Пакујем се и полазим. На овом месту се још осећа притисак подпитањаца из подсвести, али њих управо и гуркам у већ пренапучену, црном оивичену, празнину. Строго пазим да ми поклопац не уштине прсте.
Елем, крећемо, ја и мој – кофер. Преко улице и у супермаркет. Тамо идемо по ужину.
У супермаркету треба водити рачуна да кофер не изазове подозривост плаћеника-мотрилаца, али то је неизбежно. Обезбеђење супермаркета предлаже да одложим кофер у посебан одељак пре него што кренем у вршљање међу тезге, а ја заузврат захтевам да ми издају потврду да су га примили на чување. Они, наравно, ништа не гарантују, па настављам остваривање своје намере, не послушавши их. Брзо између себе и њих подмећем колица и гле! – већ сам с оне стране обртних враташаца. Док један од бриговалаца чачка по свом примопредајнику, други се протиње испод ограде и журно полази за мном, одлучан у намери да ме заустави и врати. Знам о чему се ту ради – осим очигледне грађанске непослушности, питање је и шта је то у коферу. Могућности, могућности – а баш то им је и посао, да ставе нагласак на нежељене могућности.
Од могућности до стварности танка је црта и лако ју је прећи.
Већ видим да су ове прве превладале и да бригаш почиње да разлабављује футролу свог електричног упуцача. Лице му је блажено посивело, опергаменило се и из очију просто избија фино пулсирајућа те разарајућа одлучност да се неконтролисани фактор, то јест кофер-ја, што пре неутралише и избаци из система. Уместо да се окренем и побегнем, крећем према њему и, подигавши високо кофер, понудим му да га узме. Бригодушник, не давши се збунити, одбија и наређује ми да изађем из продавнице. Испуштам кофер право на његова стопала. Пажљиво проучавам хитри морфинг израза његовог лица. Крв се хитро повлачи, образи попримају боју бледо, кратки трзај бола (помало претеран), очи клизе к рамену за помисли која тера руку да се примакне футроли упуцача – бриљантно фини прелаз од хињене одлучности к искреном осећању смртне угрожености а затим недовољно увежбаној офанзивности (отуд цимаво, неартикулисано грчење), прсти трапаво покушавају да уклоне преклоп футроле и дочепају се дршке оружја.
Моја десница-песница погађа лево око и – морфинг лица се убрзано наставља – црвена боја се враћа у образе, уста се полуотварају, лева шака прекрива болно место, десна се трза навише и граби изолаторску рукавицу, коју је, логично, прво требало навући пре употребе електричног пржача. Бридом стопала погађам га благо и прецизно одмах испод колена десне ноге и он се руши као скела у распаду. Док пада, покушава да одржи равнотежу (што је, будимо искрени, у таквој ситуацији – немогуће), левом руком обара с полице кутије крипсија и дипсија (пахуљице и пудинг намењене деци) а читава сталажа се опасно дрма и звечи. Онај други бригодушник, који је остао на улазу у супермаркет, коначно остварује конверзацију преко воки-токија, израз лица му је узбуђен, па и озбиљан али не очитава намеру да се придружи свом партнеру у прогонби уљеза. Достојанствено покушава да ствар реши с пристојне удаљености. Авај!
Крећем према њему, јер стратешки гледано, фактор изненађења припада мени. Ноге му благо поскоче устрану, панталоне се трзну. Неодлучан је, а тело му несвесно креће према излазним вратима. Полиција треба да већ пристиже, али – још не. То је само лажни утисак потекао од субјективног доживљаја времена. Длан у којем држи примопредајник обилато лучи хладан зној. Зној се већ искри и око очију. Купци у реду пред касом нервозно се врпоље, хтели би да што пре заврше с куповином и крену даље својим послом. Хтели би да их се све ово не тиче. Али, касирка помно прати развој ситуације и заборавила је на њих.
Јесам ли понео кофер?
Јесам.
Сад сам љутит и крећем према преосталом супротстављенику да га разбијем. Његово тело говори препознатљивим знацима. Руке према напред, ноге – назад. Глава се врти полулево-десно. Он у себи нема снаге да ме заустави и панично тражи излаз, али лигаменти ногу су се олабавили и због тога поклецкује. Неко повиче: „Бомба!“
Не успевам да суспрегнем осмех.
Закључивање паничара заснива се на дедукцији потеклој од претпоставке да обезбеђење мора да зна шта чини и да је, према томе, ситуација опасна докле год је приметна комоција. А један део обезбеђења копрца се међу кутијама дечје хране, док се други успорено повлачи према зони реакције фото-ћелије на излазним вратима. Све то, плус (сумњиви) кофер и – ето бомбе!
Народ из реда крај касе похрли на улицу, гласно жаморећи, а најчешћа реч је управо – бомба!
