Сандро Ботичели (1445-1510)
Ботичели је као сликар био обичан симулант: није познавао грађу (анатомију) и није га ни било брига за то – био је изузетно надарени илузиониста, манипулатор идејама које се лако преводе у емоције и производе утисак префињене (прецизне) лепоте. Као такав, претеча је оп-арта и „ћаћа“ многих имитатора (миметичара).
У чинквећенту је говор идеја, као симулација емоција, доживео кулминацију – необично решење усред доминације религиозних појмова-мотива који су негирали привлачну страну живота. На Ботичелијевој слици Пролеће видимо гротескну мешавину новозаветне усредсређености на ванчулну лепоту (Венера-Мадона) и хиперхедонистичку артикулацију фрактала чулности (грације и Флора). Разуме се, доба ренесансе је шизофрено – након смрти Лоренца Медичија на власт у Фиренци долази Ђироламо Савонарола, религиозни манијак који користи власт да сузбије оно што се једино може сузбијати али не и спречити – раст! Овај контраст, претеча барокног супротстављања маниризма (дегенерисаног идеализма) и егзистенцијализма, код Ботичелија је изражен тајанственим недостатком, или резигнацијом, која је присутна на његовим сликама. И заиста, Ботичелијевој идеалистичкој лепоти недостаје радост – изгледа да је она, код њега, била резервисана за нешто друго – можда за тајни одлазак у сферу чулно неспознајног.
Ренесанса је оживела захваљујући античким архетиповима које хришћанска институција није успела да уништи огњем и мачем, јер нису постојали једино у сфери материјалног, него су опстали у области духа – а сликарство је било једно од најјачих средстава представљања окрутне и крваве историјске борбе за превласт између рудиментарног идиотизма и филозофске неспутаности – толико присутне у људској свести и делима. Тако су се посредством сликарства надметале две наизглед опречне, али и те како испреплетене, историогенеричке струје (које су једино могле да финансирају спектакуларну уметност) – религиозна и световна власт (банкари). Ботичелијева идеализација се савршено неуклопила у овај раскол, он као да је пронашао празан простор, или заветрину, у којој је несметано могао да својим надмоћним методом искаже све оне разгаљене и захуктале мотиве на начин суспензије, тако да, иако на његовим сликама не недостају трагичне сцене, његова уметност говори пре свега великом и неизрецивом (безличном) снагом, док се, истовремено, омађијано око поиграва и замајава деликатним и нежним обрисима паслика.
Posts
