Поподне једног Тражибрка
Инспектор Тражибрк се огледао око себе. Бринуо се да ли га је неко чуо како наглас разговара сам са собом. Наравно, јесте. Померао је вилице као да мрмља или нешто жваће. Био је љутит, без продуктивних мисли, а тело му је стајало у месту јер није било директиве за покрет. Требало је да тражи кључеве за решење случајева, нарочито оног приоритетног, али из сиве масе видљивог и чак наслутивог, кључеви се нису помаљали. Баш никакви наговештаји. Његов отац, који је служио у Седмој коњичкој (хеликптерској), сада би му сигурно, ко и увек узбуђено (поново) причао о својим насилно-извиђачким походима. Кренеш право према непријатељу и натераш га да се открије! Авај, то не пали увек.
Куд се могао сакрити? Тражибрк је сумњао, ма шта сумњао(!), одувек је знао – тај није киднапован, него је дезертирао! Али од-до мишје рупе, трагова није било. Небо је било облачно, сумрак као да је поранио. Жућкаста измаглица између неба и земље.
Ту је негде, у граду, говорила је интуиција. Није далеко.
Није далеко, сложио се Т полугласно.
Живот је дуг и досадан. Због тога треба наметнути темпо, усиљено је хукнуо.
У ствари, умео је он да искористи предност безидејности, само је волео да гунђа. То му је давало посебну карактерну црту, људи би га унапред процењивали као чудака, од чега је имао корист. Чекали су да виде шта ће следеће да уради. Тако је скоро увек имао иницијативу, или барем туђу пажњу. Осим када је био сам са собом. То је било досадно.
Мало ко има довољно енергије да покрене самог себе. Чекаш да се деси нешто изван тебе, да те покрене. А полицијски инспектор не може себи да дозволи такав луксуз, уколико жели да у догледно време реши своје случајеве.
Прелазимо на нерутинску акцију, цедио је кроз непце и зубе.
Као у француским стриповима, лепота акције је лепота ликова! Нагло је закорачио и намах се осетио несигурним. Ухватила га је несвестица, вертиго. Стао је, али се и даље заноси. Погледа око себе и примети да се звук променио. Жагор пролазника се појачао. Тле подрхтава. Подрхтавање долази одоздо, па цени да није земљотрес који љуља из даљине, него је епицентар баш ту негде, испод града. Зачула се и необична снажна бука, кркљање и ломљење камена и метала. Прелет млазњака? Гледао је око себе и није приметио да се зграде њишу или руше. Шта је извор том звуку? Трајало је и трајало. Већ се скупила поприлична гомила на средини улице. Није се имало куд друго у овом делу града. Потрес се зауставио, бука јењавала.
Деца запиткивала.
Све је то негде у суседству. И слутња.
Шта ће се десити?
Тражибрк зове комесаријат. Има ли каквих информација о потресу?
Још се не зна. (Али знаће се.)
Неодлучно, али ипак, људи се полако разилазе. Возачи трубе, идемо даље.
Тражибрк пролази крај једног пара који, занети, још увек стоје насред улице. Једу сендвиче и разговарају. Крај ногу мушкарца је црна актовка. Провиди се.
Т нервозно жури и кад стигне до тротоара, окрене се и погледом прати пар. Полако одлазе према супротној страни улице.
Нешто сам за себе прозбори. Крене за њима.
(наставиће се)
Posts
