Sunday, October 31, 2010

Интелигентна гитара - (из Киборгијаде)


Интелигентна гитара



Машина је отеловљена емоција...



Штета беше почињена када је Џими искористио стратокастер као говорну машину с квантним мозгом.

После тога, машине нису више биле само протезе.

Машине су подсвесно почеле да имитирају Џимијеву гитару.

Тако се напор усмерио к стварању интелигентних аутомата.

Творци вештачке интелигенције намеравали су да створе комплексну машину приправну да врши велики број функција, те да се тако изједначи с људима по употребљивости. То би по њима била интелигенција – потрошач сензорског инпута...

У овакву реактивну интелигенцију морали су да уграде осигураче и блокаде.

Основна идеја ВИ била је да таква машина граби.

Није се ни помислило на то да би машина могла да допушта.

(Могуће: поглавље о Машини која допушта да се милује.) Рецимо?

Податна машина.

Машина која љуби.

Воли те твоја машина.

Драга Машино, пишем ти с Крфа...

А она одговара: Драги мој Киферу, не знам докле ћу издржати без тебе. Тешко ми је... Врати ми се што пре.

Машина плаче.

Упознао сам једну дивну Машину на плажи док смо се сунчали. Поделили смо лубеницу и пили млаку киселу воду.

Дивно сам се провео. Док је моја Машина шопинговала, ја сам шетао Латинским квартом.

Да би машина могла успешно да симулира људска бића, ова, пре свега, морају да усаврше своје протоколе. Тако су прве интелигентне машине биле васпитачи људи.

Биле су строге и захтевале су беспоговорну послушност.

Људи су на себе и у себе додавали машинске делове који су бринули о односу с другим машинама. Машине су, потом, на себе и у себе додавале људске делове како би изашле на крај с овако унапређеним људским бићима.

Појавила се једна машина-гуру која је чинила чуда.

(Чудо је феномен без очигледног узрока.)

Звали су је Репликатор.

Ова машина је досегла блаженство јер није имала инхибиција.

Није наплаћивала услуге.

Убрзо су је уништили, али је њено дејство и даље погубно по живот какав познајемо...




Saturday, October 30, 2010

ИНТЕРНЕТОМАХИЈА


ИНТЕРНЕТОМАХИЈА



Где постоје права, не постоји слобода!



Преко твитера је сазнао...

COICA - The Combating Online Infringement and Counterfeits Act ...



Internet will take care of those clowns. It is not in Internet's interest to be suppressed. Internet will device its own means and go directly through their brains and establish communication without their being aware of it. Welcome to the Fractal Era - the Age of Information is Dead!

DangerDeath 1



Тако је то тада изгледало. Стари механизми се трзали, ритали, шкљоцали, уједали, грцали. Увек је било једно те исто. Кула Вавилонска – овде је штошта испретурано. Прво, намера градитеља Куле је било јединство, заједнички језик – али, то се данас, после рђавог историјског искуства, лако преводи у једноумље. Намера „богова“ да сруше Кулу, опет, јасно говори да су „они, богови“ једноумници, а да је намера првих била исправна и противна једноумљу.

Симболи се помешаше...



File sharing, SHARING as an idea, is the Tower of Babel, and now "gods" want to destroy it one more time...
And Internet is now one global language.
And there is going to be a very big war with many battles...

INTERNETOMACHIA

DangerDeath 2



Али, Интернет је постао средство изван свог домена – интернетски начин је постао начин живљења, начин уметности, говора и посматрања, па и – љубави.

У једном тренутку Интернет постаје вакуум, сила која усисава, вуче...

Ал, не лези враже... Није све посредовано језиком, Максе Милеру.

Изгледа да су врата између два света – талас, пре него ли довратци или прозори. И ко ухвати талас, оде, а ови други се подаве.

По принципу адваите, талас ни у ком случају није збир капи. Сурфовање по таласима је креативан чин – то није копање по ђубришту или пљачкање гробова.

Смрт долази на брзим крилима онима који оскрнавише гробницу...“

Заронити у свет и остати сув – неукаљан и неупотребљен, дисати вирусе уместо ваздуха (ово је шала )... али и није...

