Нек плаче
Рафаел
Некад је за
сузу довољан и
Хладни дан
Али кад је
око срца хладно
Ломе се
огледала
И цвеће је
расуто у нервозним рукама
Изгуби се
глас на брисаном простору...
За такав
живот
И океан суза
је премало
Отреси се
тога
Топло и хладно
нек се играју
У врту
неизбежних промена.
У великом
свемиру
Савршенство
није граница
Црви поједоше
јабуку
Let Raphael Cry
Sometimes tears will
flow on a
Cool day
But when it is cold
around heart
Mirrors break
And flowers get
scattered in nervous hands
Voice is lost in the
sweeping zone...
For a life like that
Ocean of tears is
not enough
Get rid of it
Warm and cold, let
them play
In garden of
inevitable change.
In the great space
Perfection is not
limitation
Worms ate the apple
Posts
