Смрт
Тражибрк се пробудио из коме. Он је... он је... он је... Онеспособљен.
Дише, али не осећа покрет груди. Зна да дише.
Како се осећа? Па... живо?
Тихо је. Бели полумрак. Неће још да се покрене. Слаб је, пријатно је.
Заспе.
Улази лекар.
„Још је у коми.“
„Нисам, нисам! Само, спавам... Мислим!“
Све је црно. Нема уобичајених светлаца пред очима. Нерви су мртви. С напором отклопи капке. Мрачно је, сиво, тихо. Склопи. Црно. Мисли се тешко покрећу. Немају откуд. Мислити. О чему? Не зна. Изгубио је „нит“ мисли.
Јабучице се покрећу. Као да очима тражи, било шта, нешто о чему се може мислити. Нерви су мртви. Све је мрак. Не види ни љубичасте колутове пулса.
Неко је прошао крај њега. Није осетио ветрић, није чуо кораке, није видео покрет. Умотан је у пелене. Кобеља се. Не може да мирује. Проклете крпе!
„Ма! Неко је ту!“
Догађање постоји. Али није ни слика, ни звук, ни додир. Па шта је онда? „Нерви су ми напрегнути. Морам да се одмарам.“ Унутра постоји живи свет. Потпуно црно тело клечи на узглављу, и црна рука му додирује слепоочнице. Мази га или... обликује, пошто је безобличан. Друга, женска рука, га обујмљује око паса. Придиже га. Он, не може да се покрене. Рукама је обгрлио... нешто... То... се отима. Извлачи из њега боје, емоције, мисли.
Односе га. „Однели су ме. Све је отишло. Остало је... остао сам... празан.“
Пред њим, око њега, непрозирно – пространство.
Припијено је као опна. Пошто не осећа тело, не може да се појави, да закорачи.
Осећање празнине нараста као бол. Брзо, несношљиво – прекине се!
Безброј додира га угиба, тумба.
„Одвојио сам се. Ослободио.“
Постоји небо. И оно је потпуно бело. То су звезде, једна до друге, једна кроз другу, једна преко друге, сливене су као плазма. Радостан је. Црна тачка одваја се с неба. Брзо се приближава. Пада право на њега. То је шешир.
Звездана паучина
Ја сам Опасност Смрт и ово је мој празник.
„Празник.“
Празно је свугде. Између две речи, између слова, између трептаја, између мисли. Између тебе и мене. То значи да смо исто.
Трептаји су се слили. Остало је празно, трептаји су празни.
„То је мој празник.“
Подсетићу вас на то да је све празно. Гледате а не видите. Не гледате а не видите.
У коми сте.
Празни сте.
Празник је и све се дели. Радујете се. Поклањате и примате поклоне.
Празните се и пуните се.
Опасност је прошла, смрт је дошла.
„Каква се то бука чује?“
„Копају тунел.“
„Какав тунел?“
„Па знаш ваљда шта је то тунел?“
„Шта ће им тунел?“
Ово је велики град.
Много је обећања.
(наставиће се)
Posts
