О говору и језику

О говору и језику

Говор је способност разума да разликује, а језик је варијабилна форма овог разликовања. Језици којима људи говоре разликују се и међу собом, а и „у себи“, заправо сваки човек говори неким својим језиком, мање или више различитим од оног којим говоре његови ближњи. Врше се више или мање грубе апроксимације, или се пак одабире одређена варијанта као „књижевна“ варијанта, па се с обзиром на тај еталон даље разматра дотични језик. У формирању појединих језика опажају се амбивалентне тенденције. Негде се тежи да се у један језик укључе разнолика наречја, а другде да се језик разбије на неколико „различитих“ језика, а све то углавном као последица политизације – асимилације или диференцијације.

Граматичка структура, синтакса, повезивање појмова у изражајне целине, варирају по форми и структури у различитим језицима и немогуће је тврдити да постоји некакав архетип језика из којег су се развили данашњи језици, а поготово је немогуће да је постојао или да може постојати „савршени“ језик – савршенство ипак припада говору и односи се према истини која се исказује, а форма исказивања је произвољна, али задовољавајућа у било ком облику.

У историјским оквирима, значајну улогу у формирању језика одиграло је писмо, и то алфабетско, које имитира звуке комбиноване у речи, па је неразумљиво онима који говоре другим језиком. С друге стране, идеограмско писмо непосредно се везује за говор, то јест за значење, смисао, па уопште није битан језик, а информација се лако преноси између људи који говоре различитим језицима. Алфабетско писмо се јавља у функцији културне ексклузивности и лако задобија политичке функције, уз помоћ „инвазије“ израза различитих жаргона: политичко-административног, трговачког, техничког, итд. Код идеограмског писма ова функција изостаје, а могуће је само излагање читавих идеолошких система – филозофских, политичких, религиозних, тј. асимилација на нивоу обликовања перцепције а не просте имитације звукова.

Појмови у говору су носиоци значења и сваки појам је у потпуности завистан и одређен филозофском структуром мишљења која је човеку дата као разум и ти појмови код свакога имају увек исто значење, без обзира на текућу, друштвено-историјску, често прилагођавану и погрешну употребу. Најочигледнијих шематских приказа „реда и везе између ствари“ има доста и могу се наћи у литератури: Египатској књизи мртвих, Будизму, Платоновом Пармениду, Спинозиној Етици, код Канта у Критици чистог ума, код Хегела у Науци логике, и код многих других. Говор не подлеже механичким законима, напротив, језик је тај који се јавља на нивоу релативистичке механике, па различите структуре-машине производе одређени „корисни рад“. У говору владају квантни закони, то јест, значења су апсолутна, „дата“, и не могу се доводити у питање, него је само питање како их представити на артикулисан (склопни) начин.

Како се ова филозофска шема представља у језику и културно-религијској традицији, јесте онај извор из којег даље настају језик и култура, читаво „хумано“ окружење. У Египатској књизи мртвих оно „Једно“ јавља се као Нетер-Нетеру (принцип принципа) из кога се јављају метафизички Нетери, Атум – реч коју су Грци узели и њоме означили оно „недељиво“ – атом, Птах и Ра. Из ова три прворођена принципа стварају се остали богови, и тако даље, а на потпуно (принципијелно) исти начин издвајају и се појмови говора, као „чисте“ јединице разума, различите међу собом по садржају, али исте по исходишту, па се и њихова међусобна повезаност догађа по истом принципу – отуда отпада свака произвољност у тумачењу појмова у апсолутном смислу, а произвољно коришћење и манипулисање појмовима у свакодневном, историзованом говору, је сасвим друга ствар.

Основна збрка, када се размишља о Прапочелу и даљем његовом разлагању на основне принципе, произлази из линеарне природе језика, односно излагања у језику, где се две ствари не могу истовремено исказати, па се оно што се у метафизичкој стварности јавља истовремено и не као последица „кретања“ (јер нижи принципи се не издвајају из вишег као неким физичким кретањем које има временско трајање) у језику доживљава као „једно за другим“. Али овај проблем је нарочито изражен уколико се човек ослања на тандем језик-алфабет, а у говору идеограма он уопште не мора да буде изражен. 

Идеограм може у потпуности да узме облик симбола, који су умски облик артикулације, и који, према томе, измичу говору и преносе значење на „вишем“ нивоу, непосредно, а не разложени у времену и простору. Ова друга врста говора, идеограма односно симбола, такође има исходише у разуму, али нема везе с језиком. Говор симбола надилази коришћење језика, и мада се они могу језички описивати, такође се могу изражавати на најразличитије начине, цртежом, звуком, игром, гестом. Од различитих артикулација говора, једино филозофски говор се не обазире на културна наслеђа-сметње, и бави се чистим појмовима те успева да се приближи поменутој непосредности сазнања.

Оно што је битно у расправи о говору и језику је чињеница да је знање непосредно у искуству, па се посредовањем језика не може преносити, већ се може само артикулисати. Ово је основни проблем уколико се покуша да се језик представи као систем у коме се садржи целокупно људско искуство као такво па се то искуство може путем „учења“ преносити на друге. Језик чува традицију, као неки ритуал, али ова традиција се може само бесловесно следити, и језик овде има веома наопаку функцију медијума у којем се раствара, односно врши замена личности за тип, човек се претвара у механичко биће које следи одређени образац, и притом губи додир са метафизичким. У језику је замена историјске традиције за модерну, свакодневну, веома лака, али и ова модерна традиција има исту функцију – прилагођавање одређеном типу стварности, на нивоу свакодневне животне праксе. Међутим, чим човек пожели да сазнаје, он веома брзо раздире са себе ову кошуљицу која га одређује споља и почиње да искушава стварност. У овом случају, језик постаје оно што и јесте, средство изражавања, а не медијум који је „дат“ да се у њему креће и раствара. Овде се ради о креативном коришћењу језика и то језик чини личним, не општим добром.

(Књижевне новине, јун 2006, стр. 17.)