Памти оне што ће бити
Свет ће бити удовица твоја уплакана,
Јер ниси облик свој за собом оставио
„Сонет 9“, Виљем Шекспир
Фигура жене-родиље, 35.000 година п.н.е. (NY Times)
Сваки Мршавац зна ко му је мајка и захвалан јој је што га је родила. Ако му је живот лош, онда је крива судбина.
Жена је средство рађања. Постоји још вера да се дете рађа с душом, али њен извор није мајка. Не зна се кад се душа спаја с телом, можда чак и претходи телу. Да ли нерођене душе обитавају негде већ унапред формиране или се издвајају из свог извора тек када се сачини тело – ни то се не зна. Или, можда, неко зна?
Каже се да је живот „воља Божја“. Мени је та тврдња веома сумњива. Међутим, на њој се заснива сав живот.
То би заиста била ствар опредељења, да није последица болести. Тако је удешено: да Мршавци буду болесни. Због тога и немају избора.
Код Мршаваца, жене се користе и за друге ствари... Али кад већ кажем „користе“, то је оно што не ваља код Мршаваца.
Разлика између Јаких и Мршаваца није само у изгледу. То је најмањи проблем. Главна разлика је у томе што је нама сврха да од рођења своје тело, свој живот, искористимо тако да се са сакупљеним искуством вратимо извору, у Збориште (за које неки верују да је сâмо Солнце). Солнце је, међутим, посебан свет у којем се може постојати али на, за човека, тешко схватљив начин. О томе ће бити речи касније, сада хоћу само да нагласим да Збориште нема никакве везе с опредмећењем.
Збориште је гром, непрекидна муња. Оно је тамо где нема протока времена, а ни мишљење се тамо не рачуна.
Што се музике тиче, то што је битно код музике јесте оно празно између тонова. Ко то не разуме, глув је за музику.
Када је копљаш-самуровац заменио три крзна самура за једну девојку-Мршавицу и почео тиме да се хвали, Киш га је без премишљања убио. Убио је и девојку, а затим је пронашао Мршавца који је извршио трампу и копљем му пробио лице и лобању. Киш се клонио Мршаваца да их не би све побио. То сам ја знао, али тек након искуства с громом и сусрета с колибарима, знао сам и због чега.
Међу колибарима је било неколико поглавара, тачније: тројица. Сва тројица су носили маске од прућа и глине, а глину су размазивали и по свом телу. У тој глини није било окера и по мом мишљењу није било никакве сврхе мазати се таквом глином јер она није имала дејство на Грабљивце. Али за Мршавце су Грабљивци били невидљиви, „зли дуси“, а дејство злих духова су Мршавци препознавали само у екстремним ситуацијама, а не у обичним стварима или мислима. Или, погрешно, у случају болести, мада не увек. Да ли су неки од њих ипак били свесни истине, тешко је рећи. Склон сам да верујем да јесу, и још горе, они беху имали договор с Грабљивцима. Грабљивци су, изгледа, налазили начин да им се покажу, али су водили рачуна да их истовремено и престраше, те тако управљају њима уз помоћ страха.
Испричао сам поглаварима за своје путовање с пратиоцима-Мршавцима и како се оно завршило, надомак насеобине колибара. Поглавари су ме ћутећи посматрали иза својих глинених маски. На крају је један од њих проговорио рекавши да ти Мршавци нису били њихови колибари, већ да су дошли из далеког краја који се налази на југу, удаљеног четрнаест дана хода. Била је уочљива забринутост у његовом гласу. Ови Мршавци-колибари се никад не би усудили да на силу одведу дечака-Јаког, поготово не дечака-шамана.
Објаснио сам колибарима да је мој одлазак с њима, на крају крајева, с моје стране био добровољан, на шта су они завртели главама-маскама. Нису разумели моју жељу да их боље упознам и да им помогнем да се ослободе Грабљиваца. Поглавари-колибари су ми предложили да допустим њиховим Грабљивцима да остану. Плашили су се да ће саплеменици погинулих Мршаваца-Баобабаша доћи у великом броју да освете смрт оне петорице, те да ће, кад схвате да су Грабљивци напустили колибаре, сигурно свалити одговорност и на њих.
