Сијање
Грабљивци у пуној снази
Ћопави-Нос се мешкољи. Обећао је да ће справити нарочиту закуску, која ће нас довести у резонанцу с остатком свемира, нарочито с квазаром уроњеним у море плазме – који постоји/постојаше на удаљености од 26 милијарди светлосних година.
Ја сам се, наравно, сложио с његовим предлогом.
„Глукоза, фруктоза, хормони, феромони, и остале материје које творе кристалне структуре, макар и аморфне, утицаће на нашу пријемчивост одређених таласних дужина.“ Значајно ме је посматрао, радознало се осмехујући. Али ја сам само ћутао.
Верујем ти, верујем. Доста ти је то.
„Елем,“ наставља Ћопави-Нос, „овако су спремали храну ти твоји Неандерталци, и то у кожним Папеновим лонцима.“
„Да, да,“ климам главом, као да нисам знао.
Био сам упозорен да пазим како се опходим с њим, пошто је веома осетљив, скоро неурачунљив. Он ће рећи све што треба, не треба га ништа питати. Тај нахерени чича, Ћопави-Нос, иначе ретка зверка – астро-психолог.
Јело је у рерни, додуше, умотано у велике тропске листове (уместо коже или не дај боже, алуминијумске фолије), а састоји се од више слојева и редова разноразног биља, воћа и гљива. И треба тако да се крчка у својим соковима и пари неколико сати, скоро пола дана. На тихој ватри. Мени ће, свакако, недостајати додатни укус чађи, али шта се може. Чађ је у Ћопоносино време чист анахронизам.
Гледам около и учим нове речи.
Ништа не пипам.
„Ја, хм, мало знам о шаманима. И о шаманима и о „шаманима“,“ значајно наглашава разлику у оквиру исте речи.
Не разумем.
„То ваше шаманисање и ових других, доста се разликују...“
„Разлика је у васпитању. Углавном је то у питању,“ уверавам га ја.
„Да, али пракса је другачија...“
„Ваше шаманисање је према потребама заједнице, а наше је изван тога. Али, то и јесте та разлика у подизању од самог рођења.“
„Па, да!“ прасне Ћопави-Нос. „Ми смо хтели да се развијамо!“
Ћутим. Не смем да се насмешим, да се не би помамио.
„Компромиси, компромиси! Ту смо претерали.“
Нова реч – компромис.
„Али, не, не, није ми жао,“ додаје.
Мени је јасна снага изазова. Још сам на примеру Каму-Пала то упознао.
„Ми имамо много извора сазнања. Права џунгла!“ виче Ћопоносац.
Погрешних. То мислим, не смем да изговорим.
Пожелим да призовем Сони, да му је покажем.
„Планете, и звезде, све се то укршта у нама!“
И?
„То треба освестити!“
Пантеизам – нова реч...
„Ма, какви индивидуални умови!“ Презриви грохот га клати напред-назад. „Ни говора о индивидуалности!“
„Уздигнута, жива свест – Надсвест!“
„То чекам да се догоди.“
Онда спласне. Бојажљиво, ипак, каже: „Треба времена...“
Добар закључак, мислим. Време је истекло. Та се истина зове – жалост.
Устајем.
„Али, чекај! Како сте ви решили проблем?“ наваљује он.
Ако ућутиш – рећи ћу ти.
Ћути и трепће заокругљеним окицама.
„Ми смо такве истребили...“
Posts
