Идемо сад према најмодернијим здањима, у нови центар града. Тамо имају радарске очи и гасне успављиваче, за сваки случај. Баш да видим шта ће им на то рећи мој кофер!
И, ево нас већ...
„ОБАВЕЗНО СКЕНИРАЊЕ МИСЛИ“
На улазу се потписује изјава у којој се пристаје на све врсте неопходних скенирања имовине и тела, као и свести и подсвести. Разуме се, ни ту нисам хтео да се одвојим од свог кофера, али, уз мало натезања, нашло се решење. Пристао сам да легнем на покретну траку и провезем се кроз унутрашњост тунела за скенирање заједно с њим. Оператери су ме упозоравали да је зрачење нешто јаче од дозвољеног – узалуд. Пошто смо изашли на другом крају, испоставило се да је скенер неисправан, па сам замољен да отворим кофер и препустим и себе и њега ручном прегледу. Оћутао сам и препустио се процедури. У овом часу имао сам нешто друго на уму а не да терам инат с мргођеницима који, разумећемо се, само раде свој посао...
Отворих коначно кофер, а онда се, као на успореном филму, неколико радозналих и зачуђених глава наже над њега. Пошто тамо није било ничега осим густог, непробојног мрака, тако да се унутрашње ивице уопште нису могле ни разазнати, нити било шта друго, уколико је било спаковано унутра. Баш сам се питао шта ли ће сад да закерају, како ће њихове прецизне процедуре да прсну пред овим феноменом. И кога ће да окриве.
Позвали су шефа чији је посао и био да својим ауторитетом, по опису, разрешава нерешиве ситуације.
„Шта имате у коферу?“ упитао је смирујућим, дубоким баритоном. Тргох се, јер сам се већ несвесно био загледао у његово лице, очекујући уобичајени морфинг. Месо с јагодица му је неприродно висило, али, да ли је то заиста било месо или силиконски умеци, нисам умео да стручно проценим?
„Мрак“, одговорих самопоуздано.
„Видим да је мрак, али шта је у мраку?“
„У коферу је мрак.“
„Д-д-д-а,“ рече он отежући.
Осетих да се већ колеба да ли да затражи интервенцију више инстанце... Пичка.
„Па гурните руку и проверите има ли чега“, понудих му опипљиво решење.
Опрезан, искусан радник обезбеђења беше тај мумиозни шеф. Главом даде знак једном наћелаво ошишаном подређеном да руком провери садржај кофера. У том тренутку, вероватно, још увек им је био циљ само да „провере“ улазећи предмет, али већ ме је обузимала бојазан да ће се њихово проверавање ускоро претворити у једну другу, додуше сродну, врсту испитивања – ону која присваја предмет непознатих особина и непознатог порекла докле год се довољно не упознају његове корисне или, нарочито ове друге, штетне особине. А можда и власника заједно с њим.
Ћелавац спремно гурну десну шаку унутра али је, пошто ова намах нестаде, уплашен, хитро извуче.
„Нема ничег“, брзо рече. Другом руком је покушавао да установи да ли је све ипак на свом месту.
Шеф није био нарочито уверен да у коферу нема ничег осим густог мрака. Одиже га с тезге и продрма, али није се из њега чуло никакво тумбање или котрљање. На крају ипак донесе одлуку:
„Морате да оставите кофер.“
„Нећу“, одвратих.
„Онда морате да напустите...“
Није успео да заврши, јер сам ушао у кофер и истом потпуно нестао у њему.
После тога ништа више нисам видео од онога шта се дешавало међу безбедношњацима, али лако је, без много претеривања, замислити њихову збуњеност. Олакшавајућа околност за њих била је та што је заједно са мном нестао и кофер, па су могли, онако заверенички и саучеснички, да се једноставно направе луди, као да се ништа није догодило. Важно је само да виша инстанца ништа не сазна, јер онда би се ствари закомпликовале, а све залудности ради. А материјалних трагова, у виду скенерских записа ионако није било, јер у том тренутку скенер је био неисправан. Каква срећа...
Иако сам лично био прилично равнодушан према проспекту да нећу обићи то најмодерније и најаутоматскије, „скоро па живо“ здање, крунски украс метрополе, кофер је баш имао намеру да се прошета њиме. Па тако и ја, с њим...
(наставиће се)
Posts
