Поетска намера
Једну песму сам завршио следећим стиховима:
Радозналост је умрла
Уморна
(Из песме Трилобитска адаптација)
Израз „умрла“ је грубљи од израза „уснула“ или „заспала“.
Због чега сам се определио за грубљи израз?
Намера ми није била да „угађам“, па стога да дајем предност асоцијацијама које треба да изазову угодност у читаоца, већ да покажем (или „разбијем“) механизам који афекцију чини могућом. Ту је свакако реч о навици, односно о условљеном (реактивном) понашању.
Основна подела осећања је на „угодна“, „неугодна“ и „ни угодна ни неугодна“ (Буда). Одабирам „неугодну“ асоцијацију да бих се супротставио протоколу који захтева угодни резултат. Овде се, наравно, дира у осиње гнездо, јер многи сматрају да уметност, поезија, треба да испровоцирају угодна осећања било које врсте.
Намера да се предочи механизам остварује се тако што се осећања обезвређују, пошто се на скали вредновања угодна осећања вреднују више од неугодних или равнодушних. Читав систем обитавања у модусу осећајности почива управо на том систему разликовања и хијерархијског односа вредности, који је уједно и систем тумачења (који јесте сам по себи или сам себи – квалитет живљења).
Овакав таутолошки приступ животу треба да „падне“ под ударом поезије, која удара баш у темељ и избацује читаоца из колотечине (уколико је он заиста условљен).
Третирањем свих емоција као истоврсних (без квалитативне градације), свођењем на оно опште, наравно, долази се у позицију с које се живот (не) као осећајност искушава на радикално другачији начин.
Чињеница је да смо научени да у некој ситуацији, контексту, реагујемо на „одговарајући“ начин. Оно што је „одговарајуће“ је заправо типичан консензус, договор, произвољност, аксиом – како год хоћете. То није природна нужност, већ дресура. Али је лукавошћу (некаквог, туђинског, политичког?) „ума“ та истина остала скривена – јер је неподобна... Овде прелазимо границу и залазимо у област политике.
Парезија (указивање на истину) у уметности није пожељна, не само због тога што може да доведе до отвореног сукоба с властима, већ пре свега због тога што истина, то јест знање, нема моћ да афицира, као што је имају идеја и емоција (односно незнање, нејасноћа). Што је идеја нејаснија, она јаче афицира (Спиноза) – према томе, истина, јасна-прозрена идеја, нема ту моћ.
Јасно изношење истине у уметности (песми) неће постићи никакав демистификујући ефекат на некога ко је подложан афекцијама, напротив, може да изазове снажну реакцију. Ово због тога што идеје и емоције у себи садрже одбрамбени механизам, по таутолошком принципу – то је она „чувена“ инерција материје: свакој акцији супротстављена је реакција. (Отворена критика постојећег цивилизацијског поретка у поезији је постала сасвим уобичајен манир у многих савремених песника, али бојим се да је у великој мери управо тиме себе чврсто уградила у исти тај систем који наводно критикује – систем је самокритичан!)
Песник тражи начин да саботира поменути механизам самоодржања (који се такође сматра и природним законом механике) и „преведе“ низ састављен од делића акција-и-реакција у једну тачку, из које се поништава. Та тачка је – разумевање (истина).
Ова тачка укида простор и време, сводећи их у искуство. Искуство је знање које поседујемо.
Да би се искусили простор и време потребно је да се буде жив – а живот је једна од највећих и најјачих идеја-предрасуда, и реакција на покушај његовог обезвређивања свакако ће бити жестока. Искуство простора и времена управо јесте осећајност – осећање (у овом случају исто што и осећај) је (таутолошки) доказ живота.
Песник мора на ово да рачуна. (У политичком/религиозном поретку самоубиство је стављено ван закона. Нећу даље да објашњавам, сасвим задовољавајуће и детаљно објашњење дато је у књизи Жана Бодријара „Симболичка размена и смрт“.)
Тачка у којој кроз искуство, разумевање, посматрамо себе, живот, свет, јесте „тачка вечности“. На том месту је превазиђен двојни, наизглед супротстављен, агрегат живот-смрт. Смрт је заправо већ на оној страни где је и знање – изван живота (по дефиницији). Следећи свој „природни закон“ живот оптужује смрт/знање за свој највећи неуспех – смртност (непостојаност)!
Песник који ово разуме има незавидан задатак – да чини „неприродне“ ствари, да иде уз длаку, да пиша уз ветар, да гура прст у око... зовите то како хоћете.
Одабере се конвенционална тема, самоподразумевајући контекст, низ „уобичајено“ следствених догађаја, итд, и испремешта се редослед. Уместо очекиваног догоди се нешто неочекивано: жаба скочи – бућ! (Мацуо Башо).
Разуме се, ово је уметност апсурда – уметност и јесте свођење на једноставност уз помоћ апсурда, али то је једино могуће уколико изостану емоције, иначе ће се догодити полемика (Гр. полемос – рат). Интензивна нејасноћа је право значење речи апсурд.
Тамо где постоји разумевање (овог проблема) неће бити сукоба – апсурд је ту савршено јасна идеја у којој се крајности преклапају, слажу. Али, то је могуће једино у тачки сингуларности – у просторчасу су крајности раздвојене и између њих постоји напон (интензитет). Овај напон, јасно, доживљавамо као – разлику, разликовање – а то и јесте чулност, јер чула делују по принципу разликовања.
Posts
