Монаде
Монада је једноставна ствар (која нема делова)
Лајбниц
„Има једна кратка прича.
„Било је сведока, али нису препричавали јер нису разумели. Требало је да се неко заинати, пошто је набасао на гнездо неотворивих куглица. А тај је био чувени туцач костију, лобања и бутњача. Вазда је рио по стрвинама и прецизним погоцима терао хијене и лавове. Гађао је да убије и звери су то знале. Јуришао је и погађао у главу, око, њушку, колено.
„Тај тврдоглавко...
„Куглице величине ораха па надаље, до величине нара. Али он, туцач костију, безуспешно их је ударао каменом. Па једну о другу. Лаке и звекетаве. Шупље. Празне. Свеједно, питао се.“
Ја знам, јер ми је Ретки-осмех рекао. Смрдео је и уздисао уморно. Зевајући, од досаде и милине, испричао ми је шта је туцач костију открио.
„Доле на југу, где су лавови, окапи, хијене, слонови и зебре. Где је со у плитком блату. И седиментне стене заостале од повлачења мора.
„Упао је у гнездо куглица. Питао се, која птица? Која животиња? Кобра није, кајман није, ни корњача. Бацао их о тврде стене. Ма, ни да се окрзну. Скупио их је у своју врећу и понео до велике ватре. Опколио их жаром. Нису ни боју промениле.
„Мириса нису пуштале.
„Поређао их је на велики камен. И оставио тако. Легао је да спава.“
Ретки-осмех опет зевне па направи значајну паузу и лењо ме погледа, осмехујући се.
„Причај брже,“ кажем ја.
„Шта мислиш, колико је њему требало?“
„Добро, дакле, проклијале су...“
Хијени не треба много да се зацени од смеха.
„Хе, хе, хе... Добро.“ Накашље се. „Хм, добро. Па, легне туцач костију да спава. На креветац од корова. И чим склопи очи, зачује нешто.
„Уђе у једну куглицу. Чим то схвати, потегне камен и распали по зиду. И још једном. И још. Види он да се ту нешто дешава. Мекано је, крза се. Као, мрак је, али ипак има и нека светлост. Необична, додуше. Али рука и даље ради, удара, растура. Онда осети да је дозвао нешто. Спреми се да баци камен.
„Нема потребе, сине, каже му глас. Ја сам те ту довео. Ту ћеш и остати. Ово је већ звучало претећи. Ја знам како сам дошао, одврати љутито туцач костију. Ха, ха, ха, заори се смех. Причај ти, помисли овај, и настави да цопа. Глас опет нешто замајава, али узалуд. Дође зора. И, коначно, зид прсне. Туцач костију се пробуди. Одмах скочи и погледа. Једна лоптица беше смрскана. Није била празна. Унутрашњи део је био полупрозиран, скоро као беланце.
„Туцач костију је прво оњушио, затим пипнуо. Угиба се. Поново зачује глас. Каже му: То је мана. Поједи то. Показаћу ти где их има још. Не мораш да бринеш. Тако му говори глас. Па онда: Поједи то. Постаћеш мудрији.“
Сад већ почињем да се мешкољим.
„Аха,“ каже Ретки-осмех. „Занимљиво?“
„Елем,“ настави он. „Туцач костију је веома сумњичав. Шта ме овај навлачи, мисли он. Мудрији и јачи, додаје глас.
„Стварно...“ буним се ја.
„Глас је упоран. Туцач костију се одупире наговарању. Он каже: Бежи од мене, ја сам разбио! Чекаћу! Он сумња да та беланчевинаста лоптица хоће да уђе у њега. Обузима га страшна слутња.
„Поједи ме и отвориће ти се врата Раја, наговара га глас. Следе ту још многа обећања: Нећеш више никад бити гладан, биће ти лепо, имаћеш одлично друштво, победићеш непријатеље, лавови ће бити питоми, рибе и звериње служиће ти, земља ће рађати само за тебе, кестен и нар...
„Туцач костију све јаче стеже свој кремен-чекић. Шака му је побелела од стискања. У тај час, наиђе туда змија. А, каже њему змија, наседаш!
„Да ти испричам нешто, наставља змија. Давно је то било. Јаја је положио ватрени змај. Речено је свем зверињу да се чувају. Нарочито мајмунима. Зашто њима, не знам. Али, велико је зло у тим јајима.
„Ко је рекао, забринут пита туцач костију?
„Неизлегли чаробњаци... одврати змија“
Тада сам први пут чуо за неизлегле чаробњаке. Ко су они? Која раса?
Ретки-осмех наставља:
„Нико без доброг разлога не призива неизлегле чаробњаке. Али, туцач костију ипак посумња: Ако хоћеш да ме превариш, па да ти поједеш јаја... Ја сада одох, одврати змија, а ти ради како хоћеш...
„И змија оде. Утом се у близини упали жбун. У жбуну беше ватрено биће, неизлегли чаробњак. Ватрено биће суну према туцачу костију и овај устукну уплашен.
„Неизлегли чаробњак се обрати „гласу“: О, кукавичје јаје, иди дому своме! Радо бих, да могу. Али, сломише ми се паоци... Тако је суђено.
„Чекај,“ кажем ја. „Шта су паоци?“
„Муњо, паоци су део направе којом се може путовати између светова.“
„Скрати причу,“ буним се ја.
„Не могу. Није још завршена.“
„Па, шта је било даље?“
„Неизлегли чаробњак узме куглице и однесе их на скровито место, па их поново закопа, дубоко.“
Ретки-осмех се накашља значајно.
„И, тако... Уместо да се туцач костију превари, уместо њега преварио се неко други. Много касније. Ех, судбина...“
Опет значајна пауза.
