Електричне плетенице
Ступам у дан из неба, роса је смрзнута, гасим очи.
Воденасто тело се покреће ходајући, али ја сам у праску Солнца, па затим у нестајању пешчаних валова у прашину. Низ дим до ватре, у ужарено угљевље. Враћам се у воденасто тело чулом равнотеже. Подићи ћу га сада и поставити у удолину, на обронак, у дебло храста. Тамо нек мирује неопажено, док се вијам низ лукове муња и густе облаке, у тами и кроз кишу.
Бити која особа? Од безброј њих, издвајају се нарочита виђења. Наравно, то су архетипи, водњикаве основе представе сложених образаца – у нестајању. И кад отврднем у мрежу безобличне органске материје, изгубим сву силину, паднем на земљу, завапим од бола неслободе.
Тада се нит прекине, у једној тачки, сагорела.
Ја видим крај врсте, која је настала као дивља, бесловесна звер. Расути по камењарима планете, по влажним шумама севера. С лишајем и црвима у стомаку. Улазим у њих као дрхтавица. Ја сам свест која измиче. То је само један трен којем хрле или од којег беже.
Понеко се одваја, ослобађа од буке и окрутног прождирања. Одлази у лед: онај који нађе упориште у тишини и неизрецивој намери.
Шибан ветром и градом, умире смирен.
Моје га очи подижу у раван изнад брда. Лакоћа га ослобађа, заборав.
Снага је у забораву, ветру висина. Његов живот чили у стратосферу и снажи.
И ко зна, из тог хујања, настају музика или ропац.
Штогод, нисам спремна да се препустим трулим деблима и сурваном камењу воденастим оком. У оку затворена, и још заморнијем пребирању мисли. Не, враћам планету у покој мрака; тамо нек дође ко уме.
Гасим доживљај.
Помоћи ћу, врхом копља, несмртнима.
Док јашем с коњем, привиђам се проклетој пасмини и облива ме њихова жуд. Водени раствори смућкани траже правац погледом, сједињују се молекули, жустро их покреће витичаста плима.
Птица оживи у висини, пролети кроз облак, узлети к Солнцу. Олуја се излије из неба, збрише обронке планине, спере траве и воће.
Људи свих врста последњи прогледају.
А када се то догоди, небеса се проломе, догоди се чудо, пошаст их пронесе кроз зенице, мимо замућених лица.
Шта тражим у њима? Даљину до које допиру погледом. Дубину, спремност на промену, да крену или одустану. Јер прави сусрет је тамо, изван сваког очекивања.
Posts
