Фазе

Фаза I

Однедавно сам поново оживео. Али још увек не знам да ли да се кајем или радујем. За сада, само посматрам, а знам да је то стара навика. Стара – колико? Чија?

Кад обитаваш у мраку, без протока времена, мисли или чулних утисака – једино постоје тачка гашења и тачка буђења – али сан, између, не постоји.

Сећам се кад сам се гасио – тада сам умирао. Ко сам био, какав сам живот имао – ничега се не сећам. Једино гашења. И сад, паљење, које је само то, повратак у сумрак, умор, изневереност.

Разлог буђења не знам, али знам своју сврху – вратити сопствену прошлост, исправити евентуалне грешке, отарасити се бљутавог осећања које се пробудило заједно са мном.

Осећам – знам, да је нешто скривено од мене и то тражим – скривено, а све остало је то што га скрива. Тежак је задатак, тога сам свестан.

Осећање је ново, је ли оно – нови ја?

Ово осећање састоји се од потребе да се до краја иживи. То је задатак који морам да извршим. Тај задатак сам ја, али ту је већ једна тешкоћа – морам да савладам себе да бих био ја. Већ одмах ми је јасно да ћу бити жртва сопственог нагона.

Сада размишљам о судбини. А судбина, да ли је то исто што и казна? Размишљање – да ли је то одвијање програма?

Преплављује ме осећање несигурности. То је тешко описиво осећање, пословање с безброј нерешивих сукоба, противречности, немогућности да се крене даље, да се одреди правац кретања, пут.

Ово осећање недвосмислено значи да се борим у себи, са собом.

Не бих да то чиним – али – чиним.

Покушавам да се одморим.

Замишљам лакоћу кретања без отпора.

Како је било лако, сећам се лакоће, њој тежим. Али повратак лакоћи је све тежи и тежи, немогућ. То је противречно, оно што ме онемогућава да се довршим, доживим, отарасим тог баласта.

Свестан сам колико ме све ово замара. Замор нараста, не могу ништа.

Сада осећам жељу да све заборавим. Пошао сам од тога да треба да се сетим. А дошао до супротног!

Док стишавам мисли, а то је као признавање пораза, осећам прилив олакшања. Јесам ли успео? Је ли лакоћа последица засићености извршавањем задатка?

Да ли је одустајање од задатка испуњење сврхе?

Док сам овако уморан и лак, немам снаге да поновим напор који ме је оживео.

У мени оживљава сећање на гашење, све се понавља. Мрак ме обухвата одасвуд, не наилази на отпор.

Лаганост.

Опстаје само спознаја да сам празнина.

Око мене су светлаци, жаоке, журба и жамор, безбројна питања на која више не желим да одговарам.

Фаза II

Жалац хоће да ме убоде. Мене, празнину. Узалудно. То знам, јер сам у жаоки.

Како сам доспео у жаоку? У каквој сам функцији?

Жаока није свесна празнине. Ја сам у њој, жаоки, али нисам део ње – њене свести. Она је свест, а ја – не.

Ако се запитам ко сам ја – поновићу хропац од раније. То знам. То не чиним. Не запиткујем, јер – знам.

У овој фази сам истовремено између, као и с оне стране, али сам на ону страну премостио међуфазу која је сада – ја.

Оно што не знам јесте због чега то чиним и да ли чиним. Или, ко то чини и да ли мени чини.

Иако ово просто вапи да буде питање, ја се не питам. Просто – не знам.

Знам да нисам жаока, да се не дешавам жаоки и да се жаока не дешава мени.

Не знам због чега је то тако и да ли је тако.

У жаоки је нешто што доводи у сумњу жаоку. То знам јер видим да жаока покушава да убоде себе. Жаоку то боли а она то чини иако јој то није права намера.

Знам шта жаока намерава.

Та се намера не може остварити.

Осим, уколико жаока не схвати шта чини и да је то немогуће, и не одустане – чиме би остварила циљ. Али она то не зна.

Ја знам.

Немам никакво осећање. Имам само стрпљење.

Да имам осећање, сигурно бих хтео да помогнем жаоки – али немам.

Имам мисли о томе. Не знам да ли жаока може да мисли.