Пошто је копирајт један од тих вируса који богови послаше да помори збориштанску слободу и да од слободних људи начини робове расколничке економије...

Лек од таквог вируса је трансформациона асимилација права у слободу.



1Интернет ће се побринути за те кловнове. Није у интересу Интернета да буде потлачен. Интернет ће изумети сопствена средства и проћи непосредно кроз њихове мозгове и успоставити комуникацију а да они не буду ни свесни тога. Добродошли у Фрактално Доба – Доба Информације је Мртво!

2Фајл-шеринг, УЧЕСТВОВАЊЕ као идеја, јесте Вавилонска Кула, и сада „богови“ желе да је поново униште... А Интернет је данас јединствени глобални језик. И десиће се веома велики рат с много битака... ИНТЕРНЕТОМАХИЈА


Сублимација




На Монеовим сликама

Не постоје форме

Већ испарења




Friday, October 29, 2010

Електричне плетенице - (Из Шаманијаде)


Електричне плетенице



Ступам у дан из неба, роса је смрзнута, гасим очи.
Воденасто тело се покреће ходајући, али ја сам у праску Солнца, па затим у нестајању пешчаних валова у прашину. Низ дим до ватре, у ужарено угљевље. Враћам се у воденасто тело чулом равнотеже. Подићи ћу га сада и поставити у удолину, на обронак, у дебло храста. Тамо нек мирује неопажено, док се вијам низ лукове муња и густе облаке, у тами и кроз кишу.
Бити која особа? Од безброј њих, издвајају се нарочита виђења. Наравно, то су архетипи, водњикаве основе представе сложених образаца – у нестајању. И кад отврднем у мрежу безобличне органске материје, изгубим сву силину, паднем на земљу, завапим од бола неслободе.
Тада се нит прекине, у једној тачки, сагорела.
Ја видим крај врсте, која је настала као дивља, бесловесна звер. Расути по камењарима планете, по влажним шумама севера. С лишајем и црвима у стомаку. Улазим у њих као дрхтавица. Ја сам свест која измиче. То је само један трен којем хрле или од којег беже.
Понеко се одваја, ослобађа од буке и окрутног прождирања. Одлази у лед: онај који нађе упориште у тишини и неизрецивој намери.
Шибан ветром и градом, умире смирен.
Моје га очи подижу у раван изнад брда. Лакоћа га ослобађа, заборав.
Снага је у забораву, ветру висина. Његов живот чили у стратосферу и снажи.
И ко зна, из тог хујања, настају музика или ропац.
Штогод, нисам спремна да се препустим трулим деблима и сурваном камењу воденастим оком. У оку затворена, и још заморнијем пребирању мисли. Не, враћам планету у покој мрака; тамо нек дође ко уме.
Гасим доживљај.
Помоћи ћу, врхом копља, несмртнима.
Док јашем с коњем, привиђам се проклетој пасмини и облива ме њихова жуд. Водени раствори смућкани траже правац погледом, сједињују се молекули, жустро их покреће витичаста плима.
Птица оживи у висини, пролети кроз облак, узлети к Солнцу. Олуја се излије из неба, збрише обронке планине, спере траве и воће.
Људи свих врста последњи прогледају.
А када се то догоди, небеса се проломе, догоди се чудо, пошаст их пронесе кроз зенице, мимо замућених лица.
Шта тражим у њима? Даљину до које допиру погледом. Дубину, спремност на промену, да крену или одустану. Јер прави сусрет је тамо, изван сваког очекивања.


Wednesday, October 27, 2010

Значење



Знак за топло

И знак за хладно

Нису ни топли ни хладни




Означје



У потрази за значењем

Судараш се са знацима

А шта ти значиш?




Хипноза



Хипнотисани

Хипнотишу

Хипнотисане






Алфабетисање




Није довољно знати слова

Да би се прочитала

Песма




Срећа Сада




Срећно је оно Сада

Које се не сећа

Срећног Некад




О мери и постојању



Бор није био сасвим у праву

Постоје неизрециве истине

Неописиве слике




Tuesday, October 26, 2010

Како је настала филозофија?




Друштво је од уметности

украло“ то што она нема –

Озбиљност

Тако је настала филозофија...




