Од овог места нема – доле.
Право кретање се распрскава, оријентација је апсолутна. Не играм се вољом – она је само представа. Тишина нек ме води.
Превешћу све на лице иза униформе: „Страх ме, је и плаши ме цвет, али о томе се не сме...“
Све се покреће из тачкице-водиље. Пламене незнанице горе около. Даље прича:
„Не мислим да би ме то угрозило, али...“ „Морам да се чувам...“ „То ћу појести, баш ми се...“ „Само да се одморим, па ћу да га...“ „Уши ћу да ти ишчупам...“ „Моја шушкава униформа се распарала кад сам се саплео и посрнуо хватајући га...“
Доста.
Кружио је један снимак, који је, наравно, био преправљан, о спаљеном саобраћајцу. Нешто је из кола, која је зауставио, како би легитимисао возача, сукнуло и спржило га у неколико секунди. Ванземаљци?
А сад, тражимо истину.
„Нормално, помислио сам то и то...“
Али, нема се кад. (фактор плус: време.)
Створења која гмижу – не једем.
„Тамо нема ништа. Још није готово. Радови су стали“
Гледа ме у очи и лаже. Такво је наређење. У опису је посла.
Тај човек је покретна паралажа.
Спуштам кофер и чешкам се по темену. „Свеједно, ја бих...“
„ Не може.“
„Ко каже?“
„Ајде, шетај. Немој да ме тераш да предузимам мере.“ Затеже појас од панталона и прси се.
Разговор се води искључиво по његовом протоколу.
„Коме могу да се жалим?“
„Баш ме брига.“ То није у опису посла.
„Ја сам већ био тамо,“ пријављујем.
Сад је збуњен. Није навикао да му долазе с „оне стране“.
Види се да размишља.
„Ниси. Ајде. Не сметај.“
Светлост суне и спржи га.
То је по мом протоколу.
Стигао сам пред бакалницу у прави час. Довезли су врућ хлеб и пециво. Док газда распоређује векне, тражим од продавачице да ми направи сендвич. „Ја сам вегетаријанац.“ „Аха,“ клима она.
Измакнем се пар корака од улазних врата и почнем да једем. Ситуација је нормална. Не смишљам псине. Једем. Купио сам неке јефтине новине, мањег формата, па могу једном руком да их држим и читам. Нема ништа о нападу. Датум и не гледам, више ни сам не знам које је „моје“ време у том граду. Ни да ли је мој град. И не занима ме. Догађаји којима присуствујем нису баш толико релевантни да бих од њих правио смислени „временски“ низ. Небо се полако прекрива облацима. Хоће ли бити кише? Ова продавачица, коју газда ословљава с „Гордана“, и која ме је пре извесног времена додирнула рекавши „Разумем“, нема тај догађај у свом гримоару. Има хитре и спретне руке и то што њима ради сигурно мора да је добро урезано у њену ауру. Нема ту грешке. Сада је сигурно да сам „пре“. Можда је ово баш онај сендвич који сам појео у једној другој прилици у складу с истоветном потребом да то учиним. Престанем да жваћем и загледам се у небо. Облаци су све ниже над крововима. Негде у даљини сева.
Не знам ко сам, где станујем, шта ми је посао, имам ли породицу. Мислим да немам ни једно ни друго ни... Но, ова питања остављам за касније, вероватно би било губљење времена ишчуђавати се. Знам да не знам прави разлог. Шта је у коферу који сам донео? Откуд ми кофер? Има жуту налепницу на себи, ње се сећам. Али ничег другог. Нисам уморан. Не спава ми се.
На насловној страни новина је фотографија-портрет мушкарца. Испод ње пише: „НЕСТАО КВАНТНИ ФИЗИЧАР“ (стр. 4). Загледам лик док гутам последњи залогај. Мени је непознат. Гужвам салвету.
Тај чланак ћу да погледам касније. Али где? Код куће? Изгледа да патим од жешћег облика амнезије. При том, сећам се ствари које се нису могле догодити у складу с праволинијском логиком. То ни у ком случају није типични дежави осећај. Континуитет који постоји сувише је изражен, иако је некако уситњен. У сећању недостају везивне међуфазе које су очигледно цензурисане по неком нарочитом критеријуму. То је нормално, али мапа простора у којем се догађаји одвијају је свеобухватна, плус временски дисконтинуитет и понављања времена догађаја али у нешто различитом контексту. Време на неки начин стоји, а искуство у истој тачки се гомила као различито.
Научник о чијем се нестанку говори у новинском чланку, Карл Пит, је квантни физичар, ради у институту „Максвел-Индиго“. Област коју проучава: перцепција таласне природе честица у класичном експерименту коришћењем убрзивача. Стварно, убрзивачем се убрзавају честице, али како се то преводи на таласе? „...своди се на питање шта се дешава с осталим честицама, када се две честице сударе, ако знамо да су све остале у међусобној резонанци с овим паром, ма како она занемарљива била? Због тога смо започели изградњу, првог у свету, експерименталног таласача који би требало да ради у синхронизацији с убрзивачем,“ рекао је Пит.
Ма кога је то брига? Али, чланак даље доводи Пита у везу с пројектом преноса енергије на даљину и наставља спекулацијама о феномену путовања кроз време изазваном брзим премештањем јаких енергетских поља, што за последицу може имати кривљење простора, па и убрзавање односно успоравање времена. После овог мудровања чланак склизне у спекулације о временском парадоксу – одеш у прошлост па убијеш свог деду или бабу и – пуф! – нема те више. Класика.
Од кад сам то ја вегетаријанац?
Пијем млеко.
(наставиће се)
Posts
