Ратнички метод и сигнализам

Ратнички метод и сигнализам

Човек који је предодређен да буде магично биће, више то није. Он је обично парче меса. Нема више никаквих снова за човека, има снова за комад меса, отрцаних, конвенционалних, имбецилних.

Карлос Кастанеда

Басна

Поезија је израз смелости. Тамо где у песми нема смелости: јад и беда људског стања. Као у сапунским операма, врхунац радње је врхунац емоција – распад људскости у корист ридања. То је оно што је традиционално у поезији, поезија у рангу химне, патриотског поноса, ропског просветљења и савијања кичме пред неминовношћу поретка. Страх пред лицем пакла.

Традиционалистичка поезија барата оним психолошким стањима која увек представљају ћорсокак сигурности – јесте то зид који нам пречи даље кретање, али до тог зида протеже се сигурна, означена територија. Те је тако песник, традиционално, као пас, са омчом око врата и узицом, неслободан, али обезбеђен у својој штенари. И његова неслобода је патња, а узица изговор.

Вук је, међутим, незауздана сила природе, он корача залеђеним пустарама, раскида топла крзна, трпи неизвесност непријатељског света. Па ипак је та басна поезија, извесност одстрела ослобађа. Песник у таквом стању безрезервно оглашава слободу.

Ако песник нема нос, већ само очи, његова поезија биће жртва виђеном, утовљени во, накљукана гуска. А шта уопште значи традиција, предање – предаја закона с оца на сина, безгранични ауторитет предака. Овако унижен песник не сме ни да помисли да би могао бити паметнији, законодавнији, од свог патријарха.

Људи се рађају са или без. Рођењем је одређено ко има смелости. Једном се дарује бескрајни свет и смелост да се суочи с њим, другоме узица и Књига.

Питоми има да пати под пушкиновском дресуром, под стегама које се не могу уклонити. Од дивље маште која се не може оваплотити. Али ће живети. Лиће свој јед у поеме, проклињати судбину, убити се. А његово дело ће постати традиција. Чврсто као цигла. Одаваће му пошту сиве еминенције, називаће његову смрт трагедијом.

Ко је опљачкао пљачкаше?

Јер зли Волшебници имају још и то преимућство над свим осталим Волшебницима: они не морају да раде, за њих раде други...

Станислав Винавер

Не трпим поредак. Ето то је. Поредак је настао пљачком. Јасно се види. Пљачка се слобода и уместо ње заводи ред. Опљачкан од слободе, човек пати.

Али ко је опљачкао пљачкаше? Бог је лишио смелости грешку природе. Тело је превладало ум. Нагон самоодржања, то је оно ништа које жуди да траје. И то су ништавила која створише законе, да озаконе свој лоповлук, да спроведу одабирање питомих, замуклих, неотпорних. Да одрже лозу.

Бог ће ти даривати ум. И мораћеш онда да почистиш себе. Из страха изродио се нарочити сој. Јединствен мехур перцепције, казамат човечанства.

Али божја казна никако да стигне!

Или је пак, Бог казнио одрођене да живе и да се множе и да им земља рађа и да им се јарићи коте?

И табу је дирнути у жигосане. Заповеда Бог.

И никако, сигуран сам, у свету поретка нема Бога. Да је Бог желео ред, не би било слободе. Да има слободе, не би било шофера, портира, келнера, курира...

Ко би тада пожелео да ради? Ко да краде?

Овако, разбојници створише ред и окачише своје млитаве умове у пушару. Владају удавима над кудравима.

Лопови се удружују. Друштво које тако настаје дарује замишљени рај никоговићима: заповести, правила и моралне слаломе.

Испрани људски геном неспособан је да се отресе мамурлука слатких илузија. Лако их је сатерати у обор. Лако их је убедити у нужност. Лако се, примером, застрашују. Лако их је транжирати.

Зло је у њима. Нико ту ништа не може.

Језик несмелости

Језик је несмелост. То смем да кажем. Али мораћемо да мењамо речи у употреби. Интервенисаћемо на контексту. Пародираћемо поезију слободних метафора. Веома се љутимо на жанровске поделе. На системски терор. Јер Бог постаде Он. И Он постаде Ја.

Закрабуљила се истина говора. Крила се иза лепог понашања. Постала је на крају политичка коректност и обнажила своје слабине.

Сад се сексамо с језиком; ох, како уздише!

Увреда влада цензуром. Пази да не увредиш јачег – јаки не воле да чују слободну реч. Увек води рачуна.

Речи нису слободне. Постоје прописи за речи. Где, када, с којим, коме.

Је л' да да су лепе им перушке на главама. Лепа су им и гола бедра у протоколима. Лепе су им ћелаве фризуре. А лепи су им и смех и брадавице.

Како је то језик слободан кад је опште добро? Па њиме описујемо лична стања, али пази добро ко ће то да слуша! Јер твој бол некога вређа.

Има језик за једно а има језик за друго. Једно је држава, јавни поредак, општи интерес. Друго је држава, скривени смрад насиља. Једно је блиставо одело, друго нагота порока.

Ко сме да говори јединствено?

Ко воли смрт, тај.

Мржња, грозота организованих, наоружаних шаљивџија. Деца то беху нечија. Проклете им мајке и очеви.

Па и јесте тај трули ген разлика између човека и делфина, који с божанских висина поју несхватљиву благост слободног ума.

Прво ради. Затим говори, али лажи.

Тако је настао језик, да скрива. Погрешна је то процена да је језик комуникација. Кад се унутарња сила потискује ћутањем, тада језик настаје као магла-скривалица.

Зато Бог и нема језик. Бог не мари. Па сад му се ти обрати молитвама, лажи себе кукавнога, да искрено молиш Бога. Одговора никад нема.

Баруштина мисли

Свака мисао је непостојана, стално морамо да их зазивамо, изнова и изнова. И Вилијем Блејк је то знао. Те лавови, те тигрови, те локве крви. Кошмари у којима умиру и ускрсавају божанства, људски аспекти. О, то непостојано биће! Каква га то воља обнавља?

Ужарена талионица. Усковитлана измаглица. ¹

Све се врти око те силе, немилосрдне, безимене. Ни наша чаролија именовања не може је умирити, стврднути, претворити у посед.

Та истина чини да осећамо: бљутавост, усхићеност, стид, гнев. Сва су осећања истог узрока – немоћ пред невидљивим, беспомоћност сенке – нас!

Чулност витла канџама као лав, јарке боје, мрачне визије олуја, али све то само обиграва око стожера. Око наше унутарње осовине читав свет се премеће.

То је очај који означава отуђеност човека. Ја сам само намера да се устукне пред неописивом тишином. И докле год је намере да се буде човек, последица тога биће баруштина клин-чорбе – само је клин суштина, остало је зачин и месо. На крају, клин више не треба.

Тишина, спокој, ту је наш узрок.

Тезеј

А некоме је сигурно пало на памет да Тезеј намерно није скинуо црно једро – тако је убио оца. Али та истина спада у ону прећутану заједницу у којој људи обитавају у страху од истине. Истина се као лопатом затрпава неписаним законима. Тај прећутани свет је гробница човечанства: Егејско море.

Демон тишине

У визијама песник обитава. То није лудило подељене личности. То је техника ослобађања од свакодневице. Унутарњи дијалог, судница у којој председава Велики инквизитор, нека удаљена земља, замишљени саговорници, људи или врагови. Непостојани и стално обнављани. Митска стварност разуларених енергија. Ту се кују стихови, погубљују дивови.

Де Сад је у тамници створио Содому. И поред најгоре воље нико то није могао назвати лудилом. Досадни описи скрнављења – скрнављење људског тела, светог тела. Ту је он становао, у последицама замишљеног злочина. Да је на слободи то радио – да није о томе само писао, не би провео пола свог живота у казамату и лудници.

Људима је тело свето. Тело је човек. Али Де Сад је видео зло у телу, позив на распад. Људско друштво: као пир злочинаца, господаре туђих тела, немоћних тела. О немоћи тела је писао.

Из тишине извиру крици. Бог разара ткива. Пут плоти је у одреске.

Бог је демон тела.

Медији

Некад су и људи медиј. Људи су скоро увек медиј. Веома ретко људи нису медиј. Сâм процес размишљања одвија се без престанка, па и кад се дође до закључка, размишљање се наставља. Или скаче на другу тему или се враћа на прву. Декарт је лукаво дошао до свог закључка: мислим, дакле јесам. Пошто је промислио све важне идеје, закључио је да је сама моћ да се мисли оно што је битно када је у питању мишљење. Али не и садржај мишљења.

Но, питање је како тумачити његов cogito. Мишљење је врло специфична способност, понос људског рода. Сматра се да само човек мисли, то је искључиво људска особина и као таква не само да га издваја од осталих живих бића већ га уздиже изнад њих. Латинска реч cogitare значи мислити, видети, разматрати, поимати, медитирати. Изгледа као да је реч мислити некако тенденциозно устоличена као суштинска у одређењу људског бића. Јесте да је Декарт управо разматрао особине и процес мишљења, али зар није ово разматрао кључна реч у његовом покусу? Он је хтео да разуме, не да мисли. Јер cognitio у корену значи знати.

Мишљење је медиј. Додуше, човек који мисли лепо се забавља, али мишљењем неће отићи даље од мишљења. Мишљење је лако, па чак и када следи логику, а логика га одводи до једног, као што је то лепо демонстрирано у Пармениду. А када мишљење дође до једног, оно се одбија од њега и наставља да шврља около, неспособно да се заустави. Мишљење нема циљ. Филозоф га, међутим, има.

Мислим, дакле, да је Декарт, када је стигао до коначног одговора, напустио мишљење. Они који су мислили да Декарт мисли, створили су науку – дисциплину аналитичког мишљења, не схвативши да се та дисциплина бави искључиво собом, као тумор, и то не обавезно бенигни. Наука избегава коначни одговор, она бежи у вечност стурашњице за коју тврди да садржи све одговоре. Данас не знамо, али сутра ћемо знати. То је покретач науке.

Декарт је, чини ми се, друкчије разумео аналитички метод. Аналитички метод подразумева укидање мишљења на рачун одговора, односно поимања. Поимање је оно што јесте. Ствар која мисли, то је поимање човека, али оно што је Декарт хтео да докаже јесте да постоји Бог, а Бог није ствар која мисли, већ онај који зна.

Коме, дакле, припада човек који зна, за разлику од ствари која мисли? Ствар која мисли јесте мишљење само, а ствар која зна, зна и то да знати није нешто што се непрестано креће и као покушава да зна.

Зато је човек, она ствар која непрекидно мисли, растопљен у медију мишљења, поистовећен с медијем. Такав субјект се ни по коју цену не би одрекао своје „суштине“ – придавши јој изузетну вредност, постао је њен верни обожавалац-роб.

Тако је дух у историји обавио свој веома важан крет: од хедонизма дошао је до рефлексије. Хедонизам који захтева да се човек уживи у осете и осећања напредовао је чак и до мишљења, али више као до огледала у коме се огледа то чудно чулно биће које је сврха самоме себи, све до тренутка смрти. На самом крају тог пута дух открива да је изузетан по томе што се огледа у самом себи. Празна рефлексија – то је та изузетност. Срећне ли су животиње којима недостаје та особина! Све је homo sapiens sapiens схватио, осим – смртности!

Није само човек као појединац довршио то кретање на овде описан начин, и сâмо човечанство је остварило тај идеал – споља, са свих страна медији који се баве искључиво људима, у које ти исти људи опчињени зуре. Медиј заљубљен у медије – мит о Нарцису све време активан, кроз историју, до краја историје.²

Потраге за нечим другим ни нема – суштина је нађена у бескрајном размножавању и умирању, и поновном рађању једне те исте суштине. Суштине растегљивог краја историје.

О голом насиљу

Ништа не постоји док није измерено.

Нилс Бор

Говор насиља није последица промишљања. Заблуда о томе настаје само када је потребно означити лажног кривца као узрочника насиља. Потреба за насиљем не проистиче из заблуделог мишљења. Пре ће бити да се мишљење јавља накнадно, као вео који треба да сакрије злочинца, да га оправда. Злочинац је непромишљен – незналица.

Али постоји једна огромна зона сумрака у којој се одвијају злочини, а право никако да унесе мало светлости у ту тмушу. И право и наука баве се ситнуријама, а основ за то је њихово признавање управо оне творевине која је и настала као идеални, перпетуални злочин – државе. Држава се неретко сматрала највишим добром, у најбољем случају нужним злом. А нужно зло као идеја већ у потпуности припада зони сумрака. Може ли се онда помислити да и право и наука проистичу из тог нужног зла, да су у његовој функцији?

Ако право не излази на крај са злочином, каже се: криве су рупе у закону. Али, зашто сам се толико оборио на науку, она барем наизглед није баш у некој тесној вези са злочином, па чак и онда када покушава да га објасни, или можда оправда? Из простог разлога. Наука је лишена морала, а на место морала засела ја тврдња да наука ради у корист општег добра. А шта је то опште добро – оно нужно зло? Научник не размишља о последицама својих проналазака – то јест, научници размишљају о томе, муче их мисли о последицама злоупотребе научних открића. Али наука је један толико захуктали воз да га појединци који би да искоче из њега никако не могу зауставити. Сва научна открића прво налазе примену у, рецимо, војне сврхе, па тек после тога у цивилне. Власт мотри на науку. Атомска енергија, хемија, физика, на крају крајева и језик. Држава све присваја, а тек после тога одлучује како ће расподелити то покрадено опште добро. А то што научници размишљају – свака част, али части ту нема.

Говор је она смутна магла која скрива злочин. Говор доказивања оповргава се језиком порицања. Гласност увек превлада. Оно што чујемо претвара се у мисли, мисли блуде, нема доказа у говору, све је могуће, ништа сигурно. Само они који знају, знају упркос порицању. Ономе који зна „докази нису потребни“. Али правда не функционише без доказа.

Пронаћи доказ у заштићеним структурама државе немогуће је. Ни један доказ пронађен у тој области не може се употребити као доказ. Држава је такав систем способан да се бескрајно у самом себи амортизује. Сви већ то знамо, одмах се формирају „комисије“ које ће испитати ствар. Од свега остаје само прича, а одлука се ретко чује, често је та одлука само да се процес доказивања батали. Тако се штити интегритет државе. Истина није важна. А говор је управо то, доказ да истина није важна. Не треба говорити истину, то би био крај највишег добра(зла).

Игнорисање. Типична медиокритетска реакција на квалитет. Дејство незналаштва је производња самог себе. Тако незналице опстају као активни принцип.

Разум не схвата. Он само плута покорицом виђеног. Уређује опажаје. Слеп за узрок.

Све што људи раде је лоше, добрим намерама поплочавају пут до пакла. Буда је то најбоље знао, зато је рекао: Идите у шуму и мирујте тамо.