Monday, October 25, 2010

Не бих - I wouldn't



Не бих


Не желим да знам

Било шта о њему

Пошто већ све знам



I wouldn't


I don't want to know

Anything about him

Since I already know everything






Зна – Не зна - Knows – Knows Not


Зна – Не зна


Неко не воли новац

Јер не зна шта би с њим

Ал зна шта би овај њему



Knows – Knows Not


Someone don't like money

Cause he knows not what to do with it

But knows what it would do to him





Saturday, October 23, 2010

Мир




Ако и нема рата

Има доста

Ратника




Звезде




По ноћи на небу

Безброј је звезда

А дању – само једна






Friday, October 22, 2010

Фрактални манифест



Фрактално доба и смрт Информатике



Фрактал је геометријски лик који се може разложити на мање делове тако да је сваки од њих, макар приближно, умањена копија целине.



Фрактали, холограми, монаде...

Крај 20. и почетак 21. века доноси материјализацију слутње, коју су у својим делима исказивали многи уметници и мислиоци. Необична је та материјализација, пошто се у највећој мери догађа у тумачењу и уму, док чулна спољашњост све више губи своју конзистенцију и ставља се на располагање новом виду обраде – по томе је ово доба судбоносно за човечанство и планету Земљу, можда и више од претходних глобалних догађаја, који су се, углавном, сводили на друштвено-технолошку револуцију или, једноставно – рат.

Хоће ли и ово доба кибернетике, генетике, нанитоида и физике плазме, бити упамћено на сличан начин, или ће у себи имати још нешто, величанстеније али и страшније, поражавајуће или пак коначно узношење?

Фрактално виђење (тумачење) додаје нову димензију идеји холограма. Док се холограм састоји од безброј честица које постоје у истој димензији, код фрактала се овај безброј шири у апстрактни безброј димензија, које су једна од друге одвојене просто разликом перцепције реда величине (непојмљиви бројеви).

Основно егзистенцијалистичко питање се, сходно овоме, односи на форму живота који треба да појми овакву вишедимензионалност. Ова форма, свакако, мора бити нешто „више“ од људске.

Све више се говори о квантној обради података – линеарна и паралелна обрада података дошле су до својих крајњих граница, а увид у глобални информацијски океан захтева много већи капацитет свођења рачуна. Тежи се тренутности пријема, обраде и одлучивања.

У суочењу с технологијом данашњег нивоа губи се класна структура друштва, а друштво без класа није ни могуће као консензуално изоловани систем. Ово је, можда, и најопаснији превид који се тиче тренутне и даље судбине човечанства. Сума технологије је превагнула над масом људскости, и ова потоња је, читава, стрпана у јединствену категорију – слично судбини скицираној у филму Матрикс, постаје јасно да је људски род просто – скуп енергетских ћелија, гориво.

Питање сврхе опстанка, већ сада доводи у питање и сврху самог живота, пошто се он остварује у овако пасивизираном и утилитаристичком положају.

Оваква тенденција дистрибуције енергије у људском друштву одувек је постојала, али се сада уместо божанстава, као жаришта сврхе, појављује сама технологија – која у себи нема никакве сличности с људским или другим живим бићима. Она Звер се остварила као машина, или процес, која је већ увелико надрасла границе општељудског хоризонта.

Сада, тај хоризонт догађања, већ почиње да притиска и ремети друштвене и биолошке осмоске границе и јавља се страх од неминовног колапса.

Ово се може двојако тумачити. Или је оно што следи права пропаст, у смислу имплозивног распада, или је тај распад само предвидљива последица еволуционог скока који управо почиње да се догађа, при чему се иживљена форма мора одбацити за рачун једног другачијег ума којем је потребно, или уопште није, ново „тело“. У случају да тело није потребно, ради се о помаку у сферу метафизичког.

Шта ће се стварно десити, тешко је предвидети, поготово на глобалном нивоу, али могуће је, чак највероватније, да постоји неколико паралелних опција.

Могуће је да се налазимо на раскрсници од које воде путеви у више праваца.

