Полагано, скоро невољно, кренух к сендвичарници.
Кофер је, после учешћа у борби и непримереног гажења, био прилично испрљан па сам замолио сендвичарку за влажни убрус, како бих га очистио. Девојка ми је радо изашла у сусрет, а при том ми уручила и налепницу-рекламу своје сендвичарнице. Нисам знао шта ћу прво. На крају, обрисах кофер па онда на поклопац залепих налепницу која је у основи била жута с крупним црним и ситнијим црвеним словима и једном шареном сличицом претовареног сендвича. Купих и један сендвич-сваштар за каснију употребу и стрпах га у џеп јаке.
С моје леве стране, а то је правац којим сам намеравао да кренем, полиција је уклањала барикаде сачињене од сопствених аутомобила и саобраћај је полако кретао. Осврнуо сам се према супермаркету и летимице проценио да су сами криви за претрпљену штету. Више им, вала, нећу доћи.
Ишао сам тако недуго, а већ је дршка кофера почела да ме жуља. Застадох и спустих га на земљу. Затекао сам се непосредно крај аутобуске станице па дођох на спасоносну идеју да пут продужим возећи се. Аутобус је ускоро наишао и ја уђох на задња врата. Пошто нисам имао карту, спустих кофер испод прозора и упутих се према возачу. И одмах приметих лагани морфинг на лицима путника, нарочито оних који су ме посматрали кад сам ушао.
Па, не може кофер да буде тако остављен, без власника...
Пожурих, подучен малопређашњим искуством, како бих предупредио нежељену ерупцију нелагодности у брижних суграђана али ипак прилагођеном брзином која ми је дозвољавала да пратим промене на лицима. Што волим да проучавам.
По аутобусу је однекуд почео да се шири мирис хреновки: бибер и сенф. Почех да се осврћем. Али и даље сам ишао к предњем делу возила. Не само да ми је било занимљиво да мотрим на лица грађана-путника, него сам, што сам се више удаљавао од кофера, почео да се бринем да га неко не здипи, неко... неко у кога је нагон опортунизма јачи од нагона самоодржања. Један раздрљени младић, с кошуљом извученом из панталона, јео је нешто из умашћене кесе. Вероватно хреновку која се тако нападно, својим мирисом, умешала у моју суптилну трик-сцену. Главе нагнуте над кесу, мрко је погледао кроз накупљене веђе и жвакао надутих образа. Возач није хтео да ми прода карту док се аутобус не заустави. Проклети, фашиста...
Двоје путника, мушкарац у тамном капуту и жена, који су седели према задњој платформи, нешто су се жустро дошаптавали. Мотрио сам на њих крајичком ока преко свог левог рамена. Наизменично сам погледавао и према ситуацији на улици, ценећи хоће ли се аутобус зауставити на следећем семафору. Онда се, помало разгневљен, предомислих и вратих позади с одлучном намером да сиђем на следећој станици.
На стубу с уличном светиљком налазила се камера. Тих камера је било свугде по граду. Стајао сам и зурио право у објектив. Знам. Сада бих могао да постанем параноичан и да због тога... Али не, ствар је заправо принципијелна. Такорећи: гушт.
Отворио сам кофер. Извадио из њега чекић, од којег се никада не раздвајам, опрему за пењање по стубовима, и не био лењ, него се попео до камере и тако је распалио да се објектив разбио а оклоп разлабавио. Још је дошло и до кратког споја. Намах се из тела камере изви редак, разобличен, сивкаст дим. Брзо се спустих и вратих опрему у кофер. Нека два типа, која су тек пристигла, са занимањем су ме посматрала и смешкала се. Махнух им кратки поздрав. Сродне душе.
Нешто даље од станице на којој сам се обрео, угледао сам баш згодно месташце за предах. Испред пословне зграде, крај маленог травњака, налазила се клупа, зачудо незаузета. Сео сам и спремио се да поједем сендвич. Кофер сам положио крај себе, на клупу. Сендвич није био лош, мало сув, целог сам га појео. Устао сам и згужвану кесу бацио у корпу за отпатке, а затим зграбио дршку кофера и кренуо даље.