Врста – то је једна од најотровнијих идеја. Да је јединка у функцији продужења врсте – то је најгора врста жртве. То је одустајање од себе у старту. Живети да би чопор живео, живети да би твоји гени опстали у потомству. Крваво се обрачунавати са конкуренцијом. Наука се из петних жила труди да оправда овакву идеологију – она у ту сврху користи животиње. Научник упорно заварава себе изговором да је потрага за собом у домену истраживања порекла врсте; тражи се беочуг који доказује да се једна врста претвара у другу, да једна врста проистиче из друге. Тиме би се, наравно, доказало да су сва жива бића истоветног порекла и да су сва жива бића једно (тзв. весело мноштво). Тиме се оправдава свака врста клања. Једно служи другоме као храна. Мора се хранити да би се живело. ³ Тако таутологија постаје закон. Затим се из тог концентричног кретања изводи линеарна перспектива – претпоставља се нова идеја – ланац исхране – и тај ланац исхране се посматра као хијерархијска лествица: неко је на дну ланца исхране а неко на врху. Уз то иде и вредновање: они на врху су вреднији од оних на дну. Из такве идеологије произилази да еволуција има сврху – да се доспе на врх ланца исхране што је еквивалентно владању. Ова идеологија је исувише прозирна да би могла да сакрије чињеницу да је наука послужила да оправда постојећи друштвени систем у коме је извршена управо таква подела: на вукове и овце. На врху ланца исхране су VIP (Very Important Persons – веома важне особе), а њима остала жгадија служи као храна. То је историја, то је од значаја.

Но има ту једна заблуда – нису на врху ланца исхране орлови, лавови и тигрови – на врху су бактерије, лешинари, паразити, праживотиње које из сенке себи обезбеђују стални извор хране, лешине – за првобитну, обновљиву, неумрлу – амебу.

Жан Бодријар у Симболичкој размени и смрти опширно говори о овоме; очување врсте као преживљавање: „Рад се дакле свуда надахњује одложеном смрћу. Он и јесте та одложена смрт. Лаган или насилан, тренутан или одложен, нагласак смрти је пресудан: управо она чини радикалну разлику између две врсте организације: економије и жртвовања [курзив је мој]. Ми неповратно живимо у првој од њих, која није престала да се укорењује у (одложеној) смрти. Сценарио се никада није мењао. Човек који ради је онај кога нису убили, коме је та част ускраћена. И рад је првенствено знак тога да смо оцењени добрим једино за живот. Капитал на смрт експлоатише раднике? Парадоксално, али најгоре што им чини је управо то да им ускраћује смрт. Одлагањем њихове смрти чини их робовима и осуђује на трајну подређеност живота раду.“⁴

Симболичка размена о којој говори Бодријар је управо говор, мутна завеса која скрива стварност. Да видимо како то стварно изгледа.

Хегел објашњава однос господар-роб тврдњом да претња смрти од стране господара производи пристанак на ропство. Решење се, у Хегеловом случају, изводи из потребе да оба сопства остану жива, јер без оног другог nи онај први није жив пошто више нема никога ко би препознао његову тријумфалну победу. Изводити закључке из овакве смутње је специјалитет дијалектичара.

Тачно је да је филозофија живота по сваку цену филозофија робова. Човек пристаје да буде роб да не би био мртав. Али разлози за доношење овакве одлуке нису ни смислени ни психолошки. Разлог је незнање, несхватање смрти. Узрок том незнању је пре свега одлука да се одустане од учења, од разумевања. Човек овакву одлуку доноси у својим најранијим годинама, можда још као беба, чим открије да одређени начин понашања функционише, доноси корист, односно задовољство угодности. Бити глуп и неспособан одличан је изговор за бити на туђој бризи. У суштини, човек се одриче одговорности у корист паразитског живота, и заиста је питање ко је већи паразит: роб или господар.

Човек увек може да каже НЕ, и зато објашњење да неко постаје роб под претњом смрти од стране неког другог не задовољава. Та одлука да се живи по сваку цену је донета много пре пораза у одлучној бици о којој говори Хегел. Борбу воде два потенцијална господара, из истих разлога – да се осигурају од конкуренције, да је униште тако што ће је ставити под контролу. Онај који је поражен у борби такође је однео победу у извесном смислу – услов да се буде роб је тај да се господар надаље брине о њему, макар да се брине да овај и даље буде жив. ⁵ То је основно за статус роба, иначе се статус мења у, рецимо, заробљеника, а заробљеник није обавезан да ради.

Неразумевање смрти своди смрт на нешто непожељно, непријатно. То неразумевање заиста јесте последица одлуке да се не сазнаје. Онај ко је сазнао шта је смрт, више нема страх од ње и незнање више не може бити изговор да се буде роб (или господар). Сазнање је услов моралности.

Ова девијација која у људи настаје у раном детињству више се не може исправити, а нарочито не друштвеним мерама, које треба да спроводе исти такви! Често се за корупцију критикује систем, али систем не може бити одговоран или неодговоран, то могу само људи – функционери система. Намера да се у друштву успостави моралност је лажна.

Бодријар даље каже: „Ако је власт одложена смрт, она неће бити укинута све док се не укине неизвесност те смрти; а уколико се власт, чија је то свагдашња дефиниција, састоји у давању без узвраћања, јасно је да ће власт господара да једнострано подарује живот бити укинута тек када тај живот буде могао да му се врати – путем неодложне смрти. Нема друге алтернативе: чувањем живота се та власт никада неће укинути, јер неће доћи до ревизије онога што је дато. ... Свака револуционарна стратегија би морала да започне тиме што ће робови вратити у игру сопствену смрт чијим се заобилажењем и одлагањем господар послужио да би осигурао своју власт.“⁶

Овакво гледање на ствари захтева ревизију виђења читаве историје, односно самог настанка историје, која почиње стварањем државе, као апарата који (не)насилно успоставља однос господар-роб, свакако, ослањајући се на ову идеологију дегенерисаних људи, одвојених од духа. Парадоксално, за Хегела управо ту и почиње „кретање духа“ – као историје!

Оно што је пре историје – јесте оно што је некомпатибилно с историјом, односно с идејом власти. Читаве цивилизације постојале су пре историје на широким подручјима, али иако су људи живели организовано и имали разрађену и плодну културу, њима се не признаје значај – јер нису имали државу, а то знамо јер нису имали забележени говор - законе. Нису знали за „највише добро“. Доласком историје (дивљака, варвара), они бивају тамањени, над њима се врши негативна селекција, одабирају се они који нису хтели да разумеју, који су питомо прихватали свој ропски положај. Сва духовна достигнућа преисторијских цивилизација су изгубљена, остали су само трагови које данас разумеју само појединци.

А шта да кажемо, о овом постисторијском добу? Какво је то пост-историјско доба када је власт јача него икад? Када је читава планета под једном влашћу чији је основ у насиљу? Зар није сада јасно да говор служи управо прикривању истине? Да је највише добро – највише зло.

Мислим да је оно основно што треба схватити чињеница да су робови добровољци. Нема роба без пристанка на ропство. Побуне робова никада нису биле ради слободе, већ ради бољих услова – за рад и живот. Ако је човек само заробљеник, он покушава да побегне. Он не жели да остане заробљеник макар и у бољим условима.

Ова симболичка размена живота за смрт најјасније се види у појму ауторизованог убиства – пошто је однос господар-роб уговор, прекршилац уговора кажњава се смрћу, али не симболичком већ стварном – уништењем тела. Држава ову казну спроводи над сваким ко пориче власт, не над оним ко једноставно побегне. Бекство појединаца не угрожава систем, али активност у правцу уништења система заслужује смртну казну. Уколико побуњени робови пак победе, господарима следи смрт, јер нису довољно водили рачуна о својим потлаченим поданицима.

Ако неко хоће да убије господара, он мора прво да убије роба. Јер робови су спремни да телима и животима својим бране господара. Робови су стратешки распоређени у физичком простору државе, читаве нације служе само као телесна гарда господара. Начин ратовања, нарочито у последнња два века то у потпуности потврђује – тотални рат, тотални геноцид. Убити противничког роба – то је циљ ратовања. Босна, Косово, Ирак – савремени ратови – ово у потпуности потврђују. Геноцид.

Мутација

Мутација је контраимитација. Ово је једна од незаобилазних тема спекулативне фантастике, па и Холивуд је у великој мери експлоатише. Можда је најбоље дело о мутацији Више него људски Теодора Стерџина, али не треба превидети ни Хакслијев Врли нови свет код кога је мутација програмирана од стране власти – а ту мутација постаје имитација.

Све у свему, мутација подразумева екстра способност – у природи ова способност помаже или одмаже опстанак јединке, слично је и у људском друштву. Друштво, односно власт, покушава да нову особину стави под контролу, у функцију – иначе се та нова способност сматра разорном, опасном, потребно ју је изоловати или уништити.

Потреба за сазнавањем такође се посматра као мутација. Звучи необично, али пошто је у држави тежња да се врши негативна селекција, она се управо односи на ту особину човека – да сазнаје. Циљ те тежње је да се ова особина елиминише, да се човек демутира.

Пошто сумњам да је људска духовност проистекла из гена, држава по мом мишљењу само симулира еволуцију – непожељна особина се потискује, али се не може потпуно уништити. Тако је друштвена еволуција у томе да се људске способности умањују, а да се увећава капацитет испразности (живота).

Супервојник Један од најјаче маркираних циљева друштвеног генетичког инжењеринга је стварање „супер-војника“ – изузетно способног бића које у физичкој снази далеко надмашује обичног човека, али што је најважније – тај супер војник је замишљен као беспоговорно послушан, лишен сваке способности да доноси независне одлуке. Но, да ли је тако нешто уопште неопходно – па сваки роб беспоговорно слуша господара, докле год не доживи курцшлус у глави. Пошто је кратак спој оно непредвидљиво, и према томе неприхватљиво, супер војник би требало да елиминише и ту лошу особину у човека. Зато та идеја опстаје.

Дегенерација

Кључни момент дегенерације је одлука да се не сазнаје.

Одлуке не могу бити наметнуте јер способност одлучивања произилази из људске природе, то јест из природе силе. Људско биће је духовно уколико је у додиру са силом, уколико изражава силу. У физичком свету сила се не спознаје непосредно, већ посредно, путем својих манифестација. Емпиријски се лако доказује да је узрок свакој појави у природи нека сила; пошто је материји прирођена лењост, материја се не покреће сама од себе.

Како је онда могуће да једно биће које је створено дејством силе одлучи да се одвоји од силе, свог творца? Ово одвајање је описано у многим митовима, један од најпознатијих је мит о Луциферу. Жеља за арбитрарношћу, односно произвољношћу, надјачава жељу да се поштује закон по коме се управља сила – а то је слобода деловања. Луцифер типично замењује тезу па уместо слободе деловања хоће слободу неодговорног, беспоследичног делања. У првој дефиницији деловања очигледно недостаје реч „одговорног“ (делања).

Закон карме, односно акције-реакције је основно објашњење појма одговорности. Одговорно деловање има у виду последицу тог деловања, а неодговорно деловање хоће да не сноси последице. Уколико је тако, онда неодговорно деловање нема своје порекло у сили, која и успоставља закон акције-реакције. Овакво, неодговорно деловање, има основ у нечем другом – у незнању, јер нема свест о томе да су последице нужно аспект деловања, или је има али је игнорише – неће да зна.

Па како је уопште могуће да се из стања слободе догоди преврат у стање уображене слободе – заправо из стања у осећање. Јер, арбитрарна слобода је само осећање да си слободан.

Оно што знам је да је одлука беспоговорна, јер је од силе. Ако је одлука да се делује контра-сили, онда ће последица бити потпуна амнезија. Промена једне одлуке је могућа само доношењем нове одлуке, која ступа на снагу тренутно и тако поништава претходну – али пре тога претходно деловање мора да се доврши, да се поништи реакцијом. Али, како може неко ко је донео одлуку да се отцепи од онога што једино доноси одлуке – да донесе нову одлуку? Чини се да је одлука да се не сазнаје – коначна одлука, јер не захтева реакцију. У сржи такве одлуке је жеља за бесмртношћу, немогућни компромис – живот без смрти. Идеал идиота – парадокс, или још боље – контрапарадокс.

У природи ствари је да један човек не може да доноси одлуке за другог, види се то и у идеји о господару и робу, роб мора да одлучи да буде роб. С друге стране, свако људско биће има непосредан додир са силом уколико је способан да доноси одлуке, али његове одлуке не важе за оног другог – иако су у суштини једно те исто, јер је сила из које се црпе ова способност једна те иста за све. Ово је парадокс који се, изгледа, не може разрешити. Изгледа да сила делује само изнутра, а ако делује споља онда је – насиље.

Они који су се одлучили за арбитрарност само привидно доносе „одлуке“ јер су њихове одлуке засноване на калкулацији а не на сили, односно на поменутом „закону“.

Међусобно одношење „арбитрарних“, „произвољних“ субјеката јесте – борба. Разбијање оклопа како би се допрло до језгра из кога потичу одлуке, те да би се те одлуке поништиле или подредиле. Отуда вечни рат међу људима. Нема другог начина да се усагласе него да се разврстају по хијерархији. А сврха тога је потпуно осигурање од промене јер некармичко деловање подразумева потпуну конзервацију енергије, без икаквог одлива – реакције. Другим речима, поредак који настаје арбитрарним делањем јесте – тиранија, диктатура.

Насиље не црпе из силе, оно црпе из форме, тако што разара форму – јер тада се ослобађа енергија употребљена у стварању форме. Зато насилник никада не може да опстане сам, он увек мора да уништава друге. Он нараста хранећи се другима, али на крају и његова форма се распада јер се састоји од делова који подржавају једни друге и међусобно тргују енергијом. Ћелије одумиру – та нам је појава добро позната – то је старење.

Дегенерација је процес. Последица арбитрарности је форма, а форма је агрегат који у себи нема извор енергије. То распадање форме одвија се у времену. У простору је форма у процесу одржавања – процес дегенерације јесте процес одржавања. Тако се само приказ форме не мења, али у њему није садржан приказ одржавања. Форма је у приказу непроменљива, из историје просто навиру приказе тих непроменљивих (као вечних) идола – али осим приказа од њих ништа остало није. У стварности, ми смо сведоци колосалних успона и падова тиранија – и безбројних покушаја да се изнова и изнова оствари немогуће.

Луциферска срж човечанства. Паралелни свет патње.

У оном другом свету, форма никада није циљ, односно сврха. Остајање уз силу ослобађа форму нужности истрајавања. Са становишта силе форма је ништавна, испразна. У њу се ништа не улаже. Форма није атрибут силе.

Бакуњин

Његове мисли вреди проучити. Прво, јер је јасно видео да је говор лаж, да је важније оно прећутано. Друго, само да би се разјаснио појам анархије која се у највећем броју случајева изједначује с тероризмом, иако по дефиницији анархист не може бити терорист.

„Прећутни уговор! То значи уговор без речи и као последица тога уговор без мисли и воље: одвратна бесмислица! Апсурдна фикција, и штавише, опака фикција! Безвредна превара! Јер она претпоставља да док сам у стању у коме сам без хтења, неспособан да мислим, говорим, свезао себе и све моје потомке једино тиме што сам дозволио да будем жртва без икаквог протеста – у непрекидно ропство.“ ⁷

„Што је дозвољено држави забрањено је појединцу. Такво је начело свих влада. Макијавели је то рекао, а повијест као и пракса свих сувремених влада износи то на видјело. Злочин је нужан увјет самог постојања државе и стога поставља свој ексклузивни монопол из којег слиједи то да је појединац који се усуди починити злочин крив у двојном смислу: прво, он је крив према људској савјести и, изнад свега, он је крив наспрам државе због присвајања једне од њезиних најврједнијих привилегија.“

То јест, убици се не суди првенствено због убиства, већ због неауторизованог убиства.

