Изгубљени у зеници
Избељујеш нафту у трохејима мозга.
Музика у флашицама, ко зрнца крви.
Психотичка енергија, уснула у бицепс.
Врста која пропада, у нације и аранжмане.
У разноликост, у погребна звона.
Заставе горе, лепршају салвете.
Не гледај у друге, поглед ти је ураган.
Сукобиће се виђења, пролиће се сало.
Златни капричо расте у Армагедон.
Зазидан у смех, ту надомак мраза.
Смотане одоре, оловке и калодонт.
Једеш прстима, уз логорску ватру.
Земља је врела, месо је сочно.
Ноћ се отвара, дивљи пламен баца жар.
Свици круже око планете.
Радујеш се, кад нико не слуша.
Скривен иза Месеца, улазиш у Зрак.
Измаштан свет, урезан у свест, још пре настанка.
У стаклу лик, али ти си нејасан.
Знање дана и ноћи: то очи поштују.
Лете над крошњама, певуше.
Још даље од тога, извор горског језера.
Плави ирис, у њему црно семе.
Posts