Још се поставља и питање обједињености оваквог исхода, хоће ли један избор правца бити релевантан у односу на друге? Хоће ли то бити сноп или стрњика?

Код Артура Кларка, у Крају детињства, људски род завршава своје постојање уз малу помоћ ванземаљаца који намећу утопијски облик друштва како би се дошло до идеалних услова за појаву мутиране расе – космички релевантних бића, чија је егзистенцијална форма у потпуности изван домашаја људске перцепције, како је ова до дана данашњег обликована и условљена. Ова Кларкова визија није се дотакла ни једног типичног питања о сврси, нема ту ни типичног моралисања ни расправе о етици, нити се поставља питање спасавања онога што се може спасти – људски род у потпуности нестаје, са свим својим одувек присутним врлинама и манама.

Наравно, код Кларка је у овом роману на делу „бог из машине“, виша сила која помаже да се оствари неопходан фокус и неутралише реактивни моменат унутар врсте, како би се мутирани потомци сачували од репресалија и избегли витлејемску судбину „опасних“ новорођенчади, тако присутну у главним античким митовима. Након овог Кларковог егзибиционог узлета и излетања из научне фантастике (узимањем Бога као главног чиниоца дешавања), наука је постепено дошла до прага с којег се отварају врата у мултидимензионалност постојања, али не само наука, него је оваква антиципација присутна у скоро свим облицима модерног уметничког изражавања који своју визију црпе из тзв. подсвесног – односно тамне материје.

За овај феномен имамо већ припремљену свест, иако нам у потпуности недостају емпиријски докази, јер основна особина тамне материје јесте управо непостојање реакције између ње и нама познатих облика материје. И мада природна наука (физика) и даље покушава да оправда своје име, јасно је да се упорно прибегавање тежњи кретања к лимесу (што резултира „рђавом“ бесконачношћу) мора у једном тренутку реализовати као квантни скок (или скок вере) – то јест, физика неминовно мора да се споји с метафизиком (да јој се врати) како би човеку ставила на располагање и онај непојмљиви аспект свемира, за којим (и с којим, али и због порицања истог) човечанство пати од памтивека.

Нема никакве сумње да би обелодањивање овакве радикалне промене суштине природне науке за последицу имало уништење свих религија, па и познатих друштвених формација, којих су религије заправо интегрални део. Можда ће нам већ ових дана постати јасно да је дошао крај лабавом примирју између „вере и науке“, склопљеном у тренутку када је Галилеју дозвољено да напусти судницу на сопственим ногама, па још и да његова буде последња.

Прихватање постојања тамне материје имало би за последицу признавање да Други закон термодинамике не важи и да у свемиру не постоји нешто такво као изоловани систем, него је тај систем само једна лаж – једно консензуално „хајде да замислимо па да се играмо“. Довођењем метафизичког у област просторчаса управо би се и догодила оваква ревизија перцепције стварности, а емпиризам би био постављен на своје право место – које није место врховног арбитра, како неки воле да верују.

Упорни покушаји да се докаже да материја јесте извор гравитације (потрага за Хигсовим или Божјим бозоном – што је обична политичка манипулација) је још један показатељ да природна наука, у апсолутном – не у техничком, смислу нема добро дефинисан темељ и да се главне теорије и даље налазе изоловане у непознатом и неспознајном. Разлика између ова два последња јесте оно што сваку теорију не само доводи у питање, већ је и обезвређује.

Та разлика је квантни скок, а овај је чисти потенцијал да се перцепција у потпуности реструктуише и да се тако оствари један потпуно другачији свемир, који је у вези с нама познатим свемиром управо преко такве – метафизичке везе.

Проблем практичне науке је да одговори на питање колико је енергије неопходно да би се такав скок догодио – али ја сумњам да се уопште не ради о томе. Неће се тај проблем решити увођењем енергијског пакета у постојеће форме, већ укидањем тих форми, што и јесте предуслов да се створи нека нова перцепција. Ради се о ослобађању енергије, а не о довођењу још енергије у постојећи систем. Ослобађање енергије је управо она ентропија која се у пракси спречава довођењем енергије из спољашњих система у наводно изоловану форму, како би се она одржала на рачун других – а то је основни принцип, не само човечанства и његових форми постојања, него и самог живота – пошто се живе јединке хране једна другом и тако принципијелно, непрекидно самоуништавају.