Али Бакуњин није видео анархију него као друштво – без државе. Нешто потпуно немогуће, јер анархист се не може удруживати а да и даље остане анархист. То је по дефиницији тако. Бакуњин је доста тога добро видео, али није критички сагледао сопствену амбицију – да, следствено опажању „све што живи чини то непрестаним уплитањем...“ жели управо то: да се уплиће. А то је негација анархије. Дакле, анархија је један апстрактан појам односно стање и у анархији се не може живети. Тако се из ове бакуњиновске друштвене егзистенције, весела срца, анархисти селе у ону будистичку – апстрактну – нирвану. Не у постисторију – већ ван ње. У не-бивствовање (од којег је Бакуњин изгледа имао фобију).

Изненадну перцепцију неки често замењују за изненадно просветљење. Учини им се нешто, обузме их милина. Али то брзо изгуби снагу, падне у заборав.

Овакво искуство највише се огледа у политици.

Вера у људе – вера у оне којима је потребно поверење је контрапродуктивна. Боље је да човек доживи неуспех и одреди свој став према губитништву, него одржавати га у стању у коме нема став.

Коме веровати? Свакако не ономе ко захтева поверење. Сваки човек је опремљен да сам разреши своје урођене дилеме.

Стална дилема – убити ради других. Потребе већине надмашују потребе мањине: често експлоатисана дилема – у пракси увек позитивно решена, у уметности – никад! То је ствар вере а не калкулуса.

Две речи напишем, трећа већ није „то“. Своди ли се креативни импулс језика на миловање?

Јавност. Све што је у држави јавно – лажно је. Оно што није лажно – јесте тајно. Јавна тајна.

Истина није тајна. Онај ко се одлучи за тајну – не жели истину. Просто кô пасуљ.

У јавности истина изазива сумњу. Она не може опстати у цитадели. Њу затварају у тамницу, а тело које је изговара убија се „као пас“. О томе је Кафка...

Говор је лажна активност. Од свих говора најлажнији је онај који објашњава. Најбољи говор је лаконски – он уступа пред делом.

Гени су говор. Генетски образац је опис – гени лажу о пореклу. Жива бића су створена да буду тајна, у њима нема истине.

Натеривање силе у образац јесте суштина релативности. Уместо истине појављује се форма, а испитивање форме је лажно трагање за истином. У свету релативног истина је заборав.

Због тога је мешање гена изванредна ствар – за оне који су забленути у шаренило релативног јер истину виде као „разноврсну“. Емоција која означава овакво стање зове се „нарцисоидност“. Загледаност у лик уместо у себе, као у себе. Та емоција је израз – парализе духа. Непокретан дух, спречен да се креће, одстрањен у вечно исти моментум. То је истина људског генома, понављања у „разноликости“ истог. У грчкој митологији имамо два мита са истоветним резултатом, мит о Нарцису и мит о Персеју, односно Горгони Медузи. Парализа коју изазива суочавање са Горгоном Медузом истоветна је оној загледаности у себе. Наука испитује људске гене и налази да је у сваког човека геном истовремено исти и различит. Исти је јер му је порекло исто – од једне Еве. Различит је јер су деца различита. Из те приче не појављује се дух. Шифра „еволуција“ означава и рођење и смрт. Оно прошло бива у садашњем, а садашње је нејасно јер није исто као пре...

Творац дела је дух – ко то може да порекне? Али дух делује кроз појединца, а не кроз расу. Покушајте то да објасните као својство расе – ето вам расизма. Последице расизма су познате – расизам увек завршава као „чистота гена“. Један образац је истина, остали нису. Расистичка „еволуција“ елиминише не само несличне, већ и неисте. Тако настају узорци – „велике вође“. Они теже да опстану...

Систем вредности почива на еталону – наука бежи у ширину, али наука је слуга, она не одређује шта ће бити еталон. Аристотел је објаснио разврставање – а разврставање унутар врсте заиста звучи парадоксално. У разврставању врста губи акценат, он пада на истакнуте појединце. Тако наука, чија моћ почива на „објективности“ губи ослонац у свом односу према друштву. Она узалудно саопштава истину у свету где царује лаж. Наука је луда, али је важан ресурс сирове објективности – власт ће од те глине сачинити Голема по свом лику – узорку. У тај лик сви ће бити загледани. Емоција: нарцисоидност; стање: парализа духа.

За разлику од Ничеа, ја сам читао Ничеа. Истина долази из снова. Ко не сања, тај мора да измишља. Закон мора да постоји – ако га нема, треба га измислити.

У мишљењу је закон почетак. Тај почетак је једно. Почетак је то што јесте јер је изговорен – иначе, без говора нема почетка. То је доказ да је време начин мишљења. Спиноза је то елегантно објаснио. Зато се и каже „на почетку беше логос, тј. реч (закон)“.

Закон урезан на дрвеним таблицама, или у камену, или само у говору, у предању.

Упустићу се овде у расправу о томе шта је старије – кокошка или јаје. Да ли је у човека прво настао говор, давно пре настанка било каквих закона, или је прво настао закон, па тек онда говор који би га изразио. У сваком случају, да барем одлучимо шта је ту кокошка...

Чини ми се да је намера неопходна да би се успоставио закон. Бог, односно сила нужно довршава своје деловање (према закону карме). Али у људи закон отвара бескрајни простор времена током којег ће се све довести у равнотежу – јер пошло се из хаоса, из неравнотеже. Идеализује се правда којој је симбол вага – баш оно потирање акције и реакције, повратак јединству у извору.

У људи закони постоје с обзиром на неред који влада. Претпоставља се неред и успоставља се закон који треба да тај неред претвори у ред. Треба једно хаотично стање организовати, линеаризовати, пирамидовати. Како год. Да би се намера остварила она мора да се озваничи. Дакле, закон је кокошка, а говор је јаје, и тако настаје врста – једно производи друго.

Готово сам сигуран да је говор од самог почетка био обична вика. Подвикивање, упозоравање, претња, бодрење. Сумњам да је прво што је изговорено било „волим те“, или барем „молим те“. Ако се пре говора нешто знало, знало се ћутке, с разумевањем. Али уколико је дошло до неспоразума, морало се то разјаснити. У природи, рика означава домен власти. То је оглашавање силе, из трбуха једног лава, или из олујних небеса – оглашавање Громовника. Исто је и у људи. И алфабет настаје да се означи имовина. Пре тога, слике и идеограми означавају домене. Али говор није увек само блејање – има и оних који говором покушавају да допру до истине. До оне истине која обитава изван поретка, а која није узрок поретку. Колико говор, који је творевина намере да се заведе ред може да послужи у ту сврху?

Није мало теорија о деконструкцији говора ни у филозофији ни у поезији. Те теорије, у главном, допиру до шутње. Говор се укида пред истином. За лажове, говор је средство да се одложи спознаја – о томе је већ било речи; мишљење производи време. За оне који знају истину, јасна је нужност да се говор докине – али ваља прво овладати говором, открити му узрок и сврху. Отуда поезија и филозофија – не да би се оправдала „људскост“ тиме што се савршено служи говором, већ да би се показало да је говор сметња да се буде „узвишено биће“ – оваплоћена врлина и мудрост.

Знаш да знаш кад не знаш. Ово је проблем само када се знање ослања на говор – тада је оно незнање. Саопштавање истине једино може да буде ругање говору. Тако је барем чинио Рабле. И сви они заједљивци, птице-ругалице.⁸ Деконструкција говора уводи човека у посебно стање – стање пркоса. Пркоси се поретку, граматици, значењима. То је идеја поезије.

Што један види други не виде – а то је њихов проблем. Мудрост игра отвореним каратама.

Лукавост, међутим, зна једино за блеф. И у игри с мудрошћу – за пораз.

Откровење је неизбежно. Оно јесте смак света. Апокалипса значи управо то. Песник воли кад се ствари распадају.

Сила која лаже. Упорно, по цену живота. Но, живот је ионако претпостављена вредност. Каже се да је живот прешан. И нормалан разум то никако неће довести у питање. Табу. Али сили је важнији њен смер од живота. Па ваљда се зато људи убијају у име живота. Сила не захтева разумевање, њој су довољни они следбеници који ништа не доводе у питање.

Сигнализам. Али куда сила смера? Није ли она концентрична, непокретна? Недељива, не обитава у времену и простору? Или ово није тачно или је у природи перцепције да види ствари у покрету и претпоставља да их нешто покреће. Ако је ово друго истина, онда све јесте илузија и безначајно.

Сигнализам полази од апејрона, апстрактног-хаоса – он не тражи ред већ стварање, не диви се створеном већ дејству силе. Сигналиста жели галаксију – он је ствара. Он не јури ка звездама одлазећи од себе, он их пали. Он је алхемичар, генетичар, мађионичар. Он ствара да би се опростио од света.

И овде имамо читав један пакет, заборављен негде на прашњавим полицама неподигнуте поште. Пакет емоција. Пандорин мираз. Брошеве љубави и латице бола.

Као муња необуздана, сигналиста нема кад да пати. Око њега се размиче кавез прошлости. Он се не рве с митским дивовима, њих ствара лоша савест. Зидове зидају градитељи гробница. Пут сигналисте је у амбис, не у светлу будућност.

Мртви кербери разбацани унаоколо. Прозрачни табуи. Јека лажи у лавиринту. Мит је као последњи уздах умирућег човека – после мита долази реалност разума. Овуда сигнализам сеје мрвице кроз мочвару и маглу емоција и обмана. Сламање митова трешти међ рушевинама човечности.

Зато је сигнализам тешко прихватљив градитељима. Невидљив – црн. Он ждере ткиво живота, спаљује га у пролазу, урезује у њега докончање бола, експлодира сав набој непробављених искустава. Мржња тражи суочење. Узалуд се згрушава. Емоције нису суштина човека.

Са тачке ванвремености, сигналиста враћа оно прошло стварање у садашњост као живи принцип – оно што неуки увек желе али погрешно разумеју: бесмртност, везу свих времена у садашњем тренутку. Стварање није надоградња створеног, оно није темељ будућности. Тако за сигналисту традиционализам није пуко имитирање форме, већ бљесак који повезује духове: Моје срце на врху громобрана...

Сила не оклева. Сила је безобзирна. Сила је тантричка екстаза која одузима моментум телесним нагонима и узноси прљаву нискост: Последње честице тела претварају се у енергију... Традиционализам изгара из пера, сигнализам је јара која говори: Слоју ужарених сунаца у семеводу... :

Говорим у име онога што сањам

Науци о Енергији и њеним претварањима ⁹

Некада су сви били сигналисти. Ловци лавова, чувари буфала. Лаж је била муцава, прозрачна, омражена. У садашњости, сила је жижа, око ње је талог прошлости и будућности – погрешна места за потрагу за сопством. И треба говорити о енергији: она захтева сада – себе.

Из црног битумена цвета сигнализам. У калу заглављени бесмртни мастодонти.

Тако је суперструктура човечанства творевина гнусна. Загробни живот идеолога. Оно најраније што нам је познато, египатска идеологија загробног континуитета, огавно извитоперена филозофија Атума и врховног принципа нераспадљивости – претворена у примамљиву, шаролику и бајковиту митологију химера. Али из тих времена чује се и песма Харфисте, који каже: И тако слави дан радости и не тугуј, / Јер нитко не понесе свога добра са собом, / И нитко од оних који су тамо отишли / Још се није вратио натраг!¹⁰

Па како ове искре опстају хиљадама година? Утиче ли време на њих? И, питање је, има ли време икаквог утицаја на било шта, или се то нама само привиђа?

У уметности нема размене енергије. Оно што важи за живе ћелије не важи за кванте. Иако сигналиста није научник, он боље зна шта је наука. Нема трансфера енергије из песме у песму. У свим песмама је иста енергија. Нема претварања енергије у материју. Оно што се нама привиђа може се анализирати до бескраја – утолико се мора стати с перципирањем структура и подструктура и обратити се кванту: погледајмо само у колики се глиб увалила данашња друштвена теорија до у бескрај изрефлектована и неспособна да изађе из собе с огледалима.

Јесте: сломите огледало!

Поскакале музе са солитера. Бацимо накратко поглед на савремену поезију. Сигнализам почиње тамо где престаје просто изражавање болне муке, згађености и разочараности, која се окреће поезији својом фиксацијом на спасење. У поезији јесте спас, јер поезија саопштава истину и истовремено троши обману. У већини песама доминира обмана, јер није свако вичан да свој изворни, интуитивни импулс претвори у вечни пламен. Али оно што постмодернистичка беда чини јесте да сам покушај ослобођења од патње проглашава – чином ослобођења! Отуда хрпе потпуно обезвређене поезије које барабар с обезвређеним стаклом и бетоном сачињавају модерно цивилизацијско ткиво. Симболичка размена, о којој је Бодријар тако надахнуто говорио, постала је пети елемент – ентропијска синтеза првобитних почела – управо супротно оном нерефлектованом јединству, које је дух, сила, наша суштина.

Поезија, а ускоро ће то бити сва литература, немају места у постмодерној друштвеној надоградњи. Она је обезвређена, она је нешто што свако може, нешто што свако има – нема потребе да се она купује, да се у њу улаже, да се објављује. Поезија је за савремено друштво – исцрпљени ресурс. Тако је „нормално“, непоетично бивствовање у потпуности надреално, оно не узима у обзир било шта креативно, само претурање по цивилизацијском отпаду „рецептура“ и одабир подобног „описа“ постојања које укида потребу унутрашњег, личног усавршавања – делатности којој је право име управо то: поиесис (према индоевропском корену исто што и: чинити). Ово „обавезно бивствовање“ често се изражава помало тужном а више љутитом изјавом: „Немам времена да се бавим собом!“ Толико је човек заокупљен „друштвеним експериментом“!¹¹

Иако је сигнализам нашао своје место у теорији – а теорија је она друштвена сфера у којој се врши вредновање, његово дејство на суперструктуру је минимално. Пошто је на том нивоу све већ обезвређено, а сама способност да се обезвређује уздигнута на врх пирамиде људских способности, сигнализам своју шансу да се предочи тражи на маргинама друштвеног експеримента – а те маргине су данас, захваљујући технолошком чуду Интернета, пространије него икада. Ако је некада телевизија називана „прозор у свет“, данас је јасно да је то била само једносмерна комуникација. Данас су отворена „врата у свет“: Интернет, лични компјутер са могућношћу неограничене, двосмерне размене искуства. Па ако су некада душебрижници дрхтали од страха, током седамдесетих година прошлог века, када су сигналисти намах уграбили прилику и извршили фузију компјутера и уметника, сада су потпуно обезнањени, парализовани, јер немају чак ни свој email! Остали су заковани за своје радне столове претрпане фасциклама, за своје „real time“ принтере – писаће машине! Ништа нису видели, ништа нису схватили.

Данас, сутра, шест милијарди људи, свако може да разговара са сваким. То је планетарна Мрежа. Али средства комуникације нису адекватна напору да се размени искуство. Овде мислим на језик, на алфабет, на недостатак универзалног медија, свакоме разумљивог. Можда ће сутра идеограм бити тај који ће превладати над сада већ пренапрегнутом енглеском језику. Слика, звук – једном речи: мултимедија. Како ствари сада стоје, на Интернету и око њега је велики ковитлац и биће занимљиво посматрати, када се тај раствор засити, кристализацију новог средства комуникације. Можда ће то бити електроника, хемија, биологија – киборг, или нешто, за сада, потпуно непојмљиво!

