О змајевима и људима

О змајевима и људима

Стари непријатељи – најбољи пријатељи!

Живот пише бајке...

У тамници тули змај усукан. Змају, змају, где ти је ватра? Змај кашљуцне, заискре варнице међу расклаћеним зубима, заголица дим оклембешене ноздрве. Шмрцне, а затим кихне и клоне ослабелог тела. Некад блистава кожа погубила крљушт, љуљушка се око искрслог костура, а дух му у замућеним очима утонуо у непокретни сан.

Ћелија усмрђена, мрачна, ваздуха једва има, допире кроз процеп између врата и каменог прага. Довољно да не скапа угушен, а што би му још једина слобода била. Но, и она му је одузета.

У тамници, змај се опаметио...

Ма, безброј пута је себи и замишљеној пороти препричао свој злочин. Од правдања до узрока, стигао је до себе – злочинца. А ни казна није била казна, него просто – одстрањивање.

Остављен да траје. А, да ли, до ако коме затреба, па ће га нахранити док ојача, затим употребљен и поново натраг у умор? Те, тако, змај испусти свој последњи дах.

Између четири сива зида правоугаоника света

Настају даске тела

Леже равно као даске ваљци са две ноге

Током дванаест и још дванаест сати.

И ништа више се не догађа

У стакленом правоугаонику

За жутим сводом и с белим сводом.

Лица постају равна прозорска стакла –

Квадрати од безбојног стакла попут дана.

И тупи дрвени квадрати водњикасто жуте боје:

Комади равних дасака, дрвеножутих као ноћ. ¹

1Дебора Фогел, Мртва природа са студени, одломак, у преводу Бисерке Рајчић, Градина, Ниш, бр. 37/2010, стр. 131.