И изградићемо, населићемо, Марс...
2.
Морам да се уздржавам од логике, пошто је она гора од најгоре заразе.
„Чин стварања, драга моја, понекад предухитри себе.“
„Мистификујеш.“
„Али ти знаш да су на почетку били митови.“
„И, шта то значи?“
„Значи, сад, кад је све објашњено – свет се изненада, и сасвим необјашњиво распада!“
„Неко вероватно зна...“
„Аха, ти што знају, због чега ћуте?“
„Због панике?“
„Сопствене...“
Ћуте и раде, мислим ја...
Запева помични. Поново Илија...
„Имам нове слике, с краја Т-доба...“ Шкљоц.
„Стигле су нове слике,“ кажем и гледам у њене тамне очи.
„Како? Су стигле...?“
„Већ су у пројектору.“
„Је ли то неки регистровани уређај?“ пита она. „Мислим, постоји ли нека мрежа преко које се повезујеш? Је ли то део Интернета?“
Много питања, а логичног одговора нема...
„Није. Рекао сам ти да је у питању анахронизам.“
„У, реду, анахронизам. Али како...“ Одустане од питања, пошто је то већ питала и није добила одговор.
„Ако би знала да ћу ти на то питање одговорити у будућности, да ли би сада била задовољна... спокојна?“
Посматра ме опрезно благонаклоно, али ћути.
„Не знам, али свеједно користим се тиме.“ И пустим пројектор. Појави се нова тродимензионална слика. Пејсаж је готово пустињски, пут који се губи међу брежуљцима и неке просте и невелике грађевине. Небо је тамно, хоризонт близу. Очигледно...
„Необично...“ каже Азиза.
„Ово је Марс!“ узвикнем.
„Откуд куће на Марсу?“ викне она и угризе се за језик. Онда се насмеје. „Наравно, то не знамо...“
„Да видимо,“ кажем ја и зумирам слику. Хоћу да уђем кроз прозор... киоска за брзу храну? Ово је тако бредберијевски, паде ми на памет... Можда је ипак монтажа?
У маленом ресторану нема никог.
„Изгледа као филмска кулиса,“ примећује она.
„Кулиса јесте...“
Изненада се узбудим... адреналин ме преплави.
„Па, ово није кулиса! Ово је...“
Азиза ме, зачуђена, посматра.
„...макета.“
А онда је упитам: „Чиме се бави тај твој пријатељ?“
„Карл? Он је... научник.“
„?“
„Мислим да је, физичар... Рекао је оно, нешто, о „дисконтинуитету“... Ваљда, физичар.“
„Да су створили дисконтинуитет?“
„Како се ствара „дисконтинуитет“?“ пита она.
„Мислиш, пошто није „ствар“?“
„Да.“
„Рецимо, као пауза у музици. Када не би било паузе, све би се слило, можда у тешко разлучиву какофонију.“
„А у физици?“
Уф...
Како размишљају физичари...?
„Он вероватно мисли на то да догађаји нису, више, логични, повезани... То се знало од раније, на нивоу елементарних честица, које се изненада појављују ни из чега – трансформација енергије у материју... отприлике...“
„И читаве галаксије,“ зачује се глас.
Неко је на тераси. Окренем се.
„Је ли ово он?“
Она погледа и одмах устане. Пође према њему. „Дођи да видиш, ово је занимљиво. Управо смо разговарали...“
„Ма знам,“ хукће он. „Требало је да се удаљиш од ММВ да бих могао да се вратим.“
„Од чега?“
„Од „Мог Малог Вибратора“.“
„Али, искључила сам га...“
Posts
