Златни пресек црта себе...
Улична сцена...
Динамика улице, прометнице, бука из излога, ослоњен на хидрант...
Нога поцупкује, стопала су боса, леп је осећај суве прашине на угрејаним табанима. Теорија струна у акустичној кутији гитаре, шета кроз вијуге. Гле, кад затегне жицом, запева ми душа!
У блоку за цртање Фабриано 4, графитом опипава палац, а малим прстом облачиће папиром. Фејнмана му! Јесу ли црте заиста – криве? Ко је одредио да је ово овде почетак оног тамо? Ма не, у цртанки је покрет из гитарске хармонијске рупе...
Намбу-Готова акција, дешавање у хаосу тренутка који је „бременит“ временом (то значи: хоће да експлодира). Али, мали прст слива експлозије и невидљиви бозони зраче – ремете! – законе механике. Кинетичка енергија слике једнака је збиру лагранжијанске и потенцијалне енергије – што значи да је акција заправо слика (представа речених односа). Време настајања слике није исто што и представљено време – које је управо готова слика! Акција је тако представа протеклог времена, не може се друкчије замислити акција-као-тренутак! Јер би то искључило време из дешавања – а, боже мој, у каквој би онда функцији било трајање!
Због тога је слика истовремено и експлозија и њена представа – а то је апсурд који преформулише време у ознаку скупа (елемената слике, али и читавог свемира, кад већ говоримо о Теорији свега – ђаво да је носи)!
Па читав тај квант енергије, од босог палца и танког слоја смога, преко квргавих прстију гитаристе, до графитног штапића и његовог сливања с дланом и хартијом, жуљањем задњице у гравитацијском односу с хидрантом и потенцијалним стресом треперења струна оглоданог инструмента с излизаним праговима, стохастичка експанзија психолошких асоцијација и сублиминалног опажања прометне улице, те припеке приде, треба да се врати у своје потенцијално стање исказом једног крокија. То је уметност...
Тако и кажу, они, да је представа струне (која је суштински – црта) дводимензионални лист света. Два су параметра који одређују тачку у том свету (тау и сигма). Овоме се додаје још 25 просторних димензија, као и једна временска (према бозонској теорији струна). И брзина светлости је фактор у овој формули, али ми већ одвећ добро знамо да је она пародија апсолутног мировања, које наука признаје једино као топлотни исказ – опет апсурдно – као: апсолутну нулу (апстракција некретања – неодношења).
Имамо даље још (сад је ово већ „црни“ вртлог мисли – као мали торнадо у глави који разбацује слике, појмове и свеколике утиске неформалних категорија) – куда даље? У математичку формулу...
Која треба да потврди оно што је мали прст, по неком свом унутрашњем (а тако се то каже кад се не зна којем – изворном) осећају одлучио шта је истина.
Кључне речи: Намбу-Гото, Лагранж, Теорија струна, Теорија свега, гитара, хидрант, графит-штик, Фабриано, делови тела, стазис, гаф.
Posts
