ЕРОС И НАУЧНА ФАНТАСТИКА – РАЗОТКРИВАЊЕ МИТА
Научна фантастика подразумева постојање извесних околности, обично с наглашеним технолошким фактором, и однос човека према таквој средини. Технологија, као непосредни производ науке, представља исказ крајње намере, која научним методом, треба да утиче на човека и да га мења.
Оно чиме човек парира науци, односно њеном отврднулом лицу, технологији, јесте његова духовност која, дакако, трпи у том односу. То је и основни драмски моменат у овом жанру.
Жанровско одређење НФ одавно је изгубило ослонац. Научна фантастика је у највећој мери била – сцијентизам, жеља да се у поетско уведу нови параметри, нове реалности, нарочито научне, и да се уз помоћ маште и спекулације испита безброј могућих искустава, па је НФ у великој мери могла да послужи као мапа или антиципација оног Великог неизвесног које нам долази у сусрет.
У овом смислу, НФ и даље има ту улогу, без обзира на чињеницу да је отелотворењем многих својих претпоставки заправо и престала да буде фантастика. Наука и даље сања о новим технологијама, а НФ покушава да одгонетне могуће исходе.
Но, у овом часу, јавља се још један моменат, односно он постаје све израженији. Савремена НФ доводи у питање и сам научни метод, појављују се сумње да он није адекватно дефинисан или примењиван, тј. уочавају се одређени, веома битни, недостаци.
НФ је увек истицала етички моменат, а он је у стварној науци слабо заступљен, готово потпуно занемарен. То јесте била честа тема, али сада постаје главна јер се и сама наука, као таква преиспитује: наиме, какав је стварни мотив науке? Има ли га она уопште?
Већ увелико сагледавамо, а још више и наслућујемо сву надолазећу реакцију на огавни, суманути „напредак“ који у потпуности онемогућава људско биће да буде целовито. Наука је много више, и много пре, у служби државе и њених све више опскурних институција, које послују према принципу „важнији је наш опстанак него било који појединац“. Опис овог опстанаштва дат је у велоком броју НФ дела, од њеног настанка до данас, под заједничким именитељем: антиутопија.
Каква је улога науке у антиутопији и да ли НФ уопште налази неко прихватљиво решење?
У стварном животу, у миту о Еросу и Психе, Ерос је људско друштво, тј. човечанство, а Психе, лаковерна и задовољених потреба, представља појединца, у чије име се, наводно, све чини.
Али тајни, еротски механизми човечанства злокобно пулсирају из мрака, а онај ко неким случајем покуша да их осветли, бива сурово кажњен.
Телесна, емотивна и мисаона чланковитост човечанског бића онемогућава умску јединственост, која би једина могла да схвати мотивацију тог чудовишног митолошког механизма. На тај начин то неосвешћено биће и опстаје, управо због неспособности да само себе сагледа, и још горе, због уграђеног аутоимуног механизма који напада свако страно тело које у мрак унесе лучу.
Интересантно је видети како се овај мит изродио. Извориште мита о Еросу и Психе је заправо аполонско, његово право решење је изречено формулом „Спознај себе“. Ово спознавање себе је услов да се оствари људска суштина, а она је свакако пре духовне него телесне природе.
Научна фантастика, која се често и пречесто позива на митове, ни сама не успева увек да схвати нужност ове спознајне трансформације материјалног у духовно, па често заглави у утопијски компромис у којем друштвено изиграва духово сопство.
Једна од најпознатијих НФ франшиза, Звездане стазе, нуди необично али такође и веома занимљиво решење. У утопијском друштву Звезданих стаза експлоатација човека човеком је решена подређивањем човечанства вулканској филозофији „чисте логике“ на рачун емоција, и технолошким чудом „репликатора“, који заправо у потпуности надомешћују данас актуелни концепт потрошачке (постмодерне) економије.
Нагледали смо се у серијалима Звезданих стаза најразличитијих ситуација које у први план стављају етички моменат (са изузетком, у доброј мери политизоване, серије Ентерпрајз), и то је свакако оно што је Звездане стазе и учинило великим и значајним културолошким, па и филозофским, феноменом.
Једну од најзначајнијих идеолошких окосница, нарочито у Следећој генерацији и Војаџеру, представља и „принцип“ изражен појмом „примарне смернице“ (primary directive), који забрањује било какво уплитање у „друге културе“ како се, наводно, не би догодила нежељена, штетна реакција. Ово заиста подсећа на научну „објективност“ у приликама када научници „објективно“ посматрају „лавове“ док растржу плен а не пада им на памет да интервенишу и спрече злодело.
НФ серија Тамни анђео (из 2000. године), иако у суштини понавља већ виђену ситуацију, смешта радњу у блиску и „апокалиптичну“ будућност, у којој влада „депресија“, а којом сурово управља једна свима добро позната институција – држава, са својим карактеристичним модусом вивенди: осећањем угрожености.
