен, „продуцент“ Кабернет, који је све време стајао подаље од средишта догађања, примаче се за један корак Др Карлу Питу. „Је ли експеримент успео?“
„И више него успео...“, одговори Карл Пит. „Само, није оно што смо хтели...“
Posts
