Данас нисам излазио из кофера.
Хоћу само да лежим и ћутим.
Знам где сам, али нећу.
Не осећам се. Не региструјем проток времена. Немам шта да покренем. Нисам нико.
Хладан, прорачунат ум, пре свега сигуран у себе, у нешто ван себе, које не брине и безбрижно је. Одиже се поклопац. Лице се нагиње и ништа не угледа. У недоумици је, верује да можда нечег ипак има, али потребна је потврда. Вера је мајушна, слаба. Одмиче се.
Ум и лице раздвојени су. Ум је мој, лице – њено.
Тренутак је одлуке.
Грејс ме хвата за подлактице и каже: „Разумем.“ Дете је дозива из баште. Гледам како одлази. То је њен ум који „разуме“, а њена осећајност саживљена је с детињом, заиграна је. Далеко, далеко од моје црне стварности.
Ружно је моје лице – Доба Ужаса. Скривено иза маске осмеха.
Ја сумњам, сумњам.
Скидам маску.
Доба Ужаса. Кофер није срећа, он је намера. Отварам га, посматрам из њега.
Комедијаш једе кору од банане. Није смешно. Стварно је појео. Не прија му, али се смеје. Пере зубе. Уста је широко отворио. Зуби су беспрекорни. Није смешно. Стварно их пере. Четкицу и пасту враћа у кофер. Кофер ћути.
Грејс уздише. Окреће се према мени. Смеје се, пошто на ТВ нема ништа за гледање. Прави смешан израз на лицу. Слеже раменима. И ја се смејем, иако ми ништа није смешно. У чему је ствар?
У граду је Доба Ужаса. Јуче се догодила стравична несрећа. Необјашњива. Много је мртвих, несталих, рањених, обогаљених. Много је нагађања, лагања, читава друштвена надградња се растеже, угиба, стреса. Службе задужене за страх и слична осећања, свим расположивим снагама испитују узроке несреће. Какве су побуде рушилаца, ко су они? Сме ли се то уопште знати? То се ја питам.
И Грејс и ја највише волимо да смо заједно, загрљени. Сада.
Када сам скидао маску, откинуо сам и своје лице с њом. Шта ће ми оно? Да мења изразе? Изгубио сам занимање за морфинг.
Сад ме занима само шеринг.
Животиње се деру живе.
Човек је прогутан и вари се у соној киселини. Између нас је толика провалија, која је слобода. Од тога се умире.
Бацио сам им кофер у лице. Јуче. Препознали су моје отиске. Појурили за њима. Одлично су издресирани.
Којим језиком се говори, унутра?
„Воли да се игра с децом“, па то је да умреш од смеха!
Не, заиста. Шта она ради овде?
Пољупци су вакуум.
Зашто је небо црно као кофер? То је оптичка варка. Пожелео сам да се прошетам космосом. Кофер ми је испунио ту жељу. У космосу, оно што не зрачи, није ни видљиво. Одмакни ме, отклони, од разних утицаја. Кофер се не помера.
На улицама је побуна. Гневни су људи, радници. Гнев смењује замор. Избегавам скупове. Избегавам. Дух органски их смирује. Плачу беспомоћни. Лепо им је када одагнају страх.
Воз је експлодирао. Има доста мртвих, рањених, обогаљених. Понавља се неразговетна истина. Гладни смо. Једимо.
Које је доба?
(наставиће се)
Posts
