Tuesday, April 25, 2017

Да ли је Маркс знао како „ради“ Светска машина?

Да ли је Маркс знао како „ради“ Светска машина?

Ево једног духовитог цитата „Карла Маркса“ који се може упецати на Интернету. Карл Маркс је био занимљив тип (чак, тамо, из 19. века) који је разликовао (уочио) „две класе“ у „једној ствари“. На овој разлици почива читава епоха, епоха револуција и борбе радничке класе за остварење својих права и равноправности. Та епоха је завршена тако што се револуционарни жар угасио а револуционарна свест престала да постоји. Рекламна кампања је престала.
Разлучивање једне класе (или масе) на две, створило је (покренуло) машину која ради према принципу наизменичне струје, ствара разлику у потенцијалу и производи – „историју“. Историја је једна од оних фасцинантних речи-идеја-дрвета у којој свако жели своје гнездо на што вишој грани мајмунске хијерархије. Као и скоро свака научна дисциплина, и овај научни-марксизам, полази од претпоставки (аксиома и хипотеза) и надаље се претвара да је то „основ стварности“. Читав експеримент је због тога (гледе својих циљева) у старту био осуђен на пропаст, као што је то показало искуство Париске комуне (1871). Али је Париска комуна, као некакав лабораторијски узорак, сматрана научним доказом да је могуће извести успешну револуцију тако што би се радничка класа (маса) посматрала као субјект који (историјски) мисли и (историјски) дела. Октобарска револуција 1917. сматра се успешном. Радничка класа као субјект у потпуности поништава субјективност било којег њеног дела (радника) и своди индивидуалне потребе и права на апстракт (колектив), чиме се опетује обесправљење већ ионако (у капитализму) обесправљених индивидуа. Читава ствар је сведена на моделовање тог колективног субјекта као лика стварности. Сва енергија револуционарне друштвене-државне машине усмеравана је ка стварању тог, што је могуће више, (од стране авангардних богомданих марксиста-комуниста) контролисаног „лика“ који „зрачи“ бољу стварност. Иста ствар се дешава и данас, у модерном капитализму-глобализму – сва енергија се троши на стварање „лика“, који је од ове основне двокласне (двогубе) машине аванзовао до мулти(ad infinitum)фасетног карневала „разлика које су битне“ (позитивна смеса култура и фенотипа), стварности у којој појединци и даље трпе од старе (лажне) дилеме – да ли интереси већине имају превагу над интересима мањине(?). Наравно, свако дете зна да интереси тзв. 1% превагују над интересима 99%. Но, ево и тог саркастичног „цитата“:


Власници капитала и бизниса код радника ће потицати и стумулисати потребу да купују њихову скупу робу: станове, куће и технологију, обавезујући их при том да улазе у скупе хипотекарне кредите до нивоа неиздржљивости... И на крају ти неплаћени дугови ће изазвати банкрот банака, које ће морати бити национализоване, а држава ће онда кренути путем који води у комунизам...
Карл Маркс, Капитал 1867.