Поглавар-маскар ми је објаснио да су Баобабаши хтели да ме одведу у њихов крај, Великом Баобабу, по налогу Грабљиваца. На југу није било Јаких, а овде, северније, Мршаваца има исувише мало и Грабљивцима није толико стало да се одрже међу њима. Међутим, Баобабаши су бројни и с времена на време одлазе у великим групама у друге крајеве где се насељавају. Њима Грабљивци помажу и уче их разним вештинама и сналажењу. У случају да се умешају Јаки, Баобабаши би превише изгубили одласком Грабљиваца.
Оно што је остајало неизговорено, а што ме је веома тиштало, јесте потпуна неспособност ових Мршаваца да схвате како је њихова слепа жеља да живе и да се размножавају погрешна и поражавајућа. Чак и у тренутку када их Грабљивци нису исцрпљивали, у њима је и даље преовлађивао страх и спречавао их да се поврате из болесног стања. Као да је у њиховим телима било усађено нешто што је реметило потребу да буду слободни и да спознајом увећавају своју моћ.
Али, сада сам већ у потпуности назрео облик грабљивске свести – била је то свест која се ослањала и протезала и на далеке, непознате, чак претпостављене Мршавце. Тај збир, то Збориште Грабљиваца присвајало је у себи и мртве и живе па и још нерођене Мршавце. Као слика неба у води, постојана колико и небо, докле год је неба. И воде. И онај који је то двоје раздвојио, да се само назиру једно у другом, није знао шта ради.
Двоумио сам се да ли да се сада вратим својим шаманима и с њима размотрим претњу, коју су изрекли поглавари-маскари, о могућем доласку већег броја Баобабаша предвођених Грабљивцима. Ако је постојала претња, тако је то у свету Грабљиваца – онда је то истовремено и готова ствар!
Међу колибарима је био и један шаман-бакљар. Овај шаман је време проводио изван насеља и био је стално у покрету, није имао своју колибу. Рекли су ми за њега да је умео да излечи од разноразних болести и да је користио биљке и камење у ту сврху. Бакљом је разгонио зле духове. Занимљиво, Мршавци су сматрали да су већина Грабљиваца добри духови и да су само неки од њих зли. Моје присуство их је плашило и очигледно су се устезали да ми саопште да је боље да одем, јер њима су добри Грабљивци потребни. Није било тешко осетити напетост, а она као да је дозивала Грабљивце да се охрабре.
Одлучио сам, на крају, да одем. Али пре тога сам желео да сретнем шамана-бакљара.
Шаман-бакљар ми је одмах рекао да жели да иде у Збориште и тамо затражи пророчанство. Објаснио сам му да се у Зборишту могу добити таква пророчанства, али да одлазак зависи од његове способности да се ослободи веза с овим светом којег прима телом. Одлазак у Збориште је као смрт, објашњавао сам му. Он је, опет, одговарао да успева да ућутка своје тело и да га се тако на тренутак ослободи, али да никаква нарочита сазнања није добио, него је искусио само веома пријатно осећање налик лебдењу и треперењу. Бринуло га је приближавање Праскавице и могућег уништења света. Али из буке коју је доживљавао није успевао ништа корисно да разлучи.
Признао сам му да ни моји шамани нису успели да дознају било шта у вези с Праскавицом и да су закључили да Праскавица нема никакве везе с нама. Шаман-бакљар је сматрао да судбина Јаких није иста као судбина Браће и да за Мршавце сигурно постоји пророчанство, али је њему, овако слабом, оно недоступно. Хтео је због тога да га моји шамани проведу кроз смрт и у Зборишту му растумаче поруку која сигурно постоји.