Идем сада споредним улицама.
Застанем крај жене која седи на гајбици испред бакалнице и чита магазин. Нагнем се и завирим покушавајући да прочитам наслов чланка. Она подиже поглед и загледа се у моје очи. „Шта гледаш?“ пита нервозно.
Слегнем раменима. Добро је одмерим. Није јој непријатно, навикла је на неваспитане барабе. „Оћеш кашику?“.
Баш навикла...
Само се смешим.
У оваквим тренуцима изнутра ме облије такво весеље да једино то могу да и чиним – да се смешим. Реакције људи су различите. Први импулс је дефанзивно-агресиван. Али мој осмех га не потхрањује, па онда уследи збуњеност. Они мало искуснији брзо скрену поглед. Из бакалнице изађе мушкарац и строго ме упита шта желим. Погледам га и оћутим. Моје присуство је, због нечега, очигледно изазовно, скоро неподношљиво. Практично разорно. То је због тога што не нудим прикључак?
Улазим у продавницу очешавши га као у журби, али заправо намерно. Мећем кофер на тезгу и отварам...
У продавници се осећа воњ устајалог. Полице су старинске, дрвене. Фарба је остарела. И зграда је стара, цигле па дебели малтер, посна фарба, упијају влагу.
...отварам.
Ко сам ја? Шта нудим? Шта размењујем? Јесам ли опасан? Јесам ли углавном безопасни лудак, шашавко, шушумига? Како ћемо, дакле, са мном накрај?
Обратим се човеку, али још ништа не говорим него застанем упола даха, притом га додирнем по рукаву. Он се отвори према мени, мада је пре тога покушавао да се протне и оде иза тезге, где му је заправо и место. У случају да му мозак ради параноично, ово је знак да је спреман на одмеравање снага, пошто је проценио да је физички јачи, будући нешто крупнији. Више се не смешим. Зурим у његове очи. За мене је то велика тајна, истовремено велики напор. Полако му се приносим, али још не уносим.
Придружује се и жена, опкољава ме с десног крила.
Сви ћутимо, а нас двојица се хладно, ледено, посматрамо.
Веома сам задовољан како се све завршило.
То су пријатни људи, али нису пар, како се то на први, површни поглед чини. У стању опуштености кажем им да сам у мисији од Бога. Намерно бирам овај теглајн из једног познатог филма, пошто је то за мене опште место које означава прелаз између хињене озбиљности и простосрдачне радости. Но, можда није и за њих?
Жена се прогурава у равнострани троугао. Радозналост је голица. Пази, међутим, да ме не додирне.
Узимам из кофера амишки шешир, црн и широког обода, мећем га на главу. Питам: „Како ми стоји?“. Жена врти главом. Пред продавницом се зауставља полицијска крстарица. Излази сувозач-полицајац и прилази. Држи новац у шаци, хоће нешто да купи. Загледа се у празан кофер и тужно жмирка. Враћам шешир унутра и затварам. „После Вас“, кажем му.
„Довиђења.“
„Шта си то читала?“, питам жену. Она уздахне, као да се љути и хоће да одбруси нешто, али опусти се и каже да је то неки трач препун измишљотина и прљавог веша. „А каква је та твоја мисија?“, пита.
„То је за онај други свет“, одвратим загонетно. Она нагло издахне, пошто је очигледно очекивала смешнији одговор. „Па причај. Реци нешто о томе.“
„Ја не одлазим у цркву“, кажем. „Ма ни ја.“ Очигледно јој је стало да се макар мало забави.
„Бог није међу нама, таман посла!“ И наставим: „Знаш ли шта би се иначе десило?“
Нећу намерно ништа да јој експлицирам, нека сама изнађе одговоре на своја питања, ако их има.
Она се примакне и ухвати ме за подлактице. „Разумем.“ Сад се она загонетно смешка. Помилујем је по коси и пољубим у чело. Ово је све било без предумишљаја.
(наставиће се)
Posts
