СИГНАЛИЗАМ И ТЕОРИЈА СВЕГА

СИГНАЛИЗАМ И ТЕОРИЈА СВЕГА

Основно о сигнализму

Да би се исправно схватио сигнализам, осим праксе која нам је доступна у облику објављеног материјала, током више од четрдесет година откако је Мирољуб Тодоровић објавио своје прве манифесте, неопходно је да се разуме метод који ствара овакву праксу. Тај метод, наравно, постоји одувек, али у свим временима неопходно је да се људи подсете да је могуће радити и стварати мимо задатих параметара који de facto онемогућавају уметничко па и научно разумевање стварности која се непрекидно мења и допуњује новим открићима и феноменима.

Пракса сигнализма обухвата конкретна, разноврсна уметничка дела али и теорију која објашњава поступак долажења до таквог исхода. Ово је нужно због тога што постојећи критички апарат није био, а није ни сада, у стању да реагује с разумевањем на нови тренд или покрет, па и нову стварност, већ би без покушаја истинске анализе у старту одбацио иновације и експерименте. Ово је првенствено због тога што се етаблирана критика ретко служи анализом већ понајвише представама, схемама или пак директивама.

Пошто у надахнутих појединаца постоји тежња да се нешто што се догађа или ради објасни, с крајњом намером да се све објасни, те да више не буде никакве забуне око тога шта, како и због чега радити, у науци и уметности, религији или било којој другој области у којој човек покушава да себи представи општи поредак ствари као и разлоге постојања таквог евентуалног поретка – покушаћу да преклопим неколико различитих приступа и погледа на прилично дифузну представу духовне делатности људског бића, с обзиром на велики број формално различитих делања.

Сигнализам барата с неколико појмова, које ћу овде објаснити. То су сцијентизам, у фази која је претходила сигнализму, затим апејронизам и алеаторни, односно стохастички метод.

Сцијентизам је имао за циљ да у поезију уведе нове садржаје, оне које је традиционална уметност у великој мери превиђала, из различитих разлога, било естетских било идеолошких. У последња два века, упоредо с брзим развојем технологије, настао је нарочити начин обраде стварности – научна фантастика, који у књижевност и друге уметничке облике на велика врата уводи нову материјалност света. Нова стварност све више, а сада већ с несхватљивим убрзањем, диктира темпо наших живота. Научна фантастика је у највећој мери користила спекулативни метод, мање се бавећи техничким а много више филозофским и етичким последицама таласа промена које су утицале на ток историје, донеле велики напредак у стандарду живљења, али и велике ратове и тоталитарне системе, а тој опасности смо и сада, можда више него икад, непосредно изложени.

Ова борба с иновацијама се у највећој мери водила у прозним остварењима и на филму, у поезији више методолошки, као авангардна делатност, а мање садржајно. Сетићемо се књиге Алвина Тофлера, објављене средином седамдесетих 20. века – Шок будућности. У овој књизи обрађени су многи аспекти стравичног убрзања у развоју технологије и људске неадекватности да се прилагоди новим облицима постојања. Сигнализам је у суштини, с обзиром на овај глобални, а у доброј мери и космички тренд, реаговао отварањем и одлучношћу да се оваква дешавања схвате и креативно искористе.

Ту је негде и прелаз из сцијентизма у сигнализам, који је с много већом амбицијом усређен на сам метод стварања, више него на садржај створеног.

Мирољуб Тодоровић је, тако, својом поемом Планета увео науку у поезију, а затим у другим радовима експериментисао с компјутерима, који у то време ни најмање нису личили на ове данашње, а све је то у овдашњим „релевантним“ круговима примљено с великом скепсом и неразумевањем.

Коришћење нових средстава артикулације као и материјала, захтевало је унификовани метод који би без грешке обезбеђивао да резултат буде уметност а не помодност, апологија или шунд.

Уметност је одувек баратала неизрецивим – апејроном, или просто – силом. Енергијом. У свету се заправо одувек дешавала та фузија с неизрецивим и неописивим – с почетка 20. века била је то Да-Да, и многи други покушаји да се у привидни поредак унесе елеменат који заправо једини опстаје – деконструкцијом представе стварности, која се у политичком животу неминовно нуди као апсолутна истина, што она свакако није. Летристи, надреалисти, флуксисти, психоаналитичари, супрематисти, авангардисти – сви су покушавали да спроведу анализу стварности и одреде шта јесте а шта није, да се формулише такозвана Теорија свега.

Да не бих превише историзовао причу, рећи ћу да се у уметничкој, па тако и сигналистичкој пракси, испоставило да је истина однос апстрактног према конкретном, и да је тај однос заправо – анализа. Анализа која је и уметнички, и филозофски и научни метод долажења до истине.

Деконструкција јесте реконструкција

Анализа пружа увид у стварност, а истовремено омогућује стварање на основу  увида и тада се назива алеаторним или стохастичким методом. Алеаторни или стохастички значе – случајни. Трећи синоним је – импровизација. Поновићу да се при импровизацији подразумева увид у стварност, тј. искуство или знање које једино омогућује квалитетно стварање in situ. То могу да раде искусни музичари, писци, филозофи, научници, проналазачи, спортисти, свако ко има довољно акумулираног знања у својој професији али исто тако и одговарајући, свеобухватни референтни систем.