Али сигнализам нема проблем реаговања када су у питању конкретни медији – он је од самог почетка експлоатисао микс медија. Визуелна поезија, конкретна, нађена поезија, звучна поезија, мејл-арт, перформанс, итд. Ове уметничке форме су настајале паралелно у читавом свету – а у нас је покрет који је афирмисао медијску и теоријску синтезу назван: сигнализам.¹²

Насупрот постмодернистичком кобељању у традицији и ономе што долази после традиције, наиме самом „постмодернизму“ (дакле, у себи), и бескрајном и поновном настојању да се та традиција, стара и нова, старонова, изнова сагледа, превреднује и употреби као малтер актуелне идеологије владања, сигнализам је настао изван идеолошке сфере и никада није склизнуо у њу. Није чак настојао ни да се сукоби са стварношћу, да „промени свет“ – само је проширио/сагледао сферу нових ресурса и почео да их користи. Зашао је у немапиране територије, а повремени „напади“ друмских разбојника на сигнализам остајали су кратког даха, неспособни да заплове непрегледном пучином Звездоморја.

Колико постмодернисти скачу сами себи у уста показује и изокренуто тумачење (изазвано потпуним неразумевањем и неспособношћу да се разликује креативно од механичког) Елија Финција, који говори о плакети Сигнал Мирољуба Тодоровића (1970): „У поднаслову ове необичне књижице, која би хтела да се прикаже као читав један програм у револуционисању свег досадашњег певања, стоји да је то 'сигналистичка, компјутерска, статистичка и алеаторна или стохастичка поезија'. Другим речима, у овој програмској књижици, која извесним својим особеностима тежи да буде и један громогласан манифест, отказана је послушност инспирацији у било којем виду, као нечем што је застарело, а на њен трон издигнута, као апсолутна, механичка моћ машинског произвођења.“¹³

У ствари, Финцијево тумачење је уклето – претурање по већ виђеном и класификованом и неспособно да у постојећи, пререфлектовани, свет уведе било какав нови елемент – јер такав нови елемент би захтевао критичку способност какву овај назови критичар уопште не поседује. Овде критичар искључиво брани своју (друштвено-историјску) позицију – уопште се не бави поезијом. Финци у истом тексту даље наглашава, оглашавајући свој страх:

„Овај поетски експеримент Мирољуба Тодоровића (...) намеће нам самим својим присуством, два занимљива и, рекао бих, ургентна питања ширег интереса:

Прво: Шта се дешава са савременом поезијом, каква је њена даља судбина?

И друго: Докле се простире моћ и где почиње немоћ машине? Или, још шире: У наше технократско време, шта ће бити са исконским људским вредностима?“¹⁴

Шта Финција брине више: моћ или немоћ машине? Или га брине уопште – машина?

Постмодернистичко сагледавање авангарде је из жабље перспективе. Исконска људска вредност – нешто што се љуља као локвањ на узбурканој води?

Све створено је непостојано.¹⁵ Визије су исцрпиве. За ратника, исцрпене. Појам Кастанединог ратника подразумева искључиво једну ствар – активни принцип, као такав: неисцрпан. Али около активног принципа нема визије – активни принцип не испуњава план. Његово дејство јесте импровизација.¹⁶ У садашњем тренутку уметник ствара свет као личну интерпретацију.

Парадокс¹⁷ је феномен стварања. Лик стваралачке силе. Овај сурови ратнички принцип применљив је и те како у уметности, а, разуме се, и у сигнализму. Парадокс у уметности има највећи значај. Парадокс потврђује правило да стварање долази као дејство силе а не претходно утврђеног поретка – једна ствар не произилази из друге (тј. логично), већ њу производи сила – дакле, упркос свему. Најстарији облици уметности, симболи, управо потврђују ову тезу – логиком се не може доћи до, рецимо, сфинге, грифона, итд. Али зато сфинга јесте извор логике – парадокса!

Тако у конкретизму, на пример код тзв. нађене поезије, песник користи делове огласа објављених у новинама, писама читалаца, и разне друге текстове и слаже их у песме на особен, парадоксалан начин. Овакве песме су изузетно духовите, врцаве, набијене енергијом. Песник чак не мора да узима готове ствари, може једноставно да их пародира.

Па, како се слажу парадокс и доба разума? Никако. Доба разума свим силама покушава да затре парадокс, да затре уметност. Уметност као бизнис – то је уметност политичке економије. У Гутаи манифесту, Ђиро Јошихара, пише: „Тих дана смо мислили, а заиста и данас то мислимо, да најзначајнији доприноси апстрактне уметности леже у чињеници да је она отворила могућност да се створи нови, субјективни облик простора, онај који заиста заслужује да се зове стварање. Одлучили смо да, с великом енергијом, користимо могућности чистог и креативног делања. Покушали смо да комбинујемо људску креативну способност с особинама материјала како бисмо конкретизовали апстрактни простор. Када су се способности појединца ујединиле с одабраним материјалом у тачки топљења физичког аутоматизма, нашли смо се преплављени обликом нама још увек непознатог простора, какав никада раније није био виђен нити искушен. Аутоматизам је природно начинио лик до којег нисмо сами дошли. Уместо да се ослањамо на сопствени лик, борили смо се да изнађемо оригинални метод стварања тог простора.“ ¹⁸

Сам парадокс је метод апстрактне уметности, заправо сваке уметности (одн. филозофије).¹⁹ Уколико парадокса нема, нема ни уметности. И више од тога, јер реч уметност је доскора била уско везана за конкретан производ људског делања – али сигнализам хоће да прошири сферу конкретног на сваки део живота, зато он за свој материјал узима све. Конкретизација живота, методом парадокса, надилази уврежено схватање уметности као посебне и ограничене сфере у оквиру друштвене надградње. Ратнички принцип примењује се у свакој ситуацији – ратник не ћаска, не тражи забаву, не тргује комформизмом. На против, ратник у сваком тренутку пуни топионицу материјалом живота и ствара нови простор. Сигнализам ништа не дугује раније створеном, традиционалном, јер у сигнализму се традиција схвата као исто такво, слободно, стваралачко делање.

Импровизација.

Стохастичка деструкција

Ретроградно настројени критичари сваку револуцију у уметности дофинишу као „процес дехуманизације“.²⁰ Они (критичари) стално понављају како је нова уметност агресивна, варварска и нехумана – насупрот људском идеалу владајуће идеологије. Наравно, све што они чине јесте да сами себе прозивају.

Оно што карактерише стохастички метод у уметности, и нарочито у поезији, јесте привидно деструктивни однос према традицији, према читавом корпусу остварене уметности. Управо је тај привид она ветрењача на коју насрћу медиокритети. Међутим, стохастички поступак, који је уосталом основни уметнички, дакле, креативни, поступак, никада не полази од традиционалног, иако га увек има у виду. То што га има у виду само пада у фазу коначног обликовања и полирања уметничког дела – а то је оно што је видљиво медиокритетским критичарима. Оно што они не виде јесте сам чин стварања као нешто оригинално. За њих је креативно стварање само претумбавање. А то претумбавање леди крв у жилама лоших критичара.

Варваризам се догађа искључиво у рефлексији: то су застрашујуће визије које веома подсећају на стварну историју. Оне и јесу историја. Оне и јесу сакаћење и убиство. Оне јесу мирис смрти.

Уметник може да одабере да се бави историјским агрегатом (онако како га је Бош сагледао на својим сликама), али уколико то учини мора да буде свестан да је уметнички поступак у бављењу тим галиматијусом оруђе слично скалпелу: не само описивање сцена, већ и указивање на извор феномена. Оно што је суштина стохастичког поступка јесе редукција језика (говорног или визуелног или било ког другог) на онај моменат пре његовог настанка, у коме се јасно види сва неадекватност говора да изрази суштину.

У стохастичкој поезији, кад песник барата језиком, јасно се сагледава немоћ језика. Речи су штуре, граматика је прегруба, синтакса је углавном редукована на протоколе, многе групе гласова нису регистроване као ознаке за смисао, а песнику је и те како потребан баш звук. Језик сâм јесте традиција. Шта може песник друго да чини него да разара песму, да шиба језик који позира као смисао, да покаже да је смисао негде другде а не у лепо поређаним речима и сликама.

Управо то разарање језика доводи песника у непосредни додир са стваралачком силом, а то је и оно чега се осредњи највише плаше – то је крај света на који су навикли.

Редукција језика на стање у којем је сваки звук израз, пре него што је постао део система и пре него што је коначно одлучено који ће смисао заступати – то је основни метод поезије. Ово баратање прајезиком резултира као песма, а ова песма обзнањује логику која стоји сама за себе. Тако песма представља нови свет, нову калибрацију перцепције, за некога невидљив, за некога прелеп, а за некога застрашујући.

Овај метод се у историји литературе највише користио у свом редукованом облику, рецимо у антици или бароку, као контрапункт. Сврха контрапункта је да нагласи дејство силе на материју, а из овог поступка у модерној уметности, даљом редукцијом, развијен је енформел, као апстрактна уметност која инсистира на самом дејству (правцу) силе, а занемарује фигурацију, односно артикулисане облике.

У поезији енформел добија различите изразе: од дадаистичких муцања, спацијализма, до „компјутерске“ поезије; у визуелној поезији комбинује речи и слику, а шири се и даље, у простор: у гестуалној и конкретној поезији.

Стохастичка метафора

Лептир одсуством

одјек приписао

даху кактуса

Овај хаику Франка Бушића²¹ не може бити анализиран никаквом критичком методом. Покушајте да образложите Бушићеву (Башоићеву) метафору, нећете успети. Уколико, пак, будете упорни, завршићете у спекулацији.

Критичка метода запада у парадокс јер оно за чиме трага јесте веза, поступак, ред. У стваралачком чину не постоји процедура. Али овде треба посебно скренути пажњу на надреалистички поступак случајног перципирања, или, тока мисли. Потребно је направити оштру разлику између стваралачког чина и оваквог поступка симулирања стварања – диктата мисли без контроле, изван сваког естетског и моралног поимања.

Надреалистички поступак је бесциљно тумарање морем мртвих ствари, ударање у испражњене облике – разуме се, испражњене од – силе. Сврха надреалистичког поступка је пацификација, припитомљавање, не-таласање.

Чин стварања подразумева укључивање разума и перцепције, али оно долази накнадно и под строгом је паском саме стваралачке силе. Наиме, представа или простор који се формирају стваралачким поступком нужно одражавају немоћ материје да опстане „као таква“ без интервенције силе. У томе и јесте парадокс, јер инерција мишљења нужно претпоставља да све што постоји, постоји у датим оквирима разума, где разум представља неприкосновеног тумача и организатора перцепције. Разум тумачи перцепцију тако што је организује у узрочно-последични низ као причу, као историју, као постојање у временском току.²² Разум не може да појми стварање „ни из чега“, односно просто из силе, за разум је почетак увек „негде у времену“. У надреализму овакав појам (стварања ни из чега) не постоји, и зато се сам надреализам, под скрутином силе, показује као апологија мртворођености – цивилизације мртвих. Овај надреалистички поступак случајног одабира постојећих, „историјских“ ствари или чињеница, основни је метод постмодернизма који је само проширио сферу његове примене на све аспекте друштвене егзистенције. ²³

Иако надилази разумски поредак, Бушићев хаику и те како има смисла и представља прави извор инспирације, односно парадигму поезије. Све оно што се дешава у оквирима разума представљено је у овој песми, али из ње је искључено разумско тумачење (разум је ту у формалину). Песма стоји и зрачи пред нама, као нека звезда, необјашњиво силна. Овакав енергетски/критички поступак не води оној уобичајеној процедури аутоматског архивирања учињеног, утапања песме у устајали океан песничке продукције, већ нужно наставља стварање нових простора/облика истог квалитета. Критичар/читалац овакве провенијенције и сам постаје стваралац. (Постмодернисти, авај! предлажу слично, али креативни поступак своде на произвољну евалуацију и/или редистрибуцију набацаног садржаја.)

Стварање је тако и сврха сама по себи. Стварање постоји/траје и догађа се сада, оно не одлаже себе у прошлост и не обећава будућност.

Шта је, дакле, стохастичка метафора? Схватање ове метафоре подразумева комплетан увид у ред и везу између ствари. Песник/критичар/читалац мора да буде филозоф који зна, и који се у свом схватању не ослања на разум, већ на силу, којој знање и припада.

Стохастичка метафора означава творца и, уместо да творца претвара у створено, тренутно враћа творца у област егзистенције силе. Оно створено постоји у трептају ока, а пренос (метафора) силе у створено и назад себи, такође је тренутан.

Емоције

Узалудно је тражити узрок поезије у емоцијама. Емоције су реакције изазване неразумевањем људске суштине и неодговарајућег односа према њој. Оне су последица неравнотеже изазване приливом података у постојећи „ред“, оне постоје у интерлудијуму и праћене су бесомучном неспособношћу разума да поново успостави поредак равнотеже. У емотивним песмама увек се чује крик патње, угодне или неугодне. У поезији, емоције су корупција, исквареност људска, искривљена слика савршеног бића лишеног испуњености. Емоције су одјек лептира у духу кактуса, вишак енергије која оптерећује организам и тера га да „ван себе“ одјекује у себи, какофонија тонова у резонаторској кутији. Људска комуникација у великој мери одговара овом моделу, специфично подешавање тонова појављује се као говор у свим својим могућим појавним облицима. Оно што оваквом говору, за разлику од говора уметности, недостаје јесте немогућност да се одржи интензитет силе у њему. Људи, свесно или несвесно, теже да искусе интензитет, али из незнања тај интензитет претварају у облике, у сам „живот“. Када постојећи импулс енергије затворе у облик, он надаље само одјекује, све док потпуно не утихне. Због тога овај метод пласирања емоција као замене за квантум енергије не успева да произведе уметност. Интензитет се тражи у супротстављености полова, у колизији воља, хијерархијском насиљу, али једино што из тога може да резултира је потпуна катастрофа – пренос енергије из (емоцијске) ћелије у ћелију (од човека до човека и унутар индивидуе) – дакле, заиста – старење.

Проф. др Марин Шољачић, који на Универзитету у Масачусетсу (MIT) ради на проблему бежичног преноса енергије, каже: „Веома је важно да извор и справа која се напаја буду на истој резонантној фреквенцији.“²⁴ Занимљиво је уочити колико је ово тачно када је у питању међуљудска комуникација уопште. Наше (међусобно) разумевање заиста зависи од калибрације чула, односно разума. И само постојање различитих језика управо јесте једна таква калибрација. Исто важи и за посебне, емоционалне „пакете“ информација који се стандардно користе у протоколарној комуникацији у свим сферама, од јавног до приватног говора. У случају овакве комуникације, метафоре су стандардизовани пакети информација, с тачно одређеним значењем и функцијама. Уколико би се у овакву комуникацију убацило креативно делање, резонанца би се изгубила и комуникацијски систем би се „покварио“. Модерна уметност у великој мери користи овај поступак „кварења“ постојећег резонантног система. Провокација у оквиру датог система свакако ће изазвати поремећај у дистрибуцији енергије, а како ће се овај поступак схватити зависи од спремности учесника овог перформанса да прихвати ту промену. Или ће потрчати ватрогасци да гасе „пожар“ или ће се установити нови облик комуникације.