Да ли је „Маркс“ заиста веровао да ће „разум“ превладати, да ће банке морати да буду национализоване? Да се све дешава према логици, да је некоме заиста стало до тога? Ако јесте, онда је заиста био глуп. Или је био покварен.
Како је могуће да неко верује да је држава (макар у рукама пролетаријата) „независни арбитар“ који ће на крају одузети власт власницима капитала и завести уравниловку? Мислим да није могуће. Мислим да је „Карл Маркс“ свесно створио референтни систем који не дозвољава сагледавање правог стања ствари, такорећи – нову религију. Историја то и потврђује.1 Историјска, прагматичка истина јесте: комунизам је био начин да се изврши јефтина индустријализација великог броја „заосталих“ земаља, па када је ствар сазрела за даљу експлоатацију, десила се – транзиција. Транзиција комунизма у капитализам. Дакле, обрнуто од Марксовог преокретања хегеловског света с темена на стопала. Транзиција је испоручила оно што је капитализму највише потребно – јефтину радну снагу и гомилу других, такође јефтиних ресурса. Револуција је заиста увела уравниловку, радници су сви добили скоро иста права и скоро исте зараде, али су и даље били радници који су у слободно време глумили да се образују и баве унапређивањем својих личности (кружоци и курсеви, а данас хип-хоп и турбо-фолк). Марксова претпоставка да свако жели да (интелигентно) унапреди своју личност једноставно нема упориште у стварности. Већина људи то не жели, чак ни онда када има какво-такво стручно вођство у том смислу. Али и то како „позитивне друштвене снаге“ замишљају унапређење личности треба довести под оштру скрутину и проверити да ли је то заиста исправни пут.
Основни аксиом (теза) у (историјског) Маркса (шта год да то значи) јесте постојање две класе. Једна класа (радничка) је експлоатисана од друге класе (капиталиста). Радници (према Марксу) производе вредност коју капиталисти присвајају (то је капитал). То је као дато. Међутим, то уопште није дато, то је – уговорено! Радници су пристали на такав однос, али и капиталисти су пристали! Није овај однос између две назови класе извор логике, већ је извор логике чињеница да су обе класе пристале на дату „логику“, која је једна идеја и та идеја арбитрира тако што причињава да је једна класа (приставших или верних њој – а то су и радници и капиталисти) заправо две класе! На овај начин, основна идеја постаје невидљива и надаље је једино видљива пројекција две класе, тамо где постоји само једна, у себи усклађена, класа а која се лажно представља као да садржи зачарани круг – урођени антагонизам, својеврсну митохондрију која је мотор (покретач) стварности, или ако хоћемо – историје, пошто је историја – прича (позоришна представа Хамлета) коју сви желимо да слушамо и гледамо и у њој учествујемо будући да има моћ да „држи“ или „привлачи“ пажњу (reality show). Али то је све што она ради, то јој је намера. То је тај фамозни дијалектички материјализам.
Тако је истина да су „производи рада“ радничке класе заправо производи рада идеје која је све то „замесила“, па они уистину припадају њој а не капиталистичкој класи. Та главна идеја јесте принцип постојања у овом свету, принцип разликовања, који производи „разлике“ и чини (причињава) да су оне реалне, да су од животног значаја, и тако даље.
Стога се антагонизам две класе никако не може разрешити у оквиру датог светског поретка, већ се из тог поретка мора искорачити. Али, да би се то учинило, мора се остварити увид, јер увид је основно средство спознаје.
Увид стоји насупрот пристанку на представу.
Разуме се, посезање за увидом ставља живот на коцку. Јер знање је супротстављено светском поретку, животу самом. Ко то не може (тј. неће) да схвати, тај се никада неће извући из машине за млевење. То је просто и једноставно тако – или-или. Бити или не бити. Пристанак на представу супротан је жељи за спознајом и унапређењем личности.
И, као што код Хамлета позоришна представа не мења стварност, експонирање „завере“ капиталиста (толико популарно у интернетском уму) не уништава капиталистички систем, тако ни банкрот банака не уништава банке, држава због тога не затвара банке и не заводи комунистички поредак. У стварности, држава спасава банке, одузима новац од народа и наново финансира те исте пропале банке, које на основу „рада“ дијалектике постају јаче него што су биле. Изговор за такав поступак је заиста феноменалан: Сувише су велике да би пропале!
Спознајни метод светске машине јесте дијалектички метод – теза, антитеза, синтеза. Овај метод је заиста самопотврђујућа алатка, поредак се огледа сам са собом (својом сликом у огледалу – селфијем) и у томе налази сопствену потврду. Није то ништа друкчије од Декартовог „мислим дакле јесам“. То је, очигледно, генератор разликовања (себе у самом себи). Ја сам оно друго које сам Ја.
То је метод којем се подучавају деца у школи и на факултету.
Значи, у основи људске стварности су две велике заблуде. Једна је да разум има моћ да мења стварност, друга да само стање ствари ради на сопствену штету и да ће то довести до преврата (прелазак квантитета у квалитет). Основна препорука младим факирима јесте да пристану на поредак (да буду експлоатисани) те да ће им тај пристанак обезбедити средства да се извуку из дужничког ропства у које их је сам тај пристанак и увалио. Видимо рекламну машинерију (као рекламну машинерију живота) на делу, видимо наивно повођење за примамљивом (шибицарском) понудом, видимо упадање у стисак клешта и (као у доброј старој религији) наду да ће све на крају ипак бити добро. Добро ће победити, на неки начин, десиће се преврат и ослобођење.
Како ће се тај преврат (Судњи дан) догодити, то је нешто што ће се десити након завршетка бајке – бајке то никада не објасне. Та прича никада неће бити испричана. Али обећање има снагу ослобођења! То је, заправо, оно што се одлично продаје.

И још нешто, што се тиче „цитата“ с почетка текста. Након 150 година политичког криминала, масовног убиства и масовног самоубиства, неко још увек жели да цитира Карла Маркса? Читати Маркса, закуцавати се у његова очигледна булажњења и веровати да је у тој аматерској алхемији одговор на питање о разрешењу проблема „експлоатације човека човеком“ – у игри је много више од „наивности“ и „добрих намера“. Основни проблем је ненаучна претпоставка проблема, нешто с чим наука заиста не уме (јер научници не смеју) да рашчисти: то да је људско друштво нужно (али оно је нужно зло) добро, као код Платона што је држава „добро“. Та (марксистичка или о марксизму) наука полази од једног стања које је дато, и не само то него је дато као проблем, па у самом себи (магијом дијалектике?) тражи разрешење. Наравно, у историјским покушајима реализације један те исти механизам насиља и убиства једноставно је преименован и преобучен у ново рухо и он је постојао (радио) док је имао шта да црпе (наивност, незнање, поквареност). А онда се поново преименовао. И наставио да ради. Сада је главна глобална мемаВештачка интелигенција, која све боље ради и зна од људи. Нови Бог, нова индулгенција.

1Чињеница је да је, самим тим што је револуција изведена у Русији, у којој је радничка класа била малобројна, Марксова идеја о класама и класној свести извршила насиље над стварношћу, на силу су кулаци претварани у раднике (а они који нису пристајали на то су убијани), као и у Југославији, где су сељаци масовно насељавани у градове где се подизала индустрија, да потврди исправност идеје, те да се створи „класна свест“ тако што ће се створити „класа која мисли том свешћу и производи одговарајућу стварност“. Десило се исто оно што се десило када је хришћанство силом наметнуто паганима, како би се створила „хришћанска свест“ и „хришћанска стварност“. И тада су убијани они који не пристадоше на замену референтног система.