У коферу је мрак докле год очи нису у њему. Ето, то је довољно да знате. Не?
Излазак из кофера је потпуно неприметан јер се догађа у времену пре уласка у њега. Тако, могуће је да сам из њега изашао у шетњи крај школског игралишта, или још раније, док сам се надметао у зурењу с власником бакалнице, или још још раније, можда чак веома давно. Читав живот је могао бити последица једног изласка из кофера. А сад се сигурно питате: Шта се дешава док си у коферу и како се уопште можеш сетити уласка у њега ако се не сећаш изласка?
Питање је логично, али одговор на њега није у логици, па га због тога и нема.
Одговор је, наравно, у коферу...
Не у нама.
Ево... Ако се упитате шта је у нама, ко ће одговорити на то питање? Ми или оно у нама?
Сад је мало јасније, или, хајде макар да се претварамо да јесте. Али јесте.
Седим у замраченој просторији. То је некаква канцеларија, након завршетка радног времена. Необичан је мир. На високом је спрату, види се добар део града кроз прозоре. Полако се присећам застоја на улазу у зграду и већ почињем да се питам...
Чујем неко џангрљање код улазних врата. Зујање браве. Врата се отварају и видим спремачицу с усисивачем. Улази и застаје угледавши ме. Климнем главом и слегнем раменима. „Извините“, каже она и гура утикач у утичницу. Усисивач зазуји.
Посматрам је, погнуту, како систематски поспрема собу. Већ сам се двапут померао, да не сметам. Кофер сам оставио на малом каучу, на којем сам се претходно затекао. Када је завршила с усисавањем, жена се усправи и по први пут ме право погледа.
Нисам ни покушавао да замислим хоће ли ме упитати шта радим у закључаној канцеларији, после радног времена. Или штогод друго.
„Пријатно“, рече и оде.
Гледао сам за њом док је одлазила, а затим скретох поглед ка каучу. И схватих.
Погледам кроз прозор и угледам мало јато птица како пролеће. Птице немају крила и то је необично. Али до моје свести то не допире одмах, пошто се све веома брзо одиграва. Тек сада се присећам тог детаља. Али тада: окрећем се према каучу и хвата ме језа. Кофера нема. Прилазим и пажљиво загледам. Нема га. Поново се окренем према прозору. Примакнем се. Видим ли шта необично? Сумрак.
Следеће што се дешава је удар снажне експлозије и стравичан звук ломљења, скоро одмах након наглог пораста ваздушног притиска. Сад схватам, оно нису биле птице већ пројектили. Отпочео је рат? Ко их је испалио? Кроз прозор се ништа не види. Осим црвенкастих одсјаја на зградама с оне стране улице. Јурим према вратима и упадам у ходник. Преко пута собе су такође врата, али су закључана. Утом се појављује спремачица и тражим од ње да отвори једна од врата на наспрамном зиду ходника. Бледа је и ћутке ме послуша. Кроз прозор се види зграда у пламену и диму, и још једна крај ње. Чује се низ мањих, потмулих експлозије. Небо титра од нових и нових ерупција пламена. Спремачица подврисне и потрчи према пожарном степеништу. А и ја се сјурим за њом.
Степениште је мрачно и тескобно.
На улици је пакао. Из запаљене зграде извлаче изгореле, угушене људе. Скачу с високих спратова, падају. Смрскавају се. У маси се назире неколико струја. Крећу се и према и од места несреће. У ваздуху је много прашине. Руком придржавам папирну марамицу кроз коју покушавам да дишем и гурам се према главном кркљанцу.
Уз урлање сирена стижу прве ватрогасне јединице.
Повици, дозивања.
Поново ме хвата језа, овога пута много јача, постојанија.
Наравно, не знам шта ћу. Ићи тамо и помоћи или је већ унапред све узалуд?
По неком унутарњем нагону настављам да се крећем према паклу који као да се све више и више распирује. Одједном ме удари врели вал. Нова експлозија? Однекуд, иза прве погођене зграде, црвенило се појача па избледи исијавајући неподношљиву јару. То ме зауставља. Отуда и даље стрка, саплитање, гажење. Покушавам да се примакнем зиду и уђем некако у зграду поред, склоним се од стампеда. Не успевам. Окрећем се и трчим...
Читава страна зграде крај које сам управо протрчао нагло се затресе и сва стакла попуцају и сруче се на огромну гомилу, непосредно иза мене.
Већ се скоро ништа није могло видети од дима и прашине.
У мени, а изгледа и код других, догодила се необична промена расположења. Нестало је паничног нагона да се побегне. Сви смо се као један окренули и враћали навођени вапајима. Али, мало се коме могло помоћи.
Крв, стакло, дим.
Нешто се стропоштава по мени, гинем.
Мрак.
(наставиће се)
Posts
