Сам у воденици, али не заувек

Сам у воденици, али не заувек

Мисли су паника

Како да је домами до воденице? Да је изагна из пречишћеног зрака и керамике? Да уместо шампањца пије воду с извора? У опанке из штикала?

Али у сенкама није видео страшне приказе. Оне су се лагано кретале и ударале у зенице. Мрак је болео. Воњало је на рибље уље. Стомак се узнемирио. Сећао се, у детињству, вребале су га бабе из стакла витрине. Одвратна лица и дрхтави глас: Ја-ја-ја! Ја-ја-ја! Склањао се од њих у сан. И касније у животу, у кризним тренуцима, привиђао му се ђаволов лик, подругљив, непријатан; а утроба му је говорила: Бежи!

Напипавао је прстима дрвене стубове и земљане набоје, сламу која провирује из обурвотина. Поток, једва чујан, више је осећао кроз удисаје као хладну, прочишћену измаглицу. Сваки звук који би чуо морао је прецизно да одреди, утврди порекло. Цврчак, кап, шиб. Али крцкање налик на кораке притискало га је. Слегање структуре? Или: Пази како газиш, да не угазиш!

Било је за длаку топлије и некако „безбедније“. Коленима је додирнуо врећу с рогозином и замало се стровалио на њу. Груба јутана тканина закачила се за нокат.

Запалио је цигарету и на тренутак осмотрио прамичак дима, а затим само жар. Али откуд витамин А у мирису успаваних крошњи и коприва? Неки извор естара у близини, atropa belladonna – смртоносна ноћна сенка? То није могао бити њен мирис...

Мирис... жене?

Извадио је из торбице откривача кретње и осветлио екран. Пажљиво је мотрио неколико тренутака. Ништа.

Био је будала што је поверовао да ће она доћи на ово скровито место. Вукла га је за нос сопствена жеља, не жеља – пожуда. Овде, да општи једино са собом, са својим испревртаним стаклићима рефлексије и у њима тражи њен лик, кожу груди и глаткоћу запешћа, парфем.

Неће доћи...

Ништа се не миче.

Некад давно, бацао је мухе у паучину.

Овде у застакљеном простору, по мртвом керамичком поду, бучном од шкрипавих патика. Светлећа упозорења, забране, позиви, поспремачи свести.

Све низ каскаду звука саксофона, у један други свет, опчињавајућег узношења. Али увек неки враг јури, гони. Одлази...

Није му више ни важно, ослушкује звиждуке ћука.

Пред овалним стубом од тамносивог гласмермера, на којем назире небо у прозорима и праволинијске металне оквире, кретање људи и збрку овлашних претпоставки о њима. Испушта фојерцојг и он одскаче, а лица се окрећу док их тела носе пројектованом путањом.

Прогутао је жвакаћу гуму, било му је жао да је залепи на беспрекорни свет. Али пљуцну непримећен, и слуз клизну бистра низ глатки зид.

Тад још ништа није било поремећено. Ако би гласно проговорио, а без шаке прислоњене уз образ и ухо, то би већ било лудило. Пауза је за ручак, стомаци по навици трче.

Махнуо јој је, али некако одсечно, изван протокола. Као да је викнуо у соби с успаваним слепим мишевима. Побуна је била знак упознавања, а у том часу баш ништа није знао о њој.

Но она застаде, с осмехом, и још као раздрагано.

Упамтио је ту слику: иза ње су се двојица расправљала, пројектована на велику црвену рекламну заставу, а трећи човек ју је у пролазу мунуо лактом, пошто се неочекивано зауставила.

Тако је започео поремећај.

Хтео је да је одмах додирне, да опипа стручак. То је била једна мисао, у сукобу с контекстом. Па нек умре, контекст! Иза благо размакнутих усана забелели се зуби. Знаш ли да се од флуора оглупави, мрмљао је у себи...

Али није све било глатко у холу.

Глас му је био храпав од узбуђења. Физиолошки поремећај...

Из њене торбице провиривала је црвенкаста бочица. Тако значи: нервни стимуланс, ко би реко...

Изгледала је сигурна у себе... Осмотрио је ожиљак испод уха.

У последњем тренутку одлучи да је ипак најбоље да не пренагљује. Али узалуд. Изгледа да је и она њега вребала. Тим боље. Још и руку провиђења да придода, али да прво одагна мекиње из главе.

Ја хоћу праву ствар, не осећања. Али није било довољно то рећи. Квантно срце се гушило. Куљало је угрушке.

Буди бољи од других. Буди у облацима.