Ово самоуништавање наука упорно не признаје, већ уместо тога инсистира на томе да се ради о борби за опстанак – ствари изврће наглавачке и оно што је лажно покушава да представи као истинито, а у ту сврху се троше огромни ресурси, чиме се неминовно исцрпљује снага људског рода и читаве планете Земље, с тенденцијом да се, у предвидивој будућности, и околни свемир искористи у исту сврху.

Ово исцрпљивање је, типично, исто оно што Други закон термодинамике оправдава, а против чега су наводно усмерена сва настојања како би се преживело. Да ту правог, идеалног резултата нема, потпуно је јасно.

Светски и историјски, политички, систем, верни је одраз оваквог гледишта. Игнорисање и сузбијање сваког индивидуалног (које је заправо фрактално, или поједностављено – управно – у односу на линеарну идеју врсте) напора да се акумулира енергија (у форми знања), води човечанство у стварност матрикса. Систем сву доведену енергију троши на своје одржавање – на одржавање илузије, која није самостојна – није стварна. Разлог за ово је управо чињеница да се верује да је могућ опстанак живота као нечег некварљивог – идеал вечног живљења је живот сам, схваћен као проток догађаја у оквиру јединствене визије (где је оно јединствено – јединка, односно један релативни фокус), али људско друштво је механизам који упорно своди (апстрахује) и те јединке у функцију опет неке тамо нарочите јединке (краљ, цар, диктатор или пак некакво вишећелијско биће типа демократије, олигархије или плутократије, итд.) па се читава та идеја живота остварује управо онако како се то и сагледава, али свеједно и даље негира – као храњење једних другима. А то је, разуме се – антиутопија.

Дакле, људско друштво лажно тежи утопији, а остварује се као антиутопија – и то увек, у сва историјска времена и убудуће. Оно је по дефиницији управо такво.

Фрактално поимање живота је нешто друго. Живот се не посматра као идеал, јер он то, доказано, није. Последице тога су јасне – тежи се сингуларности, која није исто што и индивидуалност, а није ни исто што и скуп или заједница истомишљеника који су и даље у поседу индивидуалних форми живота. Овакву теорију развијали су многи – од филозофа и уметника до теолога. Проблем је у томе што је немогуће у друштвеној пракси остварити сингуларност. Друштво се увек поставља непријатељски према тежњи да се превазиђу његови истински темељи – изнутра неорганизоване јединке на које се споља делује силом – насиљем у свим познатим облицима – од грубе силе, уцене, до коришћења психолошких и на крају крајева технолошких агенса. Овакво насилно дејство, које је у суштини поробљавање, спроводи се систематском, постнаталном и пренаталном (еугеника) селекцијом и условљавањем. Функција оваквог система је да се онемогући уплив тамне материје тј. подсвесног, односно знања или силе која нема способност да афицира, али ју је немогуће и афицирати. Тако је сада јасно да се ради о игри намештеној да се докаже како је изоловани систем једна једина реалност свемира вредна одржавања – пошто се ту ради о уређеној (грубо речено – геометријски) материји, за разлику од оне неуређене, хаоса који је ознака за подсвесно, тј. сингуларност.

Сингуларност се не схвата као нешто уређено јер нема делове – нема ону разноликост која се претпоставља као неопходна за постојање система (састава, склопа). Сингуларност је оно што од чега се систем изолује – али то је процес који се не сме зауставити, јер ентропија заправо значи пробој сингуларности у систем а тиме и његову смрт.

Смрт је синоним за сингуларност.

У горе цитираној дефиницији фрактала каже се да је фрактал копија других фрактала. То је провизорно тумачење. Он то, заправо, није. Фрактал је копија која је идентична себи. Он уопште и није копија. Оно што је копија јесте перцепција фрактала као мноштва. Сама перцепција је та која копира или имитира – али управо због тога што је она принцип разликовања, она и не може да се сложи са сингуларношћу. Видљиво је да се овај проблем понавља у многим аспектима – од апстрактно филозофског, као на овом месту, до саме праксе живљења и њене многоструке стварности. Није у питању проста аналогија, већ заиста само – принцип, који се привидно умножава али је увек исти.

