електронске трепавице
(кулираш пред огледалом)
лебдиш дубинама
електронског мора
тиркизног, бескрајног
инстантичног раја;
лебдиш у познатом
пецкавом озонском
трењу
ти ратник
песник, убица
крет смрти
интензитет ...
лебдиш познатом
стрмом путањом
у врелом пробуђеном
стању
азурни преломи неба
маглинâ, струја око
тебе, страх, потрес
бестежински
пад у резак,
пад, у
удисај екстатичног тела
(неко те узнемирава)
он, који тражи, који
кроз
крв слуша
музику електрона,
који те чује
артеријом, билом
коме је густа плава крв
он, ко беше
песник ил' убица,
жртва
трагач и копач
гробова, лопов
старог сјаја
он који њуши
лепљиву црвену
грушаву
кап
: његова душа мирише
на безнађе,
он трпи притисак
додира, твог, благог
он одгурнут ковитом
електрона, као чигра
зврк, вертиго
риђ као спаљена боја,
риђа је његова
унутрашња тама,
кида га муња
расипа, слâма
он, принц, пада
у гробље
принчева
он, као дах, вапор
облачић
у небу тиркизних облака
он не налази
вадиш га и сечеш
каротиду, и његов живот
прска ти руке
његово срце узалуд
...
(плачеш тужна)
црвено и црно
зове те, чујеш
ехо, из неба, из роја
електрона, и реч низ мач
пада на длан
као суза је та реч, врела
као сафир плава
као круг на води
води те дубље у дубину
у тмину
у бич којим палацаш
интензитет, у
онај тамницу-свет:
тражиш, ал' знаш
да га видиш у себи
да је жив у твом
тихом плачу
да је осмех, звезда
кап сланог у океану
да га упијаш и палиш
спаљујеш, да га носиш
као плам
као пламени пламичак
у утроби, вагини
у црвеном и црном
прожимању
(пуца ти пред очима)
и тада луди смех
ствара електронску олују,
тада косе твоје
као грива, као црвена
и црна ватра,
тада руке твоје, као
плави покрет
као лахор, као плави
цвет, тада
тело твоје, као зора
као муња, прска бело
плаво, као шав
тад знаш
(да те је зезнуо)
14.09.96.
Posts
