Шекспир у Тамном вилајету (Пројекат МОРИТОМО)

Шекспир у Тамном вилајету

(Џоу се привиђа)

Нема масу има запремину

Има масу нема запремину...

Електрика подивљала

Змије у рукама

Плесачице у топлесу

Сукњица од банана

Гризу сневача

Муње од слаткога

У малој крлетци

Шета птичица

Неће да пева...

„Ал ако живиш да те не упамте

Мри онда сам, а с тобом умреће твој лик“

Писао је Шекспир... ^{1 2}

“И не дај да дроњава рука зиме обезличи,

Твоје лето у теби пре но што се расточиш”

Ал, неко га је оклеветао

Да су га потплатили Јегеничари...

Много нам је непријатно због тога...

У сваком случају, покушаћемо

Да о томе више не говоримо...

Када се пробуди из транса

Брандон смрска аналитичку машину

А Џо полети к Ворту

Брандон згрчен зрачи тмину

Не разуме – себе

То је оно што га брине...

Џо је сав у управљању

Пресеца кривине

Спиралне дивљине

Следеће што зна је

Да се нашао у пустињи

Капона

Без Брандона и без брода

Затурен у Ворту

Брандон се кобеља

Мисија је пропала

Куд сада да крене?

Повуку га вртложне турбине

Из унутрашње зоне

Вортског црвотока

Брод му је пун прашине...

Универзални генератор

Штуца

Тад схвати да је надомак

Орфеуса

Света мермера и

Креча

Планете-албина

И већ јуре к њему

Псине...

Куд баш ово да му се заломи?

А и шта је хтео онај... с тим

Шекспиром?

Орфејанци су експлицитни:

Само генетски чисти

Могу да слете...

Брандон ни нема гене...

А ниси ни бео!

А, да вас питам, јесте ли ви чули

За неког Шекспира?

Ми, потомци Орфеја и

Еуридике, не читамо сапунице...

Е, па, доста му је ових лиричара!

Следећег пута, поломиће им

Китаре!

Раздесити жице...

(одлази жустро)

(за то време)

Џо, усред пустиње

Не зна куд да крене...

Чучне...

Кад, гле! Отуд неко гре...

У шортсу и

Каки блузи без рукава

С шапком под мишком и

Маршалском палицом

У руци,

Проговара...

Teichou Moritomo,

Anata no sābisu de...

Ово је већ други пут данас

Да му неко искрсава...

Mi segua!

Signore...

Пође за њим, а већ

Иза прве дине

Паркиран је

Кабриолет-кадилак

Сијају му радкапне и беле гуме

Љуља се ко корабља...

Ако упорно загледаш

Видећеш свако зрно песка

Каже му Моритомо

Баш корисна информација...

Али, док се окрене

Све се промени и пустиња је

Линија плаже

На обали јужног мора

У лигенштулу

Испод сунцобрана

Лежи Барон, задремао

Одмара

Џо, шта ће, оде да се бућне...

Моритомо му добацује с обале:

Зрна песка, капи океана...

Молекули, атоми...

Дафније, ослићи...

Разумем, разумем све, али тек

У магновењу...

Плута на води

У ушима пуцкета

Сунце игра кроз трепавице

Од светлуцавог злата...

Дакле, тако је

У Тамном вилајету...

Брандон би да заграби колико

Може

Џо би да се до навек двоуми

Ипак, као да шапуће му

Дон Рибентроп:

Док Просперо размишља о смрти и

Планетарној илузији

Овај што нашкраба сонете

Агитује – супротно!

Не може се више ни песницима

Веровати...

Зарони...

1Сонет III, But if thou live remembered not to be, // Die single and thine image dies with thee.

2Сонет VI, Then let not winter's ragged hand deface, // In thee thy summer ere thou be distilled.