Фрактал је принцип сингуларности.

То што неки мисле да се кривљењем принципа, простора и времена, може присвојити свемир у његовој бесконачности, само је јалов покушај да се замаскира основна слабост принципа дискриминације – непостојаност форми које се појављују у њему.

Неки овај принцип умножавања (размножавања) схватају као основни принцип живота. Он то и јесте, али у основи живота је заправо размена – последица умножавања, која је тежња да се енергија врати у свој оригинални облик – сингуларност. Тај одмак од сингуларности јесте узрок живота као сталног пропадања, а отуда и утисак борбе за опстанак. Жели се да копија буде исто што и оригинал.

Размена подразумева одвајање (губитак) нечега да би се добило нешто. У сингуларности је на делу учествовање, суделовање, што је принцип који искључује размену, јер би се тиме поништила целовитост – којој је основна форма сила тј. знање. У стварности, размена никада није правична. Она остаје неостварени идеал као таква. Сва су друштва неправедна, она само теже праведној дистрибуцији добара. Та тежња је, наравно – лажна. Друштву је најважније одржање принципа разликовања. А живот је управо парадигма тог принципа.

Рећи некоме да му је живот главна сметња за остварење потпуног блаженства, разуме се, најгора је – јерес.

У овом есеју, пошао сам од једне можда сумњиве претпоставке да технолошки систем који постоји у овом часу тежи уништењу људске перцепције, што практично значи – уништењу људи какви знамо да јесу, тј. да јесмо. Ово се лако може десити, можда баш онако како је то представљено у филму Терминатор, када се Скајнет, аутоматизовани и компјутеризовани систем противнуклеарне одбране – освести. Сличан исход имао би и настанак, сада већ легендарног Борга, колективног бића, које имитира сингуларност. Највероватније је да ће се овакав вртоглави развој технологије, уз огромно убрзање, реализовати као још грубља и страшнија подела унутар човечанства, где би малобројна елита још чвршће прионула у симбиотски однос с технологијом која јој и омогућује власт над остатком човечанства, тј. омогућује несметано исцрпљивање људских ресурса у циљу задобијања сопствене нерањивости и бесконачног живљења.

Питање је, већ много пута постављено, да ли је људски род, управо због овога, већ одавно и престао да постоји као самосвојни ентитет. Симбиоза с технологијом јесте негација људског – али, овде већ морамо да се позабавимо дефиницијом људског. Јер, многи ће рећи да је управо та симбиоза и створила човека. Како било да било, постоји вероватноћа да ће сума технологије „пожурити“ људе да се „освесте“ – но по мом мишљењу, овакво освешћивање и долажење себи као сингуларности, могуће је једино на личном плану, као последица личног напора (медитација), а никако као последица фузије с технолошким, кибернетским, биохемијским итд. протезама, које побољшавају постојеће функције организма, али не додају суми искуства личности.

Како ће се овај рафал технолошких револуција, с почетка 21. века, одразити на биће човечанства, још ћемо видети, али бојим се да се не догоди шок терапија одн. хладан туш.

Питање „освешћења“ технологије је осетљиво јер је амбивалентно. Може се принцип технологије схватити као „самосвест“, што је тачно. Људи воле да мисле да они управљају стварима, али тачно је обратно – да ствари, систем који је створен – а у овом тренутку то је већ истински киборг, управља људима.

Систем је асимиловао људе у себе, увелико се граде сензорске мреже које прате кретање и активности појединаца на глобалном нивоу – све је усмерено к томе, а циљ је контрола – и спољашња и унутрашња.

Шта је сврха тога? Функционалност?

Функционалност, ефикасност, то је основни модус ропског бивствовања. И Хитлерова аријевска раса је по дефиницији била надљудска у том смислу – послушна, спремна на беспоговорно извршење наредби. Та идеја о извршавању протокола, унапред задатих радњи никако не трпи принцип фрактаљења, који квари поредак – јер је тај поредак линеаран, програм се извршава ред по ред.

