Тачно је да постоје гени који условљавају одређене склоности. Најгори су они изопачени вируси који су сада просто – гени. Вируси којима је нешто или додато или одузето. У додиру са живом материјом вируси се углавном понашају као катализатор. Одређене комбинације вируса (у геному) могу да произведу много гадну особину.
Друштвена селекција повећава могућност да се овакве комбинације претворе у доминантни ген.
Неутралисање оваквих гена је мој примарни задатак. Има један начин на који се то може веома ефикасно остварити, а то је – геноцид.
„А шта је у твом коферу?“
„Мрак.“ Ни сам не знам због чега сам то рекао. Вероватно сам мислио да ће се насмејати, а то је оно што сам највише волео код ње.
Само се осмехнула.
Подигао сам кофер у крило и отворио га према њој. Била је помало збуњена. Садржина кофера је заиста била црнина која није просто недостатак ичега, већ управо то – густа, невидљива, непрозирна материја (ако се то може назвати материјом).
„Хоћеш ли да пипнеш?“
„Зашто?“, упитала је опрезно и нервозно се тргла. „Какав је осећај?“
„Неописив,“ рекох смејући се.
„То је нешто, што нисам... никада видела.“
„Па, невидљиво је. Због тога.“
„Па, шта је то?“
Оклевао сам. „Тамна материја,“ рекох најзад. „Највећи део свемира се састоји управо од ње.“
„Је ли тешка?“ Необично питање...
„Ништа нарочито. У ствари, као да губи на тежини, што га више носам кофер је лакши.“
„Шта ради? Шта радиш с том... тамном материјом?“
„Нисам баш сасвим сигуран, осим у то да она нешто ради, а то има везе са мном. А шта, стварно не знам.“
„Али, не одвајаш се од кофера.“
„Не.“ Нисам хтео ништа да објашњавам. Нисам ни умео.
Гледала ме је благо се осмехујући, или скоро се осмехујући.
„Хајдемо код мене,“ рече она.
Posts