Све суштинске активности државе су скривене од јавности и немају апсолутно никакве везе са својим „субјектима“ – у овој серији – а ми ћемо се добро замислити над тиме – сваки појединац је „потрошан“ у зависности од своје „употребне вредности“.
Наводим серију Тамни анђео јер је последња отворено приказала људско друштво као постмодерни феномен (то смо, уосталом, већ видели и у Блејд ранеру, а Филип К. Дик је вероватно први у потпуности описао постмодерни кадавер, слично Хакслију у Врлом новом свету). У постмодерном окружењу, Ерос сâм показује своје лице, не чекајући да радознала Психе упали светло. Еросу урођена „брига за друге“ појављује се као тотализаризам, као потпуна негација слободе и као потпуни недостатак било какве самилости и саучешћа.
Основ мита о Еросу и Психе је „поверење“ – преведено у стварност: када нестане поверење између „субјеката власти“ и саме „власти“, долази до депресије односно терора. Власт изгладњује своје субјекте инсистирајући на „константи“ друштвеног уређења: да свако мора да „заради за живот“. Али они који више не верују свом Еросу, „извору љубави и задовољства“, не „заслужују“ ни да живе (ово право из Хитлерових уста).
Научна фантастика се у великој мери преселила на филмско платно: тешко је не видети – и наука и фантастика, заједно или посебно, доприносе стварању једне слике стварности која је, слободно се може рећи – огавна. А место човека у таквој стварности је незавидно.
Иако се оваква НФ, сходно принципима постмодерне, нуди као „забава“, као потрошно добро, по принципу акције-реакције, она и те како одређује стварност човека. Човек се троши конзумирајући понуђену робу. Људска способност да спознаје, замењује се за „визију“ која је у највећој мери опис, а у најмањој објашњење. Све што савремена продукција НФ чини јесте да условљава потрошача да се идентификује са садржајем бесмисленог и безнадежног разарања.
Парализа која је обузела човечанство основни је мотив сваког озбиљног савременог НФ подухвата. Наука је, то је сад већ потпуно јасно, у служби тоталитарног система. Свако научно достигнуће је пре свега државна тајна и прву примену налази у војно-политичкој сфери. Нема више никаквог говора о томе да ће наука остварити чудо и обезбедити бољитак читавом човечанству. Она данас само служи усавршавању средстава владавине – „безбедности“.
Сагледани Ерос има мрачно лице, говор му је преваран, руке су му крваве.
А Психе, претрнула од страха, покушава да се сакрије од свог изневереног „љубавника“ у прљаве сламове у којима полако копни, безвољна и безнадна.
Па шта је онда преостало од научне фантастике као специфичног уметничког жанра? Може ли она пробити границе свеобухватног мита? Како да визију-стварност тамнице замени за слободу?
Можда тако што ће се вратити својим првобитним темама, утопије савршенства љубави и бриге? Но, проблем је у томе, што је уметност данас у потпуности роба, а такву робу, као чисту фантазију, више нико не би купио.
Или, да се као саботер утка у свеопшти шар и покуша да неопажено укаже на извор зла? Да се пресели у подсвест и отуд, покушавајући да остане неоткривена, као неки нови, неизопачени Ерос, понуди спас мртвој Психе?
Али, у свету Бредберијевог Фаренхајта, можда ни такве могућности више неће бити.
Па, је ли онда дошао тренутак да се начини искорак из ове потрошене људске форме у неко друго, невино бивање, у неки незагађени свет у којем се на другачији начин „заслужује“ живот?
Може ли НФ, макар на тренутак, да искорачи из застрашујућих описа и укаже на, до сада, превиђене могућности?
Тамни анђео спекулише наднаравним способностима и покушава да разреши спор у домену оваплоћености, покушавајући да ту допре до компромиса између етичког и структуралног. Ово није ништа ново, још од Дон Кихота и осталих ремек-дела светске књижевности. Иза Другог светског рата, у којем је тоталитаризам побеђен његовим средствима, дуго се веровало, а и данас то одјекује, да је ипак могуће остварити друштво, „демократско друштво“, које ће моћи да спроведе апстрактне, духовне принципе у живот.
Али, сведоци смо, да то уопште није тако.
Хоће ли уметност, а у оквиру ње и научна фантастика, смоћи снаге да угледа неко ново, неочекивано решење? Хоће ли арко-торњеви, антиципирани још у египатским пирамидама, постати величанствене гробнице човечанства?
Или ће се можда вратити Никола Тесла и једном за свагда отворити пут у енергетско поље свемирског зрака?
(Из књиге "Химера или Борг", Тардис, Београд, 2008)
Posts