„Не, не! Ћути! Већ погађам...“ кажем радознало.
„Добро,“ каже Ретки-осмех. „Али, претпостављам, да те занима шта се заправо догодило?“
„Хм, аха.“
„Признај да је онај детаљ с „кукавичјим јајетом“ баш добар?“
„Хм, да. Али, зар неизлегли чаробњак није поново покушао да спречи кукавицу да се коначно излегне?“
„Е, видиш, прича се ту компликује. Изгледа да је пао договор. Ко је заиста извукао дебљи крај, није потпуно јасно. Осим, наравно, хм... ех... хе, хе...“
Наравно. Могу само да наслутим размеру компликација.
„Мршавци...“ почнем.
„Ах, они! Они су свакако насели. И то барем двапут! И то, замисли, други пут је ствар забрљао управо неизлегли чаробњак.“
„А, стварно, ко је он? Никад нисам чуо...“
„Пошаст. Не увек, али обично, упуштање с њим може да доведе до жаљења. Озбиљног.“
„А јајашца? Шта су она?“
„Ларве бића из друге области, несрећним случајем залуталог и скоро пропалог. Скоро, хм.“
Хијена припали цигарету. Закашља се благо, скоро ритуално.
„Неке много отпорне и дуготрајне ларве...“ сумњичав сам ја.
„Схвати да су то бића-начела. Она су бескрајно променљива у себи, али према споља су потпуно недејствена.“
„Измишљаш!“
„Ах, хм, ках. Ках!“
„Ако су недејствена, како су онда доспела у симбиозу?“
„Једноставно. Начело се примењује. То је просто, Муњо! Па и ти то знаш! Питање тренутка. Скоковите промене. Необјашњиво је, заиста. Али изводљиво.“
„Трампа свести...“
„Е, видиш...“ Нагне се Ретки-осмех к мени и зине тако да му се виде пегава непца. „То је занимљива авенија...!“
Авенија. Шта ли му је то „авенија“?
„Трампа свести у тачки начела! Одлично! Одлично! Ках ках ках!“
„Али, брате, хијено, материјализовано начело, јајашца-начела?“
„Не. То су посуде, а беланчевинаста маса је органска подлога неограниченог представљања начела. Сасвим схватљиво.“
„Направа?“
„Органска. Лако прихватљива симбиотска понуда. А пробој у јајашце могућ само неким врстама...“
„Чекала је тамо...“
„Чекала, мој Муњо. Чекала.“ И угаси цигарету.
„Грабљивци.“ Кажем, скоро с олакшањем. „Ипак постоје.“
„Постоје, не постоје. Уколико следиш њихово начело, нећеш их видети. Никада. А овако, изван обухвата, они су тачке.“
„Палачинке.“
Хијена се почеше задњом ногом иза уха.
„Немам буве, кех, кех. Не бој се.“
„Шта се десило с туцачем костију? Занимљив младић.“
„Беше то много давно. Један од твојих назови предака. Није насео. У ствари, сигуран сам да је ту негде, у вечности. Аванзовао.“
„Зашто у моје време није било палачинки? Ко је измислио палачинке?“ Палачинке се праве од теста, с јајима и млеком. Тога стварно није било у моје време. Знам одговор, питам само онако.
„Е, мој Муњо. Још су ергастери пржили јаја уваљана у смрвљене семенке наута и леблебија...“
„И дрогирали се кафом,“ додајем ја.
„Где је сада неизлегли чаробњак?“ питам из радозналости.
„Још се није излегао!“ Весели се Ретки-осмех.
А онда додаје: „Испоставило се да је у сродству с јајашцима-монадама. Само, његова форма је ватрена-ларва. Видиш, основна разлика је што је код њега способност да пројектује илузије развијена и без ступања у органску симбиозу.“
„Морам да ти кажем нешто, хијено. Ови Мршавци које управо посматрам, много пате. Радо бих им помогао, али не знам како...“
„Пи!“ ражести се хијена. „У твоје време, чини ми се, догодио се један значајан покушај да се ослободе напасти. Али, није успео! А била је велика сила у питању. Мораће сами да нађу начина. На крају...“
„Какав покушај?“
Ретки-осмех ћути. Мерка ме шкиљећи.
Моји шамани беху већ дигли руке. Време нас-Јаких је скоро истекло. То знам.
„Планетарних размера.“ Процеди на крају хијена. „Видиш, та планета с електричним набојем...“
„Праскавица!“
„Е, та! Праскавица.“
„Не говори! Па она само што није ударила... Не говори.“ Онда додам: „Електричним?“
„Муње, знаш...“
Знам.
„Мршави Шеширџија ће ти то боље објаснити од мене. Мене више занимају догодовштине хијена и лавова, зебри и гну-антилопа. А те авантуре Мршаваца боље ће ти објаснити они сами.“
Речима, мислим. Речима...
„А Мршави Шеширџија? Где је он?“
„Ах, хем, мислиш: Ко је он? Ех, мирис озона, и тако то...“
Озона?
„А и Клемпави-Згрчени би те радо упутио у неке тајне Мршаваца, уколико се није поново родио, пошто није баш све до краја себи самом објаснио... Али, могао би га и тамо наћи. Постоје...“
Ах, област Мршаваца! Па, тек сам се прикопчао, а већ видим да им је суђено дуготрајно путешествије. Значи, има и међу њима моћних шамана, само више их је, изгледа, с ове стране...
„Поздрављам те хијено-шаману! Много ми је помогао твој увид.“
Озон. Нова реч...
Не питах га за поезију, али то је вероватно само игра сличицама...
(Крај другог интерлудија)
Posts