Шаман-бакљар је био незадовољан стањем међу колибарима. Рекао ми је да је у њима дух сатрвен и да се више не осећа као један од Браће и да због тога веома пати. Упитао сам га да ли може да види Грабљивце и да ли се слаже с њима. Гледао ме је ћутећи неколико тренутака, а затим објаснио да не може да их види очима, али да је свестан њиховог присуства јер ометају сваки покушај да се вине према Зборишту и увећа своје знање. Издвојеност од осталих колибара му помаже, јер га због тога, изгледа, Грабљивци занемарују. Али, то није довољно. Преслаб је. Жели да побегне.
„Праскавица неће донети пропаст нашем свету“, - рекао сам изненада. „За вас Мршавце постоји другачија, много гора судбина.“
Ћутао је.
„То је због Грабљиваца.“
Толико сам знао. Али да ме је питао да поближе објасним, не бих умео. Међутим, њему је и ово било довољно, пошто је већ био донео одлуку.
Проблем с Грабљивцима је био у томе што се моји скоро уопште нису бавили њима, то јест узајамно се, једни и други, нису бавили једни другима, па нисмо ни знали нешто одређено о томе откуд су се створили као ни када. Мршавци су их једва били свесни јер су живели у невидљивој симбиози.
„Праскавица је опаснија по Грабљивце него по Мршавце“, наставио сам да говорим. „Грабљивци привлаче гром. Они се састоје од кристала. Ја то знам јер сам био присутан кад је гром побио Баобабаше заједно с неколико Грабљиваца. Али већина их је побегла пре тога, кад су видели шта им се спрема. Осим угљенисаних тела Баобабаша, остале су и мрвице кристала. То су сигурно остаци Грабљиваца. Налик су на биљур.“
Узео сам окарину и одсвирао неколико звукова. Шаман-бакљар је као занет склопио очи.
„Провидни су“, рекао је. „Ретки, неопипљиви.“
„Ћути“, рекох му. „Слушај.“
***
Ту беше један Мршавац шаман-ватраш, надомак насеобине колибара, кад се крене западном обалом језера на север. Имао је необичну страст да се игра ватром, пепелом, жаром. Кожа на шакама му је била толико задебљала да је постала ватростална. Кад сам набасао на њега, прстима је превртао усијано дрво по огњишту и од њега као да је вајао несталне фигуре у ватри. Лице му је било ознојено и озарено. Никада, ни пре ни после, нисам видео некога толико срећног.
Зурио сам у његову игру и није ми дуго требало да се пренесем у онострано. Заиста, имао сам утисак да се налазим окружен ватром, у трептавом свету црвеног пламена и разиграних сенки. Око мене су се кретали животи, али нисам их очима видео, него сам то знао. Од света из којег сам се ту обрео, остао је једино смех шамана-ватраша, непрекидан и самодржан. Како је било могуће да се тако успорено крећем кроз ватрени свет и да у њему ипак постоји разлика светлог и тамног? Али да није тако, то онда не би ни био свет. Кикотање и гргутање ме је у потпуности раздробило у мрвице жара и мехуриће прокључале течности. Сенке су се сабрале у велику маску с два отвора у којима је била, опет, ватра. Моје па-очи нису имале капке и нисам их могао затворити. Осећао сам се као да се крећем великом брзином, па ипак очи су биле стално присутне преда мном, а све остало је било тама. Маска као да ми се приближавала, и на крају су се ватрене очи слиле с мојим. Сада сам гледао њима, нешто су ми показивале. То што сам посматрао било је као Солнце, звезда, црвена, превелика. У звезди је било Збориште, а то се и могло очекивати. Толико сам знао из онога што сам од других чуо. Али за мој одлазак у Збориште било је прерано. Утолико је ово искуство било изненађујуће.
Осећао сам укус метала, изувијаног, смислених облика. Безброј различитих кристала, боја, облика, величина, група. И претећа магла имена која их је прожимала, али језике нисам познавао. Уши су ми биле глуве за њих.