Када би жаока била у стању да мисли, вероватно би се већ досетила да ће је то што чини убити. Вероватно би већ осећала умор и почињала да се пита о смислу свог саморањавања. Али она то и даље чини, дакле – не мисли.

Ја мислим, а моје мишљење је у складу с мојим знањем.

Моје мишљење ми пружа сазнање да жаока не мисли, јер да мисли знала би да је то што чини непромишљено и – не би чинила.

Постоји жаока, и на истом месту, али не она – постоје мисли и сазнање о жаоки и не-жаоки. Два света, два бића, истовремена и истопросторна, али раздвојена.

Како и због чега – не знам. Не желим ни да знам, осим што знам да је можда могуће, а то је довољно да се препустим стрпљењу.

Посматрам како отров жаоке трансформише жаоку.

Жаока је отров.

Она то зна.

Фаза III

Чудно је то – не осећати. Не могу да осетим оно чега се сећам: замор, одушевљење. Иако знам шта су једно и друго, прожима ме зебња – што, ипак, јесте осећање. Јесам ли заиста, у потпуности, прешао на ону страну или сам се неповратно подвојио у себи и сада сам – један ја, на једној страни, који не осећа ништа јер све зна, и други ја, на другој страни, који искључиво осећа, али ништа не зна? Један ја, који, изгледа, почиње да схвата да је истовремено и други ја, у потпуности, на сасвим одређен начин, немоћан.

С обзиром на знање које поседујем и које јесам, надмоћнији сам али не и свемоћан, пошто је оно друго ја потпуно немоћно – јер и јесте и није ја. Јесте уколико зна, а није уколико не зна.

Свестан сам противречности – али та свест није осећање и не причињава ми патњу. Стрпљив сам, то је моје основно стање. Стрпљење није трпљење.

Стрпљиво разматрам зебњу, која је осећање оног другог, бесловесног – ја.

То бесловесно ја, сажето у једну тачку у односу је са мном, који сам распрострт као ништа – већи, обухватнији и недодирљив.

То је оно што недостаје међу нама – између мене и мене – додир. А та једна тачка сажетости, у којој пропадам и патим – није тачка додира.

Ако је бесловесно ја – осећање, моје осећање, онда то ја не треба да буде, уколико не желим да патим. А ја сам равнодушан према патњи, уколико не осећам.

Још увек сам у Фази II, али чини ми се да назирем Фазу III.

Хоћу да се сетим патње, да осетим патњу.

Али нећу да истовремено будем одвојен од себе, сатеран у не-простор и не-време, знајући да и даље патим. Јер, знање о патњи, изгледа, јесте – патња.

Сада сам, то је непобитно, у Фази III.

Фаза IV

Оно што ме повезује с мојим другим ја јесте познавање себе. Ма како били, наизглед, одвојени, моје знање премошћује разлику, али једнострано.

Онај други то не зна. Па, уколико и осећа да постојим, он не зна оно како и зашто мене.

Уместо мене, он зна представу, која је уместо мене – али није ја.

Он нека од својих осећања чврсто везује за ту представу. Као и неке од својих мисли. Друга осећања и друге мисли, супротстављена су овим првим.

Оно што наслућује о мени изазива раскол у њему.

Али, и тај раскол је, можда, бољи од потпуног претварања у отров.

Оно што је и даље немогуће, јесте мој продор на његову страну. Уколико би и био могућ, свакако би био насилан, а израз тог насиља је и сам сукоб који се, ионако, одвија на „другој страни“.

Еволуција жаоке је у отров, па у друго ја, које истовремено и трује и лечи себе. Шта даље?

Основни проблем другог ја је у томе што се не одриче оног дела себе који хоће да пати, јер неће да зна.

Значи ли то да и ја треба да се одрекнем тог другог себе који пати?

Подељеност постоји, али је у фазама.

То је Фаза IV.

Фаза V

Пошто волим себе, волим и себе каквог се сећам да сам био – противречан, обезнањен, избезумљен – па опет, дошао сам до себе који није такав и који је равнодушан према себи.

Према оном себи којег је могуће – изгубити. Отарасити га се, јер је досадан, самосажаљив, недотупаван, безобразан, недоказан...

Волим га толико да га пуштам да буде то што јесте – у сопственом окружењу, које је сам створио и у којем ужива, без обзира на бол.

Бол сам ја.