Звони помични. То је Илија:
„Јеси ли чуо? Догодила се Мала Незгода Великог Акцелератора!“
„?“
„Скачи одмах у кофер!“
На брзину га питам, док није прекинуо везу:
„А ти?“
Кврц
Нисам се одавно машао чекића, али сад ћу.
„Ма чекај, то су људи правили!“ Нагласак је на људи, а не на правили.
„Али, шта су правили? Ја само хоћу да сломим њушку лаву.“
Сфинга ми је симпатична.
„Не може то овде у Лувру.“
„Није за гледање.“
Гледам ја њега. Носи сиву униформу. Елегантну. Добро му стоји и весео је.
Пренем се, окренем и одем.
Повадио сам књиге из витрине и почео да их цензуришем црним фломастером. Све оно што ми се није допало зацрнео сам.
Код Артура Кларка, зацрнео сам све речи које почињу са „П“.
Објашњавам детету да сфинга није „чудовиште“.
„Је ли добра?“
Опет су бабе квариле дете...
Весело је вече. Над улицом се њише безброј лампиона. Шаренило реклама заклања зграде – то су фасаде. Храна је свеприсутна.
Породична лепеза заокреће око кокичара. Један део се заустави – узима кокице и плаћа, а други плеше укруг.
Једно дете је застало, зури у одразе у излогу. Мирише.
Стигле су нове лопате-стругаче. Најамни радници стружу гомилице с патоса. Надгледам њихову работу. Сви на главама носе грађевинске шлемове.
Они су бабушке у мојој бабушки.
Али, ко је мени ставио шлем на главу?
Уместо лица пудер
Уместо усана руж
Уместо косе лак
Уместо очију трепетљике
подрум, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144, 233, 377, 610, небо
Стари народи су знали шта је горе а шта доле. Фибоначи је препознао нарочити низ. Али птице не лете спирално.
Птице уопште не лете.
Добро се сећам кад је Барт Симпсон ишао у Аустралију да провери на коју страну се уврће вир. Било је то о државном трошку. Потврдило се да је био у праву.
Сви који раде су незадовољни. Како се то уклапа у Фибоначијев низ?
Током паузе за ручак, радници се скупе у неколико групица и једу не гледајући у даљину. Ја не. Ја ћу јести после.
Бабушке су доказ да је троугао спирала.
Математичари пате од кокошијег слепила.
Радници су под гузице ставили новине. На насловној страници је слика квантног физичара Карла Пита.
Кад заврше с ручком, погледаћу те новине. Откуд он на насловној страни?
Јесте ли икада препознали Фибоначијев низ?
Ја не.
Мој шеф размишља логично.
Сунце сија логично.
Лопаташи чисте логично.
Права линија је трудна површином.
Али, доста математике. Математика се не пише стиховима.
Кад сам исплатио и испратио раднике, остао сам да прочитам новине.
Карл Пит је промовисао своју теорију о таласној немогућности судара.
Карл Пит тврди да у тренутку судара два таласа откривају своју фракталну суштину и прескачу од нуле до бесконачног. То, практично значи, да су неутрини материјал квантног скока.
Неутрини су, дакле, апстрактне честице – немерљиве.
Њихова бројност је арбитрарна, јер се апстрактни бројеви не могу довести у интеракцију мада се могу представити.
Али зашто је Карл Пит нестао?
Ах, како је то лако!
Па ја сам га видео!
(наставиће се)
Posts