„Чекајте, чекајте!“ вичем. „Није бомба, није бомба!“
Хоћу да прецркнем од смеха, али немам сада времена за то. Млађи тинејџери окупљени око дрвета на тротоару усмерили су своје помичне и снимају догађај. Сигурно ћу испасти нејасан на тој раздаљини, али свеједно се осмехујем и благо махнем.
Полицајци из штрапацирунг-патроле који су се затекли у близини опрезно истежу вратове. Рукама говоре пролазницима да се склоне устрану (ови су потпуно некоординисани, саплићу се једни о друге) и веома полагацко се примичу месту радње, пошто нису сигурни на који тачно начин треба да се ангажују. Уколико је заиста бомба, то онда треба да реши специјална јединица за разбомбирање. Успостављају комуникацију с централом. Отуд стижу оспокојавајућа уверавања да је подршка већ на путу. И заиста, већ се чују сирене. То би требало да делује умирујуће.
Пошто се онај први, ошамућени бригодушник некако осовио на ноге и искобељао из крша, сада је навукао инсулаторску рукавицу и дограбио свој електрични упуцач, изашао је из супермаркета и обрео се у незавидном положају – пред цевима неколицине управо придошлих полицајаца који су углас од њега тражили да полагано испусти пуцу и руке подигне увис. Он је хтео нешто да каже, али у ситуацији у којој полиција држи оружје уперено у тебе, ти само треба да радиш шта ти се каже а не да уображаваш да с њима можеш да разговараш. Неколико метака нервозног упозорења прозуји крај његове главе и забије се у стаклене зидове продавнице, а изнутра се заоре вриска и дрека. Део излога се распрсне и сручи. Бригодушник одбаци оружје од себе и остане непокретан, згрчен. Пажљиво посматрам његово лице. Прелази морфинга су сада спорији и нежнији, а по коначном блаженом изразу и благом, бескрвном жутилу, закључио сам да се највероватније упишкио.
Налазио сам се тик иза првих редова полицајаца и исправно проценио да верују како је главни догађај још увек унутра. Поклекли иза отворених врата својих аутомобила, бринули су се, пре свега, око тога да одстране сваку могућност да они буду повређени – тако је налагао протокол. Следећи корак биће, претпостављао сам, процењивање с каквом врстом, потенцијалне опасности се суочавају. Каква је ситуација реално – то је остављено за касније, а, могуће, и – за свето никад. Истовремено, полицајци из другог реда ревносно су гурали радознале пролазнике даље од позорнице. Тако сам се нашао с оне стране улице. Нисам баш најбоље могао да видим шта се дешава па сам положио кофер на плочник и попео се на њега. Двојица полицајаца хитро су се примакла разоружаном службенику обезбеђења супермаркета, оборила га лицем надоле и на руке, искренуте иза леђа, ставили лисице. Видео сам да им нешто говори, али они су га већ гурали к својима. И даље су завијале сирене, а чуло се и крчање и пијукање токи-вокија.
Жамор међу посматрачима се стишао. Једна жена, која је стајала поред мене, стално се врпољила и подизала на прсте истежући шију, тако да сам јој, на крају, предложио да се попне крај мене на кофер. Радо је пристала, чак и на то да је обгрлим око струка, како не бисмо изгурали једно друго с ове, ипак, премале импровизоване осматрачнице.
Тело јој се стално врпољи и мигољи. Није да је пуначка, али има један правилно распоређени слој салца који одаје утисак пнеуматичности. Дошло ми је да дигнем руке од ње и да је замолим да сиђе с кофера, пошто морам да... Неко, тамо напред, одједном је завриштао, заправо завриштала. Све главе окренуше се у том смеру. Опет комоција, као да су се посматрачи-пролазници међу собом кошкали, а вриска се повремено јављала и замирала. Лажна узбуна, закључио сам. Није део главног догађаја. Пажња је почела да попушта или да се сели с, већ је то постајало очигледно, ојаловљене представе.
Дошло је време да се крене даље.
Људи који су се затекли у супермаркету почели су самовољно да излазе и тиме у потпуности покварили план полиције. Било им је дојадило да стоје заробљени и заборављени, кад су већ и сами знали да је кофер одавно напустио место радње, а и да, очигледно, није пао шака органима реда. Дошло је до жучног објашњавања с и даље узнемиреним полицајцима, који су сада желели да барем узму личне податке затечених купаца. Још сам покушао да погледом пронађем ону групицу дечака који су снимили мој излазак на улицу, а онда се досетих да су највероватније већ кренули да твитују по интернету и да се место догађаја сада изместило тамо. И репортери локалних радио и ТВ станица су се умешали међу сведоке и, више својом агресивношћу него спретношћу, преотели иницијативу из руку полиције.
(наставиће се)
Posts