Када је сигнализам понудио компјутерску поезију као нови протокол у поимању односа између човека и машине – узбуркале су се емоције! У својој метафори „Језичка машина“ М. Тодоровић описује овај процес акумулације одјека и њихову даљу дистрибуцију: „... речи се откидају од своје спиралне путање и испаљују на огромни екран. На екрану се постепено формирају сасвим неочекиване језичке и песничке творевине.“ Неразумевање оваквог поступка изазива емоције, уопштено говорећи, доминантна емоција јесте осећање угрожености. Наравно, угрожени су ред и поредак, односно протокол тумачења појава, који је, јасно, у сфери утицаја ауторитета. Пошто језичка машина насумице испаљује речи, редослед речи је изван контроле, и управо то је оно што окида емоционалну реакцију. Даље, у „Распадању језика“, Тодоровић каже: „Привидно чврсте логичке и синтаксичке језичке грађевине при дејству имагинативних песничких агенса руше се. Тако се остварује слобода песме. Језик се распада на своје елементарне делове, речи и слова, спремне да под дејством нових градилачких енергија стварају другачију слику света.“²⁵

Слобода је највећи непријатељ поретка – слобода у систему означава квар система.

Задатак, сврха и циљ уметности јесте да интервенише индиректно: узимајући постојећи свет као свој „субјект у нестајању“ истовремено стварајући нови свет, као свој „субјект у настајању“.

Индиректно узимање света подразумева контролу над потенцијалом који га производи, а не над његовим саставним деловима. Ово је спорна област у којој се надмећу мунданска власт и уметност. Световна власт полаже право власништва над саставним деловима света и уколико се то власништво угрози извесним делањем, она ће реаговати емоционално. А пошто уметност указује на непостојаност појава, светски поредак доживљава енергетски удар и мора на неки начин да ту енергију асимилује и конкретизује. Или ће реаговати агресивно (конзервативно или протективно) или ће учинити напор да усвоји/присвоји/призна новостворене феномене (флексибилно).

Уметност чини да ствари нестају.

Ствари у нестајању ослобађају.

Тако нестају вечити идоли. Бај-бај!

Робови су најодговорнији.

Доба информатике хара планетом. Пролиферација информације не подразумева само располагање постојећим битовима, већ и њихову производњу. Али ни то није основна карактеристика овог доба – размена, трговина информацијама, и, пре свега, одређивање вредности на начин класичне трговине: стварањем монопола, крађом, уништавањем трговачких рута, гусарењем – основ сваке политике.

Како одредити нужност информације? Моделовањем потреба, што се такође чини – информисањем. Не вреди више трошити речи на опис стања, то су већ учинили велики умови двадесетог века. Овде ћу само покушати да повучем нит која води из овог минојског лавиринта.

Пре свега ме занима однос информација-личност. Ово из чисто егзистенцијалне потребе. Разуме се, Буда је седео под дрветом Бо, штитила га је велика кобра Ка, четрдесет дана постећи и одолевајући насртајима Маре – класична прича о кушњи.

Све је информација. Филозофи нам кажу да је сваки чулни утисак празан, лишен суштине. Свако придавање важности чујеном јесте играње лажима. И када говоримо, претварамо се да се односимо према истини. Тако је Буда ћутао четрдесет дана и све је престало.

Чујете ли ту тишину?

Овај рецепт важи за сва времена, па и за ово. Пошто сам већ говорио о сигнализму, хоћу да покажем како сигналистички метод функционише у односу на информацију, то јест, поново ћу да укажем на то „како“.

У сигнализму информација нема ама баш никакав значај. Када би имала, онда би сваки бирократски реферат био чиста поезија! Сваки чланак на насловној страни новина био би тематска проза! Свака временска прогноза – стохастички хаику! Баш оно за шта су бранитељи „стварности“ оптуживали сигнализам – да дехуманизује човека дајући машини задатак да производи духовне вредности. Какав парадокс!

У сигналистичкој пракси, конкретна поезија је најексплицитнија, најближа овој суштинској дефиницији односа према информацији. Потпуна деконструкција владавине смисла преводи празну, прорачунату форму, у свет духовног. Ругање смислу = хумор!

Али смех производи другу врсту смисла, чисту енергију лишену форме. Разуме се, дефиниција смеха упетљава се у психолошке фаме, уколико се до ње долази анализом датабаза друштвеног експеримента. Ратничка дефиниција смеха је много елегантнија – смех је она ослобођена енергија која не производи емоције, нарочито не емоцију угрожености – или ако хоћете, смех је нагло ослобођена енергија (из) емоција – de facto ослобађање од емоција. Осмотрите смех неког уплашеног миниона који се смеје лошем хумору свог диктатора – то је права експлозија олакшања! За њега је смех – нестанак страха, знак да је, макар и на тренутак, изван опасности.

Стохастички смех у себи има антиципацију стварања као негације постојећег – последичност чина стварања изражава се осмехом блаженства, а не у облику емоције претње казном. Смејемо се сопственој лудости: смех јесте метод.

Занимљива је веза смеха, односно комичног и говорења истине (парезија). У свом тексту о парезији Фуко закључује: „Отуда права парезија у позитивном, критичком смислу, не постоји тамо где постоји демократија.“ Пре тога, Фуко цитира Исократа који каже да су: „… једини парезијастички или отворени говорници који су опстали и који имају публику 'немарни оратори' и 'комични песници'.²⁶

Они „озбиљни“ песници се, дакле, одлично уклапају у систем друштвене лажи. Шта остаје сигналистима? Да буду комични?

Па ја сам већ раније рекао да је изругивање прави однос уметности према друштвеном експерименту. Вероватно је због тога и свиња постала одличан пливач...

У постмодерном симулакруму, замена за смех јесте забава. Забава је емоција која симулира смех тако што слободу замењује за осећање слободе. Ако смех ослобађа од стреса тако што ослобођену енергију преусмерава у креативно деловање, забава ослобођену енергију користи за рециклажу потрошених емоција. Тако се симулира слобода да се буде емоционално биће. Забава у области идеологије јесте причаоница – talk-show на задату тему. Демократско друштво на овакав начин размењује стварну политичку моћ за идеју или осећање политичке моћи дистрибуиране у бирачко тело.

Емоције су оруђе. Или оружје. Као прво, емоције су супротстављене истини, будући изазване неразумевањем. Утолико су и оруђе против истине, јер се тенденциозно могу призвати и послужити као средство манипулације, што се увелико и чини у свакој врсти политичког, односно преварантског деловања.

Осим тога, и само изговарање истине изазива те исте емоције у оних који не разумеју, па је говорење истине (управо оно што чини парезиста) такође начин да се изазову емоције пре него да се саговорник „пробуди“ и преиспита своје ставове.

Када се у саговорнику изазову емоције, највише трпи комуникација. Ради се о томе да се енергија акумулира у емоцијама, као у топовском ђулету, а онда се једино то емотивно клупко даље може користити као енергетски набој неопходан за било какво дејство – али не и за креативно деловање, јер емоција условљава исход, дакле не за комуникацију. Гледе комуникације, једино што преостаје јесте протокол, институционално одношење.

Однос према незнању и емоцијама захтева нарочити облик делања које има за циљ да емоцијама одузме енергију, да ту енергију од њих украде. Овде се свакако преферира ратнички метод над парезијским, будући да се парезија практикује у области којом доминира лаж, обмана, па је због тога неефикасна. Ратнички метод прикрадања (тако га је Кастанеда назвао – stalking) подразумева да се свако одлучно деловање одвија на одговарајућем терену и у тачно одређеном тренутку.

Оно што одређује место и време на коме ће се сукоб између истине и обмане одиграти јесте сила, а не нека имагинарна топографија. Разрешење сукоба јесте у повезивању силе и енергије затворене у агрегат. Ова веза мимоилази сваку одбрану, па је према томе практични циљ ратничког делања проналажење или изазивање пукотине, вентила, проводника у изолацији агрегата у коме се акумулира енергија.

Посебно је битна чињеница да у емотивног човека енергију акумулира агрегат уместо његова личност. Ово се у психологији маркира као дуалитет его-личност, пошто егу припадају сви емоцијски агрегати, односно карактерне функције.

Како остварити везу између карактера (ега) и личности? Мотивација карактера зависи од емоција, а мотивација личности од знања. Теоретски и практично, компромис је немогућ. Оно што мора да се догоди јесте трансформација.

Предност личности је дефинитивна, она се налази на апсолутном стајалишту, ван времена и простора. Све што се одвија у просторно-временском континууму не дотиче личност, али у потпуности превладава над карактером. Личност обитава у сада и ту. Она не производи време и не креће се. „Победа“ се стога догађа у антиципацији, а временски ток постојања, толико важан за его, поништава се трансформацијом у личност. Личност јесте пре самог сукоба и пре коначног исхода.

Кастанеда је објаснио да све зависи од тачке фокуса (assembling point) односно калибрације перцепције чиме се у потпуности производи свет. Померањем овог фокуса постиже се распад перцепцијског система – ситуација изузетно опасна за его, пошто его у потпуности зависи од успостављеног поретка, јер је у његовој функцији. Метод ратника, односно подучавања ратника, код Кастанеде, подразумева постепено, минимално померање фокуса, тј. рекалибрацију перцепције, које резултира стицањем искуства постојања у не-свету (посебан израз за ово је заустављање света – stopping the world) – јер се разарањем система ослобађа енергија. Ово је чисто медитативни метод искључивања перцепције како би се искусило нетелесно постојање у области духа (на начлин силе, одн. ослобођене енергије). Свакако, кључни моменат јесте управо стицање искуства. Коначни циљ медитације јесте фокусирање на сингуларитет (самадхи – апстрактна тачка), тј. на силу, што подразумева потпуно искључивање перцепције.

Уметност има такво дејство, она користи силу тако што мимоилази разум и перцепцију, да би извршила удар на мехур перцепције који пуца, додуше накратко, али свеједно. Остаје, макар и минимално, искуство апстрактног и то искуство се као сила акумулира у личности а не у агрегатима (емоције, тј. идеологија).

Медитативних метода или техника има безброј. И само увођење нових комуникацијских облика, као рецимо у сигнализму и другим авангардним покретима – нових облика поезије, сликарства, литературе итд, чиме се руши стара идеја о уметничкој форми, има управо такав учинак – крађу енергије од агрегата и њено превођење у личност.

Када се демонтира један делић традиционалног, рецимо песничким поступком, онда се та енергија која је припадала везивном ткиву традиције преусмерава у уметничко дело које је ставља на располагање личности.

Пошто квалитет привлачи квалитет, тј. сила привлачи силу, слободна енергија, која је безгранична, привлачи силу затворену у агрегат, јер сила тежи да буде јединствена. То дејство врши притисак на успостављени поредак и он почиње да прска.

У обичног човека, који је затворен у један такав идеолошки систем, и сама помисао на креативно деловање изазива неподношљив притисак. Пошто се појединац идентификује са својим окружењем, сваки поремећај у том окружењу оглашава се као емоција угрожености. Због тога, између осталих ствари, и уметност у сваком идеолошком систему представља непријатеља који угрожава успостављени поредак.

Процес лабављења стиска перцепције и/или идеологије не одвија се по инерцији, за то је потребан лични напор. А пошто лични напор може да се оствари једино науштрб енергије заробљене у агрегате ега, јасно је да је циљ уметности да подупре такав лични напор додавањем екстра енергетског набоја. Међутим, нема гаранције да ће се та екстра енергија употребити само на један начин. Она се може асимиловати било у агрегате било у личност. Потребно је нешто, скретница, која ће обезбедити да енергија подупре напор ослобођења од обмане.

У авангарди је учињен напор да се уметност лиши чулног, пријатног. Циљ уметника је да уметност зрачи снагу која значи комуникацију, а не да се та снага троши на производњу осећања.

Овакав приступ уметности – испошћавање – свакако је један, можемо га назвати дијететски, елемент скретнице, уколико је замислимо као артикулисану. Али у односу на појединца, тај део скретнице остаје споља. Шта би био унутарњи елемент скретнице?

Навикавање на необичност свакако смањује стисак поретка.

Ово „навикавање“ је битан елемент дисциплине, неопходне да би се са апстрактне тачке посматрао свет – само стајање на тој тачки је већ искорак из физичког система – стране инсталације, како је назива Кастанеда.²⁷ У ратној ситуацији, или приликом опште непогоде, лако је уочити изненадно продуховљење у људи, пошто велики стрес разара уобичајене рутине и ослобађа огромну количину енергије у појединца. Један од исхода јесте то одуховљење, а други исход је свакако паника, анксиозност, велики психички поремећај.

Фантазијски елемент у Кастенединој приповести јесте литерарни елемент, који није део наших очекивања, али његов прагматички, филозофски дискурс, јасно оцртава структуру односа ега и личности, инсистирајући на енергетском поимању људске топографије. Блистави омотач свести, склоп идеја, перцепцијско-идеолошки конструкт, јесте оно што је у средишту пажње. Свака промена притиска унутар или изван њега га напреже, било да појединац „тоне“ у депресију или „одлеће“ у узвишено стање. Сваки помак је користан за личност – уколико она присвоји ту излучевину енергије која се створи.

Воља и план. Живети без плана. Живети сада. Практични, делатни моменат силе је овде усредсређен на укидање времена, као разумске пројекције у коју се сели наше биће – супротно поимању времена као неке друге врсте „простора“ у којем се може кретати. Још бих указао на разлику између силе и воље, где се сила показује као потпуно без мотивације, а воља се усмерава према конкретној реализацији плана. При томе воља, како је то објаснио Делез (то јест Ниче), једино може да делује наспрам друге воље, а не наспрам материје.²⁸ Овде је битно уочити градацију, градација једино постоји у области перцепције, то је градација интензитета (силе). (Ово је такође и део расправе о господару и робу.) Оно што је битно кад је у питању воља јесте да је воља пакет енергије уложен у емоцију – воља има за циљ да одржи то стање (емоцију), а пројектује се као да има за циљ нешто изван себе. У сваком случају, та емоција се на крају мора показати као „воља за опстанак“ и ништа друго.²⁹ Воља ће увек прво деловати против себи сличне воље (емоције), покушаће или да уништи ту другу (код другога) или да је присвоји, да се с њом сједини, да је организује. Већ сам тврдио да квалитет привлачи квалитет – када је у питању воља, две воље се појављују као супротности, али се привлаче као исте. Рецимо, две воље се супротстављају у борби око једне ствари, само у том смислу су супротстављене, а иначе су идентичне по свему, осим можда по интензитету. Управо ова разлика интензитета и одлучује о томе ко ће бити господар а ко роб.

Али да би воља тријумфовала, она мора да има план, а тај план подразумева експлоатацију ресурса којима се остварује циљ. У овом процесу се највише користи вишак интензитета. Вишак интензитета је онај вишак енергије који се издваја из агрегата како би створио или уништио неку другу форму. Практично, прагматично, разумно – коришћење ресурса доводи до тријумфа. Јасно је да у свакој компликованијој ситуацији мора тако да се поступа, да се рачуна, да се предвиђа, да се планира.

Да бих ову расправу одржао на апстрактном нивоу, нема ни говора о улажењу у финесе. Воље могу бити појединачне и збирне, масовне. Сукобљавање или јединство воља могу се догађати на микро или макро плану.

Зашто тај пар: воља – план? Поновићу овде да знање припада искључиво сили. Воља је издвојена од силе, као емоционални набој, и као таква не располаже апсолутним знањем; пошто је изазвана афекцијом, она само може да поседује техничко знање: техне. Примена техничког знања мора се одвијати према плану, будући да се пројектује у просторно-временском континууму. План је управо та пројекција. Тежи се материјализовању те пројекције. Али погрешно је схватити да је та материјализација циљ воље – она је само средство да се задовољи емоционална потреба за опстанком. На страну чињеница да опстанак као такав у природи не постоји – нико на крају крајева не опстаје. Пошто је узрок емоције незнање, ово не треба да чуди. Зато и тврдим да је циљ воље опстанак – материјализација пројекције је начин да воља потврди себе, не да задобије нешто друго.

