Дрво, жир
Ископали су рупу дубоку неколико стотина метара, преко десет хиљада хектара површине, између две планине. Сишли су на дно теренским колима. Чекао их је мермерни камен постављен на нарочитом постољу, с угравираним симболом дрвета, а Председник га је, пред очима читавог света, благословио. Тиме је званично утемељен први истински арко-торањ. Већ одмах се сумњало да је прикучен на разгранат систем дубоко подземних тунела, који су га ту још одавно, непрекидно дограђивани, превезивани и преусмеравани – чекали. Темељи су му облика кошаре корења. Искоришћен је и постојећи камени гребен, около и у њега су уграђене арматуре угљеничних композита и амалгама. Кроз њих ће дотицати „храна“ за торањ.
Подземни део торња гради се управо за вечност. А надземни, сачињен од заменљивих елемената, моћи ће, према потреби, да мења намену. Требало би, за почетак, да у торњу живи и ради више од милион људи. Требало би да буде матица-узор за будуће, још амбициозније, међупланетарне пројекте. Храниће се, дословно, Земљом. Преобликоваће читаву планету у себе. На крају, биће то дом милијардама људских и свеколиких бића.
Легенда о арко-торњу старија је од самог торња, разгранатија је, свеобухватнија, гладнија. Она већ премошћује време и уграђује се у постојеће електромагнетне, плазмичке и електричне мреже Галактике. У њој, равноправно с познатим, постоје и прастари и нови, невиђени и незамисливи облици живота и механизације. Обухвата у себи и будуће облике људске свести, у садашњости присутне једино у нејасно наслућиваном заметку.
Једна линија метроа добила је нову станицу. „Сефирот 7“.
Излазим из воза. Мало је путника на овој станици. Пробија се струја свежег ваздуха однекуд. Станица је у подземљу.
Рекламни панои (обични зидови) су још увек непопуњени слаткастим, по нечијем мишљењу, привлачним сликама. Деце у овом крају нема, па нема ни графита. Прилично је пусто и још увек некако недовршено, неочишћено. Зеленкасти цемент у трошкама.
Када се попнем уз (сада непокретне) степенице обрем се у огромној хали, која је на неким местима недовршена, и тамо је небо. Бело, магличасто. У појединим деловима хале постоји неонско осветљење, али је контраст (због блеска неба) доста јак. С једне стране је велики отвор кроз који се камионима довози грађа и одвози отпад. Основни ниво хале је испод нивоа околног земљишта, можда највише тридесетак метара. То значи да се испод ње, и испод тунела подземне железнице, налази још неколико пута хала ове величине, у свим правцима, надоле и постранце. Хала је много већа него што око досеже. Има у њој улица, преградних зидова, зграда, малих тргова. Пречник арко-торња је на неким местима и петнаест километара. Основ, на нивоу тла, је облика античке осмице (знате оне старе критске штитове сличне лаврису?).
Има доста људи, али нема пролазника. То је радничка класа, у радним оделима и са заштитним капама.
Питам се да ли је истина да су наумили да, високо горе на кули, у облацима, муњама напајају торањ? Могли би просто из висинске разлике да остваре неопходну разлику у потенцијалу. Можда и сама планета Земља функционише на тај начин?
Градови су насилно настали.
Хеј! Градоградитељи!
Кофер се уморио.
Устајали ваздух, без ветра. Ко је задужен за ветар? Ко за кишу?
Неко мора да ради.
Мала, невидљива бића, хране се међусобно. Мали, механички ловци, плове низ магнетне елипсе. Антитела и црвена зрнца, обезбеђују развоз кисеоника. Бели неурони-транзистори пресијавају се у тубицама. Електрична поља бриде ћелије епидерма. Несвесни својих облика препуштени су одржитељима. Град нема кичму. Има мишић. Органска тела су листови, порозна, преплављена стерилном водом. Плазма се развлачи кроз парне цеви. Две електроде, наспрамне, осећају се, али без очију, и то је за њих унутарње искуство. Из тог искуства, споља је бол.
Кофер неће ни да штуцне. У њему руке нестану, тако се најбоље оперу.
Радници ме посматрају, али ништа не сумњају. Једем као они – сендвич са сиром и пијем нешто бело. Нисам то извадио из кофера, али шта они знају? Они виде једно поред другог – то је већ јака веза освешћености.
На мени је само пластика, органско је али никадживо.
Важно је не јести створења која дишу.
Пре скорог времена, открили су кретање у сектору том-и-том.
Ја сам у њиховом електронском пољу, а међусобна удаљеност дефинисана је свеукупном перцепцијом Нула-Поља. Стога постојим јер ме осећају. Осећаји нису нешто што се памти. Никада неће посумњати.
Саможиви људи, долазе и одлазе, мислећи да се ништа не помера.
То кретање, то-и-то, се примиче.
(наставиће се)
Posts