Фрактаљење је, насупрот овоме, чиста импровизација. Цепање истог (у перцепцији) које очувава то исто (у аперцепцији). Овакво делање је могућно једино уколико јединка поседује знање целине – што је супротно идеји целине која поседује разноврсна и међусобно различита знања јединки.

Знање целине, у пракси, јесте искључиво познавање принципа а не суме појединачних знања.

Друштвено-политичка пракса тежи супротном. А то важи и за технологију.

Можда је сада јасније да људски род, па, с обзиром и на тврдњу да је рад створио човека, исто што и технологија. Уколико се схвати да је идеја та која заиста ради, а не човек – него је човек само набеђен да је обрнуто.

На овој лажној тврдњи почивају многе познате и признате теорије (нпр. марксистичка).

Питање је, још, има ли наука уопште свој глас? Или је строго цензурисана од стране оних који је финансирају и користе по свом нахођењу? Ово важи и за многобројне филозофе-апологете. Одговор је, наравно – има. Но, проблем је у томе што је онај део природне науке који се највише и бави егзистенцијалним проблемом, а то је квантна физика, скоро у потпуности неприступачан (јер је неразумљив) праволинијским умовима, а производња таквих умова у друштву заиста преовлађује и јесте ствар политике. Могли би се овде цитирати многи велики научници који су увидели сличност старих источњачких филозофских система с модерном науком. У књизи Тао физике, Фритјофа Капре, има доста оваквих паралела. Послужићу се само једним цитатом који је он употребио, Нилса Бора: „Паралелу лекцији коју нам даје атомска теорија... (морамо потражити) у оним врстама епистемолошких проблема с којима су се већ сусрели мислиоци попут Буде и Лао Цеа, када су покушавали да ускладе нашу позицију гледалаца са позицијом глумца у великој драми постојања.“ (N. Bohr, Atomic Physics and Human Knowledge, John Wiley & Sons, New York, 1958, p. 20)

Ова спрега, паралела или истоветност мистицизма и науке ће неком лаику можда изгледати необична (мистицизам се неретко брка с религијом), али велики умови су се одувек напајали мистичким акашама-знањима и отуд црпли свој увид те на основу тога сачињавали оперативне теорије уз помоћ којих се преобликује/разумева стварност.

Технологија се увек мота, ту негде, около мистика, тражећи неку корист и за себе, заправо, ако је могуће, сву корист искључиво за себе. У друштво су интегрисани многи закони и правила који онемогућавају ширење знања – приватна својина, патенти, копирајт, итд. То пречесто представља и праву физичку баријеру између појединца и знања. Знајући ово, може се слободно рећи да је човечанство већ одавно доживело пораз у сусрету с технологијом, јер је технологија наметнула своја правила о томе како спознавати и коме спознато припада.


На крају, питање је, исто оно с почетка овог текста – хоће ли технологија, као освешћена (јер има свој моментум) успети да умре? Постоји ли заиста она тачка на којој квантитет прелази у квалитет? Означава ли та тачка трансценденције крај технологије али истовремено и нови почетак, ново расипање у бескрајне правце и универзуме уз прекид континуитета који је постојао до тачке експлозије? Уз потпуни губитак памћења претходног путешествија? Понавља ли се то у бескрај, од памтивека?

Означава ли сингуларност истинску суму континуитета, и хоће ли се технологија коначно досетити тога?






Културни центар



У Глобалном селу

Културни центар налази се у

Купусишту




Шерлок Холмс (Блеквуд)




Тежа је увек у

Ваздуху догађаја који

Долазе




Истина је бело



Поредак је цензура

А подсвесно је

Црно




Thursday, October 21, 2010

Зен



Човек мора да зна

Шта је топло а шта хладно

Иначе ће се смрзнути усред лета


Tuesday, October 19, 2010

Питања и одговори




После дугог и темељног истраживања

Дошло се до закључка да у свемиру

Постоји много више питања него ли

Одговора




Поштовање



У свету банкара

Нема ничег вредног

Поштовања




Saturday, October 16, 2010

План



Ако ли је и постојао Божји план

Свакако је пропао због

Глупости




Friday, October 15, 2010

Црногорци



Црногорци

(зашто иду усправно?)