Производња различитости резултира као моћ – енергетски набој у створеном свету као супротности сили, апстрактном. Материја јесте моћ, емоција јесте моћ, идеологија јесте моћ – сила заробљена у феномен. Разликовање координата, одн. простор – резултира као моћ кретања, разликовање времена резултира као моћ историје, итд.

У уметности нема воље, осим њене пародије, јер воља за сазнањем укида саму себе – тако се и долази до сазнања. Воља престаје да буде воља, поново је сила, а сила не планира, с обзиром на постојеће ресурсе, већ их уништава тако што поново ствара. Сила не одлази од себе да би се поново вратила себи, да би се тако потврдила. Она је увек ту.

Јасан је егзистенцијални моменат у овој причи – егзистенција се остварује овде и сада, без икаквог плана, чистим дејством, импровизацијом, као активни принцип.

Објаснио сам већ како они који извршавају план никако немају времена да се баве собом. Да би се човек бавио собом, њему не треба време, потребно је да укине време. Али човек који уместо силе има вољу, не може ни да замисли свој опстанак без времена у коме би се тај опстанак реализовао. Ово је парадокс који једни умеју да искористе и остваре се, а други га у потпуности губе из вида обмањујући себе да је постојање само обећање ка коме треба тежити.

Нада

Све што човеку преостаје, уколико је заокупљен појавним светом, јесте нада. Нада је израз силе која је као заробљена у појавном поретку и која се као ослања на разлучујућа средства (разума и чулности) при чему је непосредност егзистенције искључена будући апстрактна.

Пошто је израз силе, нада се осећа као притисак, као покретач. Она је исправан фокус у непријатељском окружењу које свим силама покушава да се одвоји од своје суштине. Али у нади није садржана дефиниција смера којим се треба кретати. Нада не дефинише ни кратање као такво. Да би нада заиста послужила као средство да се досегне циљ – сопство, неопходно је зауставити кретање. Ово је, наравно, неприхватљиво за поредак разума и чула, јер је кретање начин постојања у простору. Штавише, потребно је зауставити и време, а оно је иманентно мишљењу. Према томе, одустајање од мишљења и протежности, омогућује остварење наде као активне везе са сопством.

Сваки покушај да се нада оствари коришћењем физичких и психичких функција човека осуђен је на неуспех. Нада је духовна функција. Као таква, нада једино може да резултира у уметничкој (или религиозној) активности, што је први моменат одуховљења човека. У вези с, пак, религиозном активношћу, оно што означава реализацију наде јесте чудо. Религија у суштини припрема ум на сусрет с апстрактним, а то је суштински метод индивидуације. Овде ћу само рећи да се нада оваплоћује чудом, јер се чудо јавља као чин делања узрокован апстрактним (силом) који пробија мехур људског постојања и тако спаја наду с оним чему она и тежи, а очигледно поништава и делује мимо закона релативности, односно каузалности.

Слаби преживљавају – јаки умиру. Јер:

Љубав надилази тело. Тело надилази мисли.

Заустављених мисли, спојених тела, љубав се оваплоћује у небесима.

Ко тражи анђеле, нека их тамо потражи – у високом напону који пробија све баријере. А демоне је лако сусрести, они су тамо где и емоције: у „природном“ стању глупости.

Тоталитарно друштво је засновано на страху – због тога што тоталитарни систем уопште и није систем. Ако страх дефинишемо као израз распада система, онда је тоталитарни систем – систем у распаду.³⁰ Да ли моћ тоталитаризма „надмашује креативну силу“ заиста је дискутабилно. Видели смо на примеру Совјетског савеза да је такав систем пропао сам у себи. Мислим да онај трансфер енергије из „ћелије у ћелију“ управо води томе – старење = смрт. Тоталитарни систем се троши у себи. Нацизам јесте освајао и задобијао ресурсе моћи, али је истовремено уништавао те исте ресурсе. Јапански милитаризам је, слично нацизму, све освојене ресурсе користио као гориво са сопствену оперативност. Сви ови тоталитарни системи пукли су управо по том питању – они не производе силу, они је само селе с једног места на друго и при томе долази до губитка енергије. Овај губитак енергије физика сасвим лепо објашњава – отпор материјала, јер свако кретање захтева употребу силе, а у оквиру релативног, затвореног система, оно што се на крају догађа јесте – ентропија. Уништење опозиције, што је сврха тоталитарног система, доводи до пада напона и престанка „животних“ функција. Тоталитарни систем је суицидни систем.

За разлику од тоталитарног система, нови светски поредак је заснован на принципу отвореног система, који не тражи опозицију у себи већ искључиво изван себе, и то као (себи супротстављену) природу.³¹ Иако има амбицију да политички влада читавим глобусом, он на том глобусу оставља „празнине“, слично некадашњем начину коришћења обрадивих површина где се земља једно време не користи како би обновила плодност. Те политичке зоне сумрака су историјска резерва НСП-а, бојно поље на коме се троше застареле емоције и идеологије. Основни покретач система НСП, осим друштва, јесу природни извори енергије, који омогућују опстанак технолошке цивилизације. НСП јасно разликује ова два извора енергије – људе (друштво) и природне изворе енергије. Врхунац материјалне надградње НСП-а су корпорације – праве мале државе у држави, по степену организованости, али основна сврха корпорација је искоришћавање природних и интелектуалних али не и политичких потенцијала. Корпорације су те које трасирају путеве у свемир из којег би се активирали нови извори енергије, а политика служи да организује људски потенцијал неопходан да се то оствари. Ово је једина нада (односно смер кретања) НСП-а, јер уколико оваква подела функција не може да се одржи, онда би се НСП трансформисао у тоталитаризам и – пропао – претворио би се у затворени систем. Природа је изговор за бескрај.

Данашња доминација једне суперсиле на планети не значи тоталитаризам, она значи безграничност у економском и политичком систему. Политичке границе су фиктивне, оно што је основно јесте веза која је иманентна систему НСП-а, та веза је унутарња јер је пресађивање оваквог (амбивалентног) политичког система у глобалним размерама поништило међусобну супротстављеност држава – власт се не остварује више над појединачним територијама већ над једном територијом која јесте глобус. Све су државе исте јер све желе исто, а у новом светском поретку оне и имају то исто – то и јесте идеја НСП-а – из мноштва једно³² – апсолутни пристанак свих.³³ Глобални систем је јединствен систем као (демократски) збир система. Хоће ли се ово јединство у политичком смислу формално реализовати као једна светска држава потпуно је ирелевантно, то је само ствар историје (која је ионако дошла до свог краја), а историја више није спољашњи фактор, тј. извор енергије за НСП. Она је мртва, креће се по инерцији, историјске границе се губе, због размене енергије, и то више никога не узбуђује.

Оно што је карактеристично за НСП јесте однос према субјекту – како према себи самом тако и према појединачном људском субјекту – а тај однос јесте ускраћивање. Оно чега има у изобиљу јесу средства неопходна да се одржи радна функција субјекта, али оно што у потпуности недостаје, тј. ускраћено је – јесте зона неразмењивања. Ова зона неразмењивања данас има сасвим специфични смисао (она је иначе у односу на било који систем креативно деловање које не црпе из околине већ из себе самог – дакле стваралачки субјект није део система). На нивоу светског поретка (субјекта) ова зона неразмењивања јесте област у којој се акумулира моћ која се не троши, а она се не троши јер се за њу и не зна, тј. о њој се нити мисли нити говори.

Ова пародија незнања као знања, јер моћ симулира силу, јесте владајућа форма незнања у новом светском поретку. Моћ је мистификована. Политичка моћ је у толикој мери реализована да је постала апсолутно децентрализована, пошто је обезбеђен апсолутни пристанак појединачних субјеката. Светом заиста влада моћна идеја апсолутне моћи. То је владавина парадокса.

Сама разлика између емоције и идеје (као извора идеологије), гледе претварања силе у моћ, јесте фиктивна. Она је одређена једино чињеницом да се идеја изражава појмом, за разлику од емоције, која је чисто телесни осећај интензитета. Моћ коју има идеја је управо моћ незнања, како је то објаснио Спиноза – што је идеја нејаснија, то више афицира, односно виши јој је интензитет.

Идеја апсолутне моћи зато и јесте табу, јер је лишена артикулације, не може се дефинисати – и то по дефиницији, баш зато што симулира апсолут. Не може се рационално објаснити, јер разум није у стању да је обухвати користећи само један појам – зато што је апсолутна моћ недељива. Апсурдност овакве идеје је свакако очигледна, али се не може јавно изложити јер је мишљење ове идеје онемогућено. Апсолутна моћ је због тога и највећа јавна тајна. Она је ту, она делује на свакога, и зато нико не може да је пориче. Самим тим је и афирмише. Ћутањем.³⁴

Оно што се лако губи из вида јесте чињеница да трансфер енергије у друштву не почива искључиво на новцу, као универзалном средству за размену, а затим идеологији и емоцији, већ у великој мери и на информацији, која прети да у доброј мери замени ова три битна чиниоца. Садржај информације није само технологија или база података било које врсте, већ су и емоције и идеологија у игри, пошто се и оне могу дигитализовати. Могућност да се емоције и идеологија дигитализују остварена је највише посредством масовних медија, а нарочито путем Интернета, који је постао велика зона слободне размене, пошто је велики део, иначе ауторизованих, информација сада бесплатно на располагању – наиме, пиратерија омогућује то слободно кружење. И не само пиратерија, јер је огромна количина информације постала freeware, бесплатна роба. Емоционална размена уз помоћ и-мејла жива је колико и непосредна, чулна емоционална размена. Слободна размена идеја умањује или барем мења значај посебних институција које су имале монопол над знањем. Многи ресурси, рецимо из књига, пресељени су у овај супериорни медиј размене – Wikipedia успешно замењује енциклопедију, речници су готово сви бесплатно на услузи, итд. Компликовани светски систем размене је усвојио и овај облик, воља да то буде тако изузетно је снажна, а идеја о репликаторима, машинама које непосредно из енергије производе материјална добра, остварена је у случају Интернета: дигитализован је читав један сегмент друштвене производње, укључујући и непосредну робно-новчану размену, пошто се данас у шопинг иде помоћу Интернета. А идеја репликатора заправо из корена мења економију јер децентрализује и демонополизује производњу.

Наравно, овде видимо дијалектику на делу. Личност схвата принцип деловања апсолутне рефлексије па према томе и нема никакав однос према апсолутној моћи. Она је и даље у шуми, испод дрвета, не учествује у борби, не учествује у размени моћи. Интернет је повратио део мистификоване енергије, ослободио је монопола. Модерна људска цивилизација је раскрчила и уништила велике прашумске цивилизације, које су доминирале планетом милионима година, али уместо њих је израсла дигитална шума која је и те како жив организам, читав нови еколошки систем, са својим нарочитим метаболизмом и флексибилним, децентрализованим нервним системом. Компјутер је заменио Дрво.

Нови светски предак јесте спектакуларан³⁵ феномен, али је спектакл као такав само перцепција и за личност несуштаствен.

Овде хоћу да кажем нешто о компромису између личности и феномена, односно о интеракцији личности и феномена – живота. На који начин се живот замењује за неживот – то је оно што личност, по дефиницији, мора да разуме. Неживот подразумева инерцију, аутоматизам, протоколарно понашање, опсесивност, а живот подразумева унутрашњу артикулацију мотива и он може али и не мора да се служи протоколом као средством комуникације (ово је, дакако, област размењивања, тј. симболичке размене, како је објаснио Бодријар). Неживот због тога и јесте искључиво средство комуникације – а ово се огледа и у природним размерама. За нови светски поредак природа је најпре средство комуникације, јер је однос система НСП према природи управо такав – као према средству комуникације, пошто се присвајањем комуникације остварује апсолутна моћ. НСП и сам живот третира као неживот, тј. као извор енергије. Воља за живот сваког живог бића јесте тај ресурс, и треба га подредити апсолутној вољи.

Где је граница неживог и живог у овом контексту сасвим је јасно – систему НСП живот уопште није потребан, осим у мери у којој негира самог себе, уколико је протоколаран, како у себи тако и изван себе.

Комуникација је феномен само уколико се схвати као материјализована. Лична комуникација није материјализована, она је чисти принцип јединства, активни принцип. Сама реч има порекло у латинском изразу communicare, што значи делити, учествовати, и користи се да изрази заједништво (communion, причест). Лична комуникација је просто лична егзистенција, она је разумљива само личности и не треба је бркати с било којом другом врстом „комуникације“: говором, сликама, звуцима итд. Комуникација између личности је парадокс, плеоназам, она се догађа тренутно, непосредовано – овде и сада.

Комуникација схваћена као размена јесте материјални свет – отуда се комуникација на крају и појавила као информација. Сâмо фокусирање на елементе света јесте информисање. Довођење тих елемената у везу и интеракцију јесте комуникација.

Оно што је стварно проблем, у било ком смислу и с било које тачке гледишта, јесте опстанак савршенства. Ако је савршенство неки коначни облик, може ли се он одржати као такав, значи ли то крај размене која значи промену и пропаст већ досегнутог?

Разуме се, савршенство је апсурдно уколико се посматра као непроменљива форма. Савршенство се може остварити једино уколико се идентификује с активним принципом који ствара, односно разара феномене. Па према томе, циљ и сврха НСП не може бити конкретна форма схваћена као непроменљиви систем, то јест модус. Модус новог светског поретка јесте кретање, рефлексија самог себе. Он, дакле, јесте бесконачни модус постојања у простору (на начин кретања), и бесконачни модус мишљења (на начин времена).³⁶

Комуникација више није покушај да се информације организују у конзистентан систем, већ се сам систем своди на неконзистентан ток функција. Систем променљивих функција је идеал савршенства васионе, пошто се она може сагледати само као ток. Ток фрагментованих емоција, ток фрагментованих идеологија, ток фрагментованих епизода из живота. Дуги низ забележених догађаја увелико превазилази по маси материјализовану акцију. „Тежина“ аутора-творца одређује се према овом списку, а не према квалитету дела. Тако је статистика постала савршени метод организовања универзума, раван разумевању и тумачењу истог.

Када је Ајнштајн рекао да Бог не баца коцкице, можда је сматрао да је Бог унапред знао какав свет треба да буде. Али Бог не би могао да зна да ће то бити најбољи од свих светова, уколико већ није искусио све могуће комбинације. Дакле, према овој претпоставци, Бог је морао пре стварања света да се бескрајно коцка, како би после, на основу статистичке обраде података, одабрао најбољу комбинацију. То значи да је од Бога створени свет само један од мноштва раније створених за који се сада определио. Логика не управља стварањем, већ она проистиче из створеног. Свако стварање на основу логике производи реплику већ створеног – то је свет у коме нема коцкања. Бог који ствара јесте Бог који се коцка.

А Бог који се не коцка – то је бог Статистичар. Занимљива је изјава песника Чарлса Симића у којој његово ћутање више говори о импликацијама реченог него да је читаву ствар ставио под аналитичку лупу.³⁷ Антиципација не предвиђа створено – она антиципира сâмо стварање а не конкретан садржај.

