Отворим улазна врата и видим црну актовку. Неко је позвонио и отишао а ташну оставио. То је намерно, мислим. Намештаљка? Логика? Нисам ја те среће... Акција? Полиција? Дрога? Бомба? Поклон? Пакост? Радозналост...
Ћушнем је ногом.
Једва се заклати и врати у стабилан положај.
Нагнем се и примакнем ухо. Ништа се не чује.
Како се отвара? Зазвони телефон. Двоумим се, па онда унесем ташну и јавим се. „Ало!“
„Ко је?“
Наравно, то је ледени глас с ветром. Опет зове с пољане.
„Гледам војне млазњаке како вежбају прелет у ниском лету. Кад се примакну води полете водоскоци за њима. Откуд тако близу граду?“
„Где си то?“
„Фотографисао по околним пустарама.“
Ту се разговор прекида.
Могу да зурим у коферче, али имам и друга посла, тамо, у соби.
Изађем на терасу. То је заједничка тераса, део припада стану поред мог. Између смо поставили граничник – једну бетонску коритасту саксију и у њој посађено жбуње. Понекад га залијем, али то углавном чини она – сусетка. Код мене биљке слабо успевају. Обично их побије промаја. Или моје сушто присуство.
Утом изађе сусетка. Наслони се на ограду и гледа у даљину. Рано је поподне.
Немам шта да је питам. Обично не разговарамо.
Из даљине се зачује као нека бука, али не могу да разазнам шта би то могло да буде. Они млазњаци? Стакла задрндају, и то мало потраје па се смири. Ништа нарочито.
„Је ли то био земљотрес?“ упита ме она изнебуха.
„Да. Али доста необичан. Могло је и неко тешко возило да га произведе.“
„А она бука? Јесте ли чули?“
„Чуо сам, али не знам шта сам чуо.“
Понекад земљотрес иде у пакету с буком.
„Је ли неко звонио малопре на ваша врата?“ питам је.
„Не.“
„Неко се шуња овуда. Звонио је и побегао.“
„Код мене свира радио. Можда нисам чула.“
То ме прену. Уђем у собу и пустим Боувијев (Фрипов) „Нојкелн“. Нема сумње, Фрип се послужио јапанском музиком, која не робује скалама, да произведе ову папазјанију – борбу дивова – квазара! Скале и стилови се мешају, синтетички звуци зурли и харфи претварају у промукли звук саксофона. Та музика и није толики анахронизам, пошто представља антиципацију мрежне визије света.
„Фау-2 шнајдер“ је права, и то весела, футуристичка вожња. Мада, помало безнадежна.
Е, сад ћу да решим то питање.
Вратим се у ходник и донесем актовку. Стварно, нема начина да се отвори. Свака ствар има своју примарну функцију. А ова – коју?
Ако је нема, онда је – анти-ствар. Али, ова актовка није природна формација. Она јесте – ствар.
„Осећање сумње“.
Ово расположење, дефинисано мојим избором музике, можда је на правом трагу мале мистерије...
Не би ми било први пут да дреждим непокретан у мраку. Проблем с мраком-вакуумом је тај што је у њему кретање немогуће. Али, свака тачка му је блиска. Из мрака се израња.
Заспао сам.
Седим на каучу. У некаквој канцеларији.
(наставиће се)
Posts
