Стид и срам под тушевима
Човек мора да има рану да би општио с Богом.
(слика)
Војска је отишла под тушеве.
Утом, под млазеве дојури и, још увек непосустала, група из Лаког предграђа. Из сауне под тушеве – да сперу пару зноја радости своје. Ту беху и девојке, у мушкој тушари, ал кога је брига за то? Најмање је војску брига. И још без шлемова и шприцева, надзора ЦЈВИ, а старији наредник Либ Ид, помало депресиван, равнодушно се опушта. Гологузани и гологузанчице, клизају се по барицама и штрцају беличасти, слузави сапун једни по другима.
(ток мисли)
Јасно је да нижи облици живота морају да служе оним – вишим.
Понекад је обратно, али углавном је онако.
А ту смо ми, да заведемо ред ако треба. То увек треба.
Хедонизам је последица доминације.
(Либ Ид мора да води рачуна о притиску.)
Хедонизам је опасан, у ствари, то је терапија за умировљенике.
Нама је жао, али морало је тако.
Производња хедонизма запошљава многе.
Доста је било туширања.
Војска мора нешто да ради.
(висине)
Најлепше је кад спознаш да је нешто завршено. Онда је најснажнији осећај слободе. Јер, док се представа одвија, ти си само пасиван посматрач. Али кад се заврши, постајеш активан тумач.
Чудно је само то, што свету никада не израсту очи.
Ушима се далеко може допутовати.
Ноге не служе глави, која служи да се сања.
Можеш да дођеш, али понеси музику.
Прво се покај, грешниче...
Posts