Шта се дешава са човеком у савршеном окружењу? Хоће ли доћи до потпуне идентификације, у активном смислу; хоће ли доћи до негације, отуђења, супротстављености?

Личност ствара, али све што је створено аутоматски припада апсолутној вољи. Личност је у овом свету лишена свега, односно слободе, над њом се врши насиље. Али то што личности не припадају производи њеног рада, схваћени као материјална добра, заправо спада у опис личности. Сврха постмодернистичке критике која анализира људску отуђеност и није да афирмише личност, она у суштини захтева да се личност уклопи у постојећи поредак, да учествује у размени добара, односно моћи, да јој се дâ оно што јој наводно треба. Оваква критика отуђења јесте део игре господар-роб. Она поставља захтев да свако буде материјално награђен за свој допринос, али тиме се укида личност.

Разуме се, овде у игру улази Хераклит. Он је, као и Буда, правилно схватио природу ствари. За Хераклита, борба јесте правда. Однос настајања и нестајања је игра.³⁸ Хубрис, односно понос, обест или препотентност, схвата ствари гробно озбиљно, он се искрено труди да ствари сачува непромењеним – али сустиже га правда: све је непостојано. Из овог сталног процеса настајања и пропадања, хубрис црпе своју моћ. Он је феномен тамне стране силе. Вечито забринут за опстанак, вечито сања о коначном миру који сам треба да наметне. Право лице новог светског поретка.

Стотинама хиљада година човечанство је постојало у, како то Абориџини називају, времену сна; у једном стабилном поретку у коме је доминирало знање. А онда, једнога часа, знање је изгубљено, дошло је време емоција, дошло је време идеологија. Дошло је време колапса људске форме. Мехури перцепције су нарасли, изобличили се, помешали се, једно биће задрло је у друго – настао је нови субјект: апсолутни космички мехур човечанства. Мноштво је постало једно. А делови тог једног задобили су нову суштину: ускраћеност. Вечно гладни, вечно жедни, вечно празни. Та ускраћеност напаја се на огромној, неисцрпној сиси новог светског поретка.³⁹

Сигналистичка историја света

Млеко долази споља, али не од људи. Када неког погледаш, шанса је да ће ти бити узвраћено погледом мржње. Сви смо конкуренција, сви смо тринаесто прасе.

Сигналиста се храни отпацима. Млеко се слива низ образе дебељуца, понешто капне на пусту ледину. Више је мезона и тахијона око нас, него ли млека. Понеко још гаји идеју доброте, али и она је спласнула, и она је пажљиво уткана у свеопшти шар. Друштво изобиља погони мотор несташице.

Срце је пуко средство хидраулике. Мозак је пуки застор по коме се слажу графикони. Између ова два, тело је средство крчења дивљине. „Нема сигурности у неограниченом технолошком хубрису“.⁴⁰ Ако бисмо уронили у човечанство на било којој тачки земаљске кугле, обрели бисмо се у пробуђеном стању отеловљеног сна.

Јесмо ли сами себи непријатељи? Јесмо ли у рату сами против себе?

Сигнализам означава иронију. Бамбус хода по вршку мора.⁴¹ Увек сув, увек изван, свепрожимајући ритам светског Океана.

Али шта је иронија? Нестанак неандерталаца и превласт Оних који сањају савршено тело – а то је увек: брже, више, боље? Крај јединства с природом и почетак суровог метаболизма живе и мртве материје. Јесу ли сигналисти преживели неандерталци, прерушени у тела homo sapiensa sapiensa? Не, није грешка – двоструко је: sapiens. Је ли проблем квадратуре круга решен још онда, поунутарњењем читавог космоса? Је ли диференцијална једначина заживела када је страх схваћен као средство погона, преобличен у грамзивост, устоличен као апсолутна воља за моћ? Почиње ли историја од тог тренутка? Од часа када се појавила брига за друге? Потреба за контролом? Величанствена визија златног доба уједињеног човечанства­? Власт над територијама, иза седам гора и седам мора?

Где је почетак овог врлудавог тела које присваја свест својих ћелија и организује их у величанствени мит отеловљеног духа, законодавца Бога?

Сагледавање почетка означава и сагледавање краја. За сигналисту, тело је скуп делова – то је већ знак смрти тела. Када се и делови покажу као мртви – свет је анимирана утвара. Поставља се питање ко је, заправо, доктор Франкенштајн, ко жели да мртво или умртвљено симулира живо?

„Игра и истраживање, лудизам и експеримент, су карактеристике сигналистичке стваралачке праксе. Интеракцијом ових поступака тежи се синтези, која је израз одређења истоветности човека и универзума.“⁴² Сарић даље упире у једну тачку, коју су многи превидели: „Бавећи се категоријом времена, упоришна тачка координатног система сигналистичке поетике јесте једнакост између етике, као основе света, и категорије времена. Будућност је могуће стварати, будућност се ствара стремљењем. Хтети је морално. Једносмерност времена је загонетка универзума, а оно што је јасно, то је да ретроградни облик кретања није етички.“

Време (као и простор) заустављено у једној тачки, у садашњости, садржи у себи сав набој могућег. О овоме је Стивен Хокинг расправљао у својој књизи Црне рупе, уводећи појам имагинарног времена. Претпоставља се постојање затвореног система где имагинарно време стоји под правим углом у односу на стварно време. „Три просторна правца и имагинарно време саздали би просторвреме које је затворено у себе, без граница или ивица. Оно не би имало тачке које би се могле назвати почетак или крај, баш као што ни површина Земље нама почетка и краја.“⁴³ Израчунавање збира историја у имагинарном времену било би у потпуности одређено законима физике – а на основу тога могло би се израчунати како се васељена понаша у стварном времену. Овиме би се остварила општа теорија релативности – потпуна предвидљивост свега што се дешава у васиони. Заиста, невероватна замисао, јер би изградња модела предвидљиве васионе била исто што и изградња саме васионе.

Шта потиче овакву жељу да се оствари потпуна контрола свега постојећег? Да се модел виђеног, пројектованог, поистовети с оригиналом, да се оригинал замени симулакрумом? Ради ли се овде о потпуном поистовећивању знања о перципираном (техне) са самом перцепцијом?

Оно по чему се оваква теорија разликује од сигналистичке јесте недостатак етичког момента. У свету објективног не постоји субјективно. Субјективно се поистовећује с објективним, при чему се губи критички моменат. Критички моменат проистиче из активног принципа, јер активни принцип увек може да покаже праву суштину пројекције – да разликује створено од силе која га је створила и, истовремено, напустила. Субјект је увек тамо где и сила, а у објективном свету постоји само имитација субјекта, јер је он објективизацијом испражњен.

Ово баца другачије светло на идеју имагинарног времена. У имагинарном времену сила поседује као створену било какву стварност. Са ове тачке сила може пројектовати било какву комбинацију стварности. Сâмо пројектовање стварности подразумева тело које је свет. Међу бескрајно многим телима, ми знамо за људско тело. Знамо и то како се људско тело, из свог објективног стања, може вратити у субјективно стање. Знамо, такође, како се то људско тело – људско биће – односи према другима. Оно је или лишено етичког, силног момента, и према другима се односи као према стварима, као према природи, као према поседу – на начин насиља; или није лишено етичког момента – у овом другом случају, оно се према „другима“ односи као према себи, у складу са својом суштином. То је основ морала, у потпуности одређен активним принципом. Разлика између објективног и субјективног људског бића јесте разлика по типу сазнања – објективног, тј. техничког, или субјективног, тј. апсолутног.

Општа теорија релативности никада неће задобити субјективну стварност, јер јој недостаје етички моменат. Наука срља у бескрај одрекавши се средства да се заустави када то хоће. Препуштање моментуму оспољеног универзума, јесте порицање активног принципа. Тежња да се свемир разуме у пројекцији јесте тежња да се до циља стигне на начин (Зенонове) апорије. Оно што се заиста остварује у овој тежњи јесте бескрајно кретање, а лаж је то да се жели стићи до циља. За дух је карактеристичан покрет, а кретање је карактеристика тела.

Апсолутна моћ јесте отелотворење ове лажи.

Сигнализам, као и уметност уопште, обоје усмерени ка субјективном, троше сопствено тело у корист свог узрока – тиме се остварује етички моменат, односно његова намера да се не одступи од себе.

Одраз овог одрицања у објективном свету појављује се као лишеност. Објективизовано људско биће не може да појми одрицање, вољно лишавање онога што се чини нужним условом опстанка.

Сигнализам у језику налази овакве парадоксе-парове, рецимо: љубав наспрам опсесивности, која је замена за љубав. Заменом ових израза, стохастичком метафором, поезија обезбеђује себи силину којом не утиче на људе да промене себе те их тако стави под контролу, већ разара те људе, производи бол, зауставља проток енергије заљубљене у материју – у тело, у емоције, у идеје. Уметност притиска, цеди, дави, производи стрес. Људи масовно беже од уметности. Праве гримасе, окрећу главу. Подсмешљиво гледају посетиоце зоолошког врта, добро заштићени несавитљивим решеткама својих кавеза. Гротескан је тај однос уметника и друштва. Борба је неравноправна. Слободан простор је изван катастра.

Сигналистичка еволуција

Еволуција се обично (јавно) схвата као природно одабирање. Али тамо где је друштво превладало природу – нема више природне еволуције. Одабирање се спроводи у односу на друштвену функцију. Рангирање унутар врсте производи физички и психички погодне за одржавање друштвеног организма. Психичка мекоћа је квалитет који се највише цени. Мека психа, хераклитовска влажна душа, лако се моделује, а услов за одабир таквог материјала јесте недостатак духовног. Оно што у друштву симулира духовно, воља за моћ, не тражи истински активни принцип као своје гориво, њој је потребна фосилна маса коју може плански да сагорева.⁴⁴

Која су достигнућа друштвене еволуције? Прво: „Елиминацијом језика као могућности изражавања истине, настоји се неутралисати сваки покушај аутентичног индивидуалног говора. (...) Оно што је лагодно и краткотрајно, форсирано се пласира за масовну забаву. Такав пресинг културне индустрије изазива незаинтересованост за смисао и трагање.“⁴⁵ И горе од тога, сам систем школовања више користи имовински критеријум од критеријума личних способности. За нарочите таленте брину посебне институције, како би се из огромне масе вишка издвојили само најкориснији састојци.

Други важан метод друштвене еволуције, који се у историји често јавља као примарни, јесте физичко истребљивање појединаца који покажу макар и најмање одступање у односу на задати друштвени геном – бројне ломаче на којима су спаљиване вештице и слободни мислиоци заударају катакомбама историје. А ратове да и не спомињемо.

Сигналистичка утопија и хераклитовски аион

„Сигнализам има друштвени и естетски став. Друштвени односи су неминовност. […] Не ради се о уверењу да ће уметност изменити свет. Идентитет уметности и живота не може се естетски произвести. Позитивна утопија је указивање и отварање могућности. Утопија отвара путеве и то је њена сврха. […] Идеје утопије друштво временом усиса и почиње да троши. […] Један од начина субверзивне акције сигнализма је дефункционализација стерилног језика медија масовних комуникација. Радикалном модификацијом текућег масмедијског језика хумором, иронијом или разлагањем и постављањем у нове контексте, стварају се нове недевалвиране естетске информације.“⁴⁶

Видимо да свет који производе сигналисти брзо постаје друштвена својина. Ова утопија не крњи светски поредак. Важи ли заиста она: цару царево...?

Ако је сигналиста макар спасао себе, како спасити остале? Гладне хорде нагрну и попију све вино, поједу сву рибу...

Само ћу да споменем хришћане. Они ни после две хиљаде година не признају пораз.

Ја нисам глуп. Мене заиста, пре свега, занима онај свет.

Трагове који остају за нама преплавиће бујице, прекриће снег. Али онај свет, у интеракцији с нама, омогућује да се оствари намера, тако лепо изражена Хераклитовим стихом: Земља је коцка!

Па добро, није то он рекао. Али докажите да Земља није коцка. Сигуран сам да се дигиталним очима све може трансформисати у било шта. Тога смо, барем, сви сведоци.

Поиграјмо се аионом – веком. Има ли такав век у коме се људи не играју као деца?⁴⁷ Може ли се он видети, опипати? Где му је орбита?

На овом свету међу људима влада мржња. И најбољи међу људима макар мало мрзи. Тражи се оно јединство где влада само љубав.

Можда је пут до тога мржња на Бога? Свакако, с обзиром на стање човечанства, треба мрзети његовог творца. Овај слалом у мислима ослобађа – од приањања за лажну наду да се Бог може оваплотити у љубави. Да човек може стварно волети.⁴⁸

Како то сигнализам својом субверзивном делатношћу прекорачује у област непатвореног? Шта је крај историје за сигналисту? Шта су то небеса, шта је то нирвана?

Поглед мртав и празан дубоко...⁴⁹

То је свет непредвидљиве људскости, забрањена зона за институције, у њему влада повишени притисак који принципом осмозе избацује из себе сваки план, сваку помисао на општу теорију релативитета. Нека је имагинарно време осовина овога света, али сам свет је конкретна сила – племенити мудрац са хиљаду латица. У сваком часу мењају се правила, боје творе сунца и месеце, технологија је метафизичка – Док ми венац снова моју главу кружи.⁵⁰

Рембрант је сликао на светлости свећа, Хомер је писао слеп. Кафка је стварао у кавезу за куниће. Бетовен је дириговао глув. Ни један од њих није поштовао законе физике. Сваки је имао свој сан и из њега црпео свој живот, живот различит од мртве тмине.

Како да срце каже све?

И ко да схвати твоје сне?

Зна ли тај шта је теби драж?

Казана мисао је лаж!

Не праскај – изворе не мути,

Већ боље, из њих пиј – и ћути.⁵¹

Шта знају месец и сунце, звезде, шта је сјај? У нама је сан, одраз вечне славе. И тај сан обасјава дан. Ни сунце ни звезде нису свесни себе. Ни валова море, ни ватра топлине. Ни љубав без сна неће да се вине.

Поље поезије отвара се као пут славе. Ја нисам божји облик; Бог је дио мене.⁵² Можда је Богу тако комотније... Лакше му је.

Када је Дис писао своје најбоље песме, свакако је превладао смрт. И сваки пут када их читам, смрт у мени умре, тело се стисне, потоне у дубине. Уместо њега, буди се енергија. У њој је сан јак. У њој је сунце глина. Вајамо делиће сунца по сопственом лику. Намеравамо себе, једни друге.

1 „Вилијем Блејк, једини који је – у лепоречивом свету, где логика све своди на општи ред – говорио језиком Библије или Веда, за тренутак је вратио живот изворној енергији: тако је истина Зла, коју у суштини чини одбацивање ропског положаја, његова истина. Он је један од нас, човек који пева у крчмама и смеје се са децом; он никада није 'кукавни створ' пун врлине и разбора, који, без енергије, шкртари, пази на се и полако постаје плен тужне логике.“ Жорж Батај, „Блејк и Француска револуција“, Књижевност и зло, БИГЗ, Београд, 1977, стр. 96-97.