Овај шаман-ватраш уопште није био у стању да говори. А и шта ће му? Скоро да и није био ту, само то мало задебљале коже и непрестано церење и узвикивање и шаренило усред пламенова. Али, што се тиче говорења-неговорења, толико тога ми је речено у безвременом тренутку, кад сам се запутио у његову игру. Пошто сам се мало повратио, схватио сам с коликим презиром сада посматрам све оне радње које су Мршавци, а и неки од мојих, чинили и колико су мало тога имали да кажу. Све је чвршће било моје уверење да Грабљивци нису били узрок тог бесловесног стања међу Мршавцима, него су просто приступили, дошли на готово. Не, од Грабљиваца није било ни трага код овог шамана-ватраша.
Шаман-ватраш ме је понудио разноразним печеним зрневљем, тиквицама и кртолама. Било их је доста на гомили крај ватре, а сумњао сам да их има још у пепелу. Поприлично нагорело зрневље једва се могло јести.
Гледао ме је онако исцерен, ситно грицкајући и помислио сам да нешто очекује од мене, можда услугу заузврат. Да засвирам? Нисам се усуђивао. Не још.
Уместо тога, поново сам се загледао у огњиште.
Чуо сам гласове, као изокола, мрморење, гласну причу, али мени потпуно неразумљиву. Подигох поглед к шаману-ватрашу, а он је само климао главом и помало балавио, мусав од мрвица.
Он уопште није усамљен, смеје се од радости, и ономе што чује, помислио сам изненада. Лице му је било препуно утисака, тешко разлучивих јер их је било толико мноштво. Из њега су избијали гласови и визије, па и ватрени пламенови. Светлости.
Али шта гласови говоре? Ја знам да се Мршавци губе у језику. Од свих врста људи које постоје, сви избегавају да говоре, осим Мршаваца. Јесу ли ово гласови Мршаваца? Зар то допире из оностраног?
Ова помисао је сигурно изменила израз мог лица, јер је шаман-ватраш праснуо у смех, пљујући пред себе комадиће лешника, ораха и семенки бундеве. Ухватио је моје лице у своје грубе и вреле дланове и као да је хтео да га премоделује. Изгубих свест.
Сивкасто плаветнило је свуда око мене, хладњикаво. Је ли то вода, или ваздух, или се то назире планета с велике висине? Осећам треперење, али чиме? Пулс убрзава, али у односу на шта? На моју свест о времену. Покрет је обесмишљен. Ништа не могу да започнем, као да сам преморен. Нека сила ме гурну и поново изгубих свест.
Посматрам своје руке, оне су доста блеђе него што их памтим. У овој мисли губим себе и посматрам своје руке, које су одувек бледе. То се прекине. Сад знам како се свест о себи губи у предметности. Бити шаман значи плутати по отвореном простору и не тражити себе у визијама и речима, облицима. Шаман-ватраш попушта стисак и ја дубоко удишем.
Пламенови играју, гласови брује, дахом грејем окарину и она крцка као гранчица у ватри.
Погинуо бранећи Сони
Ово ми никад неће бити јасно...
То је рекао један глас...
Ко је била Сони?
Знао сам да је проблем кад нешто знаш, а не умеш да објасниш, па се знање лажно представља као појава или знак, тотем или симбол, авет која се не може отерати.
Исто је што и каденца, увек предвидива а има особину да смара до исцрпљености.
Тако је било и са Сони. Једна прича из оностраног која се наметала, иако потпуно нејасна, и знао сам да морам да је у потпуности измислим како бих је се отарасио. Баш тако, јер није имала никакав садржај, морао сам сâм да га створим.
То је исто као и с овим мојим животом, и сваким другим. Живот захтева садржај, без њега он није ништа.
Што се мене тиче, то уопште није било важно.
Шаман-ватраш је отишао да спава. Ватра се угасила.
И, ја сам заспао.
Свети прст на Бајкалу
Posts