Оно што највише збуњује неприпремљени ум јесте чињеница да је спознаја истине, управо због синонимности речи којима се очигледно и формално наизглед таутолошки, самодефинише, апсурдна са становишта било које логике засноване на редоследу. Али, управо је анализа алатка, метод, који укида условљене везе без којих чврстине и поузданости поретка и нема. Деконструкција, која је синоним анализе, значи поништавање условљености, узрочно-последичног низа каквим ми „нормално“ сагледавамо и тумачимо свет, живот, себе. Деконструкција значи раздешавање представе која често служи као „метод спознаје“, а она то није. Јер представа подразумева протоколе који унапред дефинишу исход, чиме је свако стваралаштво спречено.

Деконструкција некоме може да изгледа као негација, разарање, нихилизам, дакле нешто веома лоше. Људи желе да виде целину у свету у којем постоје, а анализа то не дозвољава. Отуд и страх да ће нови метод довести до уништења човека и поретка.

Овде се свет заиста дели на онај испред и онај у огледалу. Заиста све изгледа као наглавачке, са сваке од ових међусобно заменљивих позиција. Неко сматра да је поредак добра ствар, насупрот хаосу и безумљу нереда. А неко ће рећи да је поредак побуна против слободе, јер применом анализе долазимо до тога да је поредак лажно представљање света који као да поседује логичку чврстину привида, а јасно је да је то само уобразиља.

Разграђивањем и прераспоређивањем елемената стварности у стохастичкој поезији долази се до духовитих и критичких резултата који недвосмислено указују на апсурдност уређеног света, али ту се истовремено догађа и реконструкција, која  доказује да се не ради просто о нихилизму и разарању зарад уништења, него се однос између делова света поставља на нове темеље. Свет и даље постоји, али не као свет у нестајању, који се троши у својим „коначним“ и „најбољим“ решењима, каквог познајемо као историју. Напротив, свет настао као последица доследне примене стохастичког метода, има квалитет који није подложан дејству времена, односно застаревању, нити се икада може распасти јер не овиси о конкретним облицима. Он се састоји од анализованих облика, а то је чиста енергија.

Односни склоп - мрежа

У филозофији се одавно дошло до тога да су сви појмови део истог појма, да су све монаде делови Једне монаде, да је свемир сличан холограму, да је облик целине увек уочљив, само је понекад више или мање јасан. Овде се ради о поимању света као мреже, само је разлика у два схватања у томе да ли су чворови, елементи те мреже у зависном или независном односу. Јесу ли делови те мреже у посредном или непосредном додиру.

Истина о знању јесте да су елементи знања у непосредном додиру једни с другима, дакле без посредовања структуре или облика. Овакву истину може да поседује само неко ко је напредовао у знању тако што је анализирао тумачења и одбацивао она која нису заснована на анализи.

Питање смрти је основни камен спотицања, гледано с некритичке позиције. Разарање је смрт, то је тачно, али разарање је такође и увид у истину, у суштину, у постојање које се не може довести у питање даљим разлагањем. Смрт је прекид условљености, изненадно просветљење које укида просторно-временски континуум. Она јесте крај једног погледа на свет, али је такође и једна другачија врста постојања којом владају другачије вредности.

Да ли је могућ компромис?

Сигнализам је отпочетка критикован јер је негирао традицију тражећи нова и другачија решења – нове облике исказивања, нове материјале, разлагао је смисао, речи до слова, звука, слике. Заступници традиционализма су сигнализам видели као разарајући талас који уништава све чега се дотакне.

Истина је сасвим супротна овоме. Сигнализам је унео нове методе, поиграо се ватром, повећао брзину и учесталост информације, проширио чулност, заиграо опасне, вртоглаве игре.

Стохастички, алеаторни метод – јесте „случајни“ метод заснован на искуству, знању, увиду – не онај прокажени „слободни ток мисли“ који је по дефиницији некритичан. То је сигнализам увео у праксу.

Однос апстрактног према конкретном је произвео уметност. А однос конкретног према апстрактном, произвео је накарадно фулање које се агресивно, али и параноично брижно чувало додира истине – додира смрти.

Традиција није превише оспособљена да усвоји иновацију. Традиција значи: пренос, предање, сакупљено искуство, капитал, али често погрешно схваћена значи – оклоп, одбранаштво, грчевито чување позиција.

Сигналиста није против традиције. Свако ко се користи сигналистичким методом проучава и ослања се на традицију. Није проблем у сигнализму и сигналистима. Проблем је у посесивним традиционалистима, који традицију сматрају својим поседом, то јест, присвојили су себи право да кроз призму ограниченог искуства суде онима који су отишли у широке, до сада несагледане просторе.

Шта је, дакле, истина? То да је сигнализам поубијао облике па је стога уметност остала без садржаја? То није истина, а ћутање о томе јесте истина – и то тужна.

Је ли истина да је коришћење компјутера при стварању поезије убило човека? Или поезију? Није. Истина је да је поезија унела у себе и компјутере, и путовање свемиром, и све оно што се догађа у последњих 150 година, а што није постојало у традицији 18. и 19. века. А данас, хајде да видимо, шта би била, рецимо, традиција последњих деценија 20. века, и шта би се све по томе морало данас прећутати и ставити на ignore, јер убрзање с почетка 21. века је велико, садржај света и живота нараста брзином коју више не можемо да пратимо јашући на коњима или лупајући по писаћим машинама.

Сигнализам није просто држао корак с науком и другим дешавањима, већ је дао свој допринос предупређењу и излажењу накрај с гомилом проблема који прате овакав бурни развој догађаја.