2 Занимљиву анализу мита о Нарцису (значење грчке речи је – наркоза) извршио је М. Маклуан у свом есеју „The Gadget Lover“ („Заљубљеник у геџете“): „Смисао овог мита је у чињеници да су људи моментално постали фасцинирани било каквом екстензијом себе у било ком материјалу различитом од себе.“

3 „Све што живи чини то непрестаним уплитањем у живот других.“, Михаил Бакуњин, Изабрани списи, Контрапункт. Превео: Мате Ћосић, избор из Maximoff G.P. (еd.): The Political Philosophy of Bakunin: Scientific Anarchism, N.Y Free Press, 1953. и Cutler, Robert M. (еd.); From Out of the Dustbin Bakunin's Basic Writing's 1869-1871, Ann Arbor: Ardis, 1985.

http://www.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=743&mode=thread&order=0&thold=0

4 Жан Бодријар, Симблоичка размена и смрт, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991, стр. 56.

5 Занимљиво, појмови „извесност“ и „сигурност“ остварују се у пакету – као извесна сигурност. А апсолутна сигурност јесте spiritus movens, она се никада не остварује. Једина права извесност је управо смрт.

6 Исто, стр. 56-57.

7 Михаил Бакуњин, Неморал државе.

8 „The Disseminations of Dogen and Eckhart“, From: Healing Deconstruction: Postmodern Thought in Buddhism and Christianity (David Loy, ed., Atlanta Georgia: Scholars Press, 1996).

„У коначним упутствима својим наследницима пре него што је преминуо, Хуи Ненг је више подучавао о томе како подучавати: 'Када год вас човек нешто пита, одговорите му у антонимима, тако да се формира пар супротности, као на пример долажење и одлажење. Када се међузависност ово двоје у потпуности одстрани, неће више бити, у апсолутном смислу, ни долажења ни одлажења.“ (Хуи Ненгова сутра, 142)

„Као Хајдегер, Доген претвара именице у глаголе и користи их као предикат за саму именицу, како би, нпр. рекао: 'небо небује небо'. Ово му омогућује да побегне од језичког дуализма субјект-предикат и да покаже да, на пример, пролеће 'пролази без ичега изван себе'.

9 М. Тодоровић, из песме Балада о звездаревој смрти, збирка Путовање у Звездалију, Градина, Ниш, 1971, друго издање Просвета, Ниш, 1995.

10 „Пјесма харфисте“, Велика египатска књига мртвих, 149. глава: Књига мртвих, Независна издања 31, Београд, 1983, стр. 36. Превео с немачког: Марко Вишић.

11 Зоран Мишић, Часопис Књижевност, III програм, лето 1969, стр. 166: „Ми не штампамо експерименте, пробе се праве код куће, не објављују се у часописима. Једини часописи који су штампали експерименте били су надреалистички часописи који до литературе нису ни држали. Штавише – програм им је био изразито антилитераран. Књижевност је књижевни часопис и тога се ни мало не стиди. Шта значи, уосталом, реч експеримент када се ради о књижевности? То је реч која служи да се они који нову књижевност не воле ограде од ње, а они који је воле да се извине што трпе и пуштају којешта. Прави авангардни писци не експериментишу.“

12 Оснивач сигнализма Мирољуб Тодоровић, је своје ставове изложио у три манифеста: „Поезија наука“ /манифест песничке науке/ 1968; „Манифест сигнализма“ /Regulae poesis/ 1969; и „Сигнализам“ 1970. Ови манифести заједно са текстовима у којима се детаљно образлаже поетика сигнализма објављени су у књизи Сигнализам, Градина, Ниш, 1979.

13 Ели Финци: „Поезија из машине“, Политика, 21. март 1970.

14 О овој теми даље, види: Мирољуб Тодоровић, Певци са бајлон-сквера и моја фрка са њима, „Књижевност“, бр. 5, 6-7, 8-9 и 10, Београд, 1986. под насловом „Сигнализам и српско песништво седамдесетих година“.

15 Готама Буда.

16 Маклуан овако то дефинише (у свом есеју „A Historical Approach to the Media“): „Ум уметника је увек тачка максималне сензитивности и способности да излаже измењене стварности у заједничкој култури.“

17 Парадокс (гр.) = против мишљења, против очекивања, неочекиван, невероватан.

18 http://www.ashiya-web.or.jp/museum/10us/103education/nyumon_us/manifest_us.htm

19 David R. Loy, исто. „Само они који не поседују јединствен систем дарме [закон, поредак, логика, слично грчком логосу – прим. моја] могу да формулишу све системе дарме, и само они који могу да разумеју смисао (овог парадокса) могу да користе такве изразе. За оне који су схватили суштину ума нема никакве разлике да ли ће формулисати све системе дарме или их се ослободити. Слободни су да долазе или одлазе. Слободни су од свих препрека или мана. Они предузимају одговарајућу акцију у зависности од ситуације. Они пружају одговарајуће одговоре у зависности од темперамента саговорника.“ (Из Хуи Ненгове сутре)

20 Види: Ренато Пођоли, Теорија авангардне уметности, Београд, 1975.

21 Демон сигнализма, часопис „Савременик“ бр. 146-148, Београд, 2007, стр. 43.

22 Џером Кон, „Totalitarianism: The Inversion of Politics“, http://memory.loc.gov/ammem/arendthtml/essayb4.html : „Када је [Хана] Арент уочила да је узрочност, објашњење догађаја као одређеног другим догађајем или ланцем догађаја који води до њега ­'већ страна и фалсификујућа категорија у историјским наукама', мислила је да ни један историјски догађај није предвидљив. Иако је гледањем уназад могуће да се разлучи секвенца догађаја, увек постоји 'гротескни диспаритет' између те секвенце и значаја појединог догађаја.Оно што принцип каузалности игнорише или негира јесте контингенција људских стања, тј. људског капацитета да отпочне нешто 'ново', те стога и значења 'саме егзистенције' онога што тежи да објасни (...).“

23 „Један од најраспрострањенијих облика некреативности свакако је наметнути начин постојања. Он се реализује под туторством 'обавезне егзистенције' и уз дириговане механизме постојања. У сивилу наметнутих друштвених образаца, у околностима кад је појединац лишен активног живота и стваралачког напора, кад себе доживљава као странца, он не доводи у питање само своју креативну самопотврду, већ и своју људску целовитост и психофизичку равнотежу. Штавише, он своје 'објективне обавезе', као објективно морање, које друштво намеће, употпуњује 'субјективним обавезама' као субјективним морањем, типичном реакцијом зависника.“ Ратко Божовић, „Форме некреативног постојања“, Златна Греда, бр. 66, стр.25-26.

24 Подлистак „com_medi@“, „Данас“, 27. јун 2007.

25 Поетика сигнализма, М. Тодоровић, Просвета, Београд, 2003, стр. 17-18.

26 Мишел Фуко, Discourse and Truth [3], Parrhesia and the Crisis of Democratic Institutions, прев. Наташа Пралица, Дискурс и истина, Златна Греда бр. 66, стр. 19.

27 „Алтернатива која преостаје човечанству јесте дисциплина. Дисциплина је једино средство за застрашивање грабљиваца. Под дисциплином не подразумевам да треба да устанеш сваког јутра у 5.30 и поливаш се хладном водом све док не поплавиш. Чаробњаци под дисциплином подразумевају способност суочавања с пријатним ситницама које нису део наших очекивања. За њих је дисциплина уметност: уметност суочавања с бескрајем без узмицања, не зато што су јаки и жилави него зато што успевају да их застраше.“

„На који начин дисциплина чаробњака постаје средство за застрашивање?“ упитао сам.

„Чаробњаци кажу да дисциплина чини да блистави омотач свести постане неукусан за летаче. Тада грабљивци постају збуњени. Блистави омотач свести који није за јело, не представља део њиховог сазнања, претпостављам. Кад се збуне, немају другог избора него да одустану од свог опаког задатка. Ако се грабљивци извесно време не хране нашим блиставим омотачем свести, он ће почети да расте.“ ... „Велики трик који су изводили чаробњаци из давних времена, састојао се у томе да летачев ум оптерете дисциплином. Открили су да ће, ако летачев ум оптерете унутрашњом тишином, страна инсталација побећи и тако уверити сваког практиканта да је тај ум заиста страног порекла.“ Карлос Кастанеда, Активна страна бескраја, Народна књига, Београд, 1999, стр. 186.

28 Жил Делез, Ниче и филозофија, Плато, Београд, 1999, стр. 12. „У Ничеовом појму силе, дакле, сила се односи према другој сили: у том виду сила се назива вољом. Воља (воља за моћ) је диференцијални елемент силе. Из ње проистиче ново схватање филозофије воље: јер воља не делује мистериозно на мишиће или нерве, још мање на неку материју уопште, већ нужно делује на неку другу вољу. Прави проблем није однос вољног и невољног, већ однос воље која наређује и воље која јој се потчињава, и то се потчињава мање или више.“

29 Жан Бодријар, Америка, 1986: „Опсесивна жеља за преживљавањем (а не за животом) јесте симптом оваквог стања ствари и несумњиво знак дегенерације врсте који највише забрињава.“

30 Џером Кон, исто. „У тоталитарном друштву слобода, приватна као и јавна, није ништа до ли илузија. Као таква она више није извор страха који се у тиранији манифестује не као емоција већ као принцип тиранског деловања и људског неделовања. Док је тиранија, која ставља владара и његове субјекте једног против других, потпуно импотентна, тоталитаризам генерише огромну моћ, нову врсту моћи која не само да надмашује већ је и различита по врсти од креативне силе. Динамизам тоталитаризма негира фундаменталне услове људског постојања. У име идеолошке нужности тоталитарни терор се руга појави као и нестанку, и живота и смрти, различитих и потенцијално слободних људи и жена.“

31 „До сада смо ствари представљали као да се различите силе боре и смењују у односу на готово инертан предмет. Међутим, и сам предмет је сила, израз једне силе. Управо због тога између предмета и силе која га присваја има више или мање афинитета. Нема предмета (феномена) који већ није запоседнут, јер он по себи није привид, већ појавни облик једне силе. Свака сила је, дакле, у суштинском односу са неком другом силом. Биће силе је множина; било би управо апсурдно мислити силу у једнини.“ Делез, Ниче и филозофија, стр. 11.

32 E pluribus unum – мото владе Сједињених Држава. Други мото је annuit coeptis тј. одобравање онога што је започето. Из ове идеје настале су Сједињене Државе, као зачетак новог светског поретка – Novus ordo seclorum.

33 „Код Ничеа, суштински однос једне силе с другом силом никад није замишљен као у бити негативан елемент. Сила која у једном односу успева да потчини другу силу не поништава другу силу, или оно што није она, већ афирмише властиту разлику и ужива у тој разлици.“ Делез, исто.

34 „(...) а то што овде имплодира је политичка празнина...тишина историје која је под репресијом индивидуалне психологије, и индиференције и тишине свакога. Дакле, ми се не бавимо ирационалним епизодама из живота већ нечим што је у потпуној сагласности са силом која друштво гура ка празнини.“ Жан Бодријар, Транспарентност зла.

35 „Спектакл је конкретизована инверзија живота, независно кретање неживота.“ „Спектакл се у исто време испољава као само друштво, као део друштва и као средство обједињавања. Као део друштва, то је фокусна тачка наше визије и свести.“ „Спектакл не може бити схваћен као пука визуелна обмана коју стварају масовни медији. То је поглед на свет који се материјализовао.“ Ги Дебор, Друштво спектакла, Анархија/блок 45, стр. 9.

36 Спиноза, Етика.

37 „Никад у животу нисам срео песника који је у својој тридесетој години до те мере предвидео унапред сваку песму коју ће написати до краја живота. Имао је обичај да ми до танчина препричава неке циклусе песама које је планирао да напише и, на моје изненађење, десетак година касније, тај циклус би се појавио тачно онакав каквим ми га је описао. Већина песника нема благу идеју како ће да напише следећу песму, нити хоће ли уопште бити следеће песме, тако да је Васко Попа јединствен случај.“ Чарлс Симић, из интервјуа објављеног у Кулотурном додатку „Политике“, 11. август 2007.

38 Делез, исто. стр 33. „Аион је, каже Хераклит, дете које се игра, које се игра обручом. (...) ... тренутак и временски циклус истовремено. Требало би да разумемо тајну Хераклитовог тумачења: он хубрису супротставља нагон игре. 'То није грешна гордост, већ непрекидно пробуђени нагон игре који на светлост дана изводи нове светове'.“

39 Звонко Сарић, „Преварити навику“, Улазница, бр. 161-163, 1999. „Чињеница је да се масовно потрошачко тржиште распало на безброј специфичних тржишта, на фрагментарнији систем тржишта. Извршен је заокрет; превазилажење класичне неоекономије, а уметничка пракса која означава, прати тај заокрет, укључена и у идеолошко поље. Пристанком да егзистира у културном простору у којем нико ништа битно не може учинити, текућа уметничка пракса пружа алиби за моделирање тог и таквог културног простора. Сигнализам није подлегао ставу који укида постојање могућности неоавангардне праксе. Не препуштајући се културификацији своје поетике, сигнализам је задржао набој праксе и потенцију која тежи обнављању језика и света.“

40 Мекџорџ Банди, саветник за националну сигурност председника Кенедија и Џонсона (1961-66). Снажно је заговарао ескалацију рата у Вијетнаму, и био први који се покајао. Остатак живота провео је покушавајући да схвати разлог ужасне грешке. Он је, према новинару Дејвиду Халберстаму, био један од чудотвораца „бриљантне политике која је надмашивала разум“.

41 Из поеме Крома, 2007.

42 З. Сарић, „Пут око кугле, пре песме“, Руковет, бр. 9-12, 2001.

43 Стивен Хокинг, Црне рупе и бебе васељене, Алнари, Београд, 2002, стр. 81.

44 Д. Т. Сузуки, Мистицизам: хришћански и будистички, Либер, Београд, 2007, стр. 133: „Трансмиграција, или сеоба душе, нас представља како путујемо кроз бескрајни број калпи (периода, вечности) док пролазимо кроз индивидуални доживљај живота у његовим могућим разноликостима. Еволуција, међутим, описује људско постојање као де је у целини већ прошло кроз све ове фазе. Ово је разлика између науке и религије,: наука се бави апстракцијама, док је религија индивидуалистичка и лична. До сада, еволуција није узимала у обзир етичке последице. Она третира субјекат са тачке гледишта биологије и психологије. У растућем развоју људске расе , научници нису много придали важности етичким и духовним факторима; они су примарно били заинтересовани начином на који је човек искористио своју интелигенцију, више од било чега у његовом такозваном успињућем курсу развоја.“

45 З. Сарић, Пут око кугле, пре песме, Руковет, бр. 9-12, 2001.

46 З. Сарић, Сигналистичка утопија, Књижевност, бр. 7-9, 2001, стр. 691-693.

47 Хераклит, Фрагменти, Модерна, 1990, стр. 51, фрагмент 52.

48 Д. Т. Сузуки, Мистицизам: хришћански и будистички, Либер, Београд, 2007, стр. 103: „Размотримо следећи Екхартов пасус за нашу даљу поуку на ову тему. Следећи цитат је из проповеди под називом 'Разлике се губе у Богу': Човеков последњи и највиши опроштај се дешава када, зарад Бога, напушта Бога. (...) Онда он Богу нити ишта даје нити ишта прима од Њега, јер он и Бог јесу једно, заправо чисто јединство.

49 Владислав Петковић Дис, Нирвана.

50 Дис, Тамница.

51 Фјодор Иванович Тјутчев, Silentium! Препевао М. Баћовић, http://forum.b92.net/lofiversion/index.php/t10044-300.html

52 Тин Ујевић, Безнадни повратак.