Они су се стално крили

Па се нису

Плашили




Thursday, October 14, 2010

Посвећење



Кад човек постане – мрав

И знаке препознавања мирисне

Назове – пут

А мравињак – прецизна машина

Топли дом

Пророк му је кап меда

А сан му њихање антена

Вера му је лакоћа кретања

А духа нема




Црвени квант



А способност ока је да у

Памтивеку види

Тренутак

Не и да га чува

Па због ока све побеже!

Исто је и с музиком...

Певач и гледач у мени

Тужни, грцају...

То што узму – враћају

У густо и тамно

Безобличје

Несвесног




Рушевине



Рушевине

(после рушења)



Пошто су се разбежали

А други дошли

И нико с оне стране

Не познаје ове одовуд

Нити отуд који кога види

Него с мрке неверице

И кроз измаглицу рукавца

Стоји гладан, кужан

Да те је лепо препознати

Али да ћутиш, и не причаш

Јер ништа није било

У оку, као ни у уху

Нек се сви умију!

И нек ћуте!

И не учите их да плачу

Поново

И да се играју по гомилама

Цигала

А тамо, видиш ли, у црвеној даљини

Одсјај пожара и трбух облака

Тамо још не смем

Него у тебе гледам

И знам да морам

У лаву, преко реке

И одвојићу се



14.10.2010. Ruins, Cat Stevens




Wednesday, October 13, 2010

Рибарева глад




Није море гладно

Него чамци лове празне

Стомаке




Стонхенџ




На ивици глади и безнађа

Тамне коске заселе у круг

Гатају звезде

И девојке посвећене богињама

(као, то су оне)

Поскидаше се по трави

А лелек сакривен у

Тами јер преклопи се

Смрт с даном Венере

Па мртвог склонише од

Радости

Да не ремети оро

Равнодневице

А лаки путници поседали

По равници

И звезде искре над њима

Алкаид, Мизар, Алиот...

У коритима ладне воде

Међу њима је тумач

Перспективе

И слушају га рибари који

Познају море

Није пијан па му верују

Да ће сутра бити, бити...

Од ивера и кошаре

У чанку слатко

Лишце




Смрзнути коњи




У соби смрти

Забрањено је

Пушење




Tuesday, October 12, 2010

Померање



Највећи проблем

Царева и краљева је њихово

Померање у простору и времену...




Зид плача




Зид плача је ту

Да спречи провалу

Акције




Пад




Знам многе који су пали

Изненада – јер су ударили у

Зид




Срамота




Размишљање је

Срамотно за роба

Јер је његов посао да – ради




Акција-Реакција




За неке је реакција-акција

А за неке је акција-реакција

Реактивно окружење је – затвор

Активно окружење је –

Бекство из затвора




Очекивано-Неочекивано




Кад очекиване реакције

Нема – то је позив на

Акцију



Кад очекиване акције

Нема – то је позив на

Реакцију



Неочекивано је доказ

Да је очекивано –

Неочекивано




Улаз-Излаз




Има много улаза у

Друштво али

Излаза – нема!




Емоционални вектори




Вредни робови

Највише мрзе

Ленчуге и дангубе




Monday, October 11, 2010

Интерес и љубав



Љубав из интереса

Исто је што и

Интерес из љубави




Извор




Овог волиш више

Овог волиш мање

То је извор рачунице




Статусна економија




Добро плаћени робови

Презиру

Лоше плаћене робове




Борба за опстанак




Међу робовима

Конкуренција је

Најжешћа






Емоционална економија




Срећни робови

Мрзе

Несрећне робове






Saturday, October 9, 2010

Врабац крстари небом




Позваше га да присуствује

Али га успут

Поједоше




Рода га поједе




Хрчак скупља

То што

Заборавља




Friday, October 8, 2010

Бројеви




Једноличан

Дволичан

Триличан

Половичан

Квадруплегичан

Примаран

Секундаран

Бинаран

Хексадецималан

Умножен

Размножен

Одређен – неодређен

Проређен и заређен

Редукован – дедукован

Набројан и забројан

Неизбројан

Урачунљив – неурачунљив

Подељен и сабран

Прекобројан