Њен контекст је био потпуно другачији. Он није био свестан да је следила упутства Ћутљивог, старијег брата.

Држ се њега, рекао јој је Брат. Рамос то није могао да прозре. Не још...

А Ћутљиви јесте био фигура, непомични стуб у свету мушичавих и лепршавих.

Објаснио јој је како су стари Египћани били довитљиви. Пошто се шпага растеже, удаљеност су мерили котачем. Генијално, зар не? Јединица мере им је била π. Уметност одржавања тела под контролом испољавала се, у старих Египћана, као уметност графита!

Јесте, свет је пун псоглаваца. И обоје нађоше спас у смеху.

Сањао сам, рече он.

А из њеног ожиљка капа феромон.

Тад нешто разби стакло. Велико, дебело, зеленкасто. Потекоше кокице...

Све је стало, вриснуло, поклекло. Још један талас стаклића се прели преко згрчених телеса. С улице се зачу крљање лима, неко је колима... Чују се и пуцњи. Падају пролазници. Продире врелина у зону климе.

Рамос је непомичан, а она застала у осмеху. Очи крупне, а тен плавичаст.

Рамос скупља вибрације у брзом промицању, док звук сирена јури по сводовима и успореним лобањама. Ђонови шкрипе. Терористи! неко вришти. Али Рамос види како у улицу надире разјарена, успаничена гомила чиновника. Полицајци клекли крај аутомобилских гума, усредсређени на глас из токи-вокија.

Збуњени су јер се критична маса догодила изненада.

Сад касне наређења, мораће да умру.

Растргнути.

Из потока зури клен. Водени пауци ходају по површини мртваје. Њихов је ход упркос смрти.

Рамос је мази.

Једна група чиновника бежи уз степенице, организују се по спратовима.

Кафе-куварица је побегла. Намештај је пресвучен меканом, плавом тканином. Уместо прозора по зидовима су окачене застакљене сериграфије.

Крпе разбацане по итисону.

Беле салвете и ситниш.

Шећера има, и млека у праху.

Урлање и кликтање допире из холова. Људи витлају краватама. С ограде на галерији клате се тела несрећних чиновника.

Развлаче намештај, уређаје, таписерије.

Избио је пожар.

Рамос и Анђела грицкју кикирики.

По влажним даскама никла је маховина. А затим увенула.

У Рамосовој визији свет настаје из дефиниције једне тачке – једног облика: точка воденице, рецимо. Точак зарања у воду, у води је риба, над рибом је жабокречина. Горе је Солнце, доле је шума. Пси каскају прашњавом стазом. Сећања га носе кроз неописана пространства. У градове од камена, стакла, челика. У пластичне кошнице, међ преобличене људе, у течности раздвојених полова. Сећања су нејасна, све је произвољно.

Али увек, увек, сета уступа пред нестрпљивом експлозијом.

Жаба скаче.

Повео је своју драгу у воденицу.

ДОБРОДОШЛИ У ВОДЕНИЦУ

Играћемо се покрета тела, плешемо, тапшемо. Невидљиве су греде, стубови, механизми. У поткровљу је тишина, Солнце заслепљује кроз пукотине стрехе. Звучне олује, протуберанце, неопипљива стубишта. Све се прелива из црног извора, шаманског уточишта. И ходају као у сну, не обазиру се. Рију црвоточину кроз просторчас.

Две силуете у црним униформама искрсавају, крећу према њима. У њему је звездани погон, одуваће их као крпени застор, замутиће лудилом склопове грабљивчевих пипака. Грабљивац ради на гуму, скоковито се креће. Али све је објашњено у инстинкту. Звери њуше крдо у ломљави. И нема потребе да се окреће, Рамос је сит светлости. У светлости је стисак који не попушта.

Забљеснут је, без бола.

Гума шиба.

Инсекти у паучини ратују.

И наша везаност за њихове судбине је топла, сузна и неизбежна.

Али Рамос се није окренуо.

С њим је Анђела у памуку.

С речима је мало друкчије, речи се намећу и мора да се чисте. Кроз левак сипе између два точка, а они се окрећу и мељу. Звуци се криве, распадају, тинта се филтрира. На дланове веје фини прах. Анђела га мази белим дланом по образу. Прашњави смисао меша се са знојем.

Тајна воденице је у млиновима.

Два магнетна поља супротног спина. И хиљаде људских лица згњечених у тачкасто поље.

И шта виде те очи које испадају из згужваних лобања? Бљесак света, док спљоштени мозгови очајнички производе смисао.

Рамос и Анђела посматрају корону која загрева Солнце.

Шамани-терористи играју се с њима.