Saturday, January 2, 2010

КОФЕР 2 (шеснаести наставак)



Идем, а у сусрет ми иде човек у црном. То је свештеник. Има квргу испод пазуха. Оружје.

Пољуби ме у дупе,“ кажем му.

Извади револвер и упери га у мене. „Могу да те убијем!“

Можеш и у дупе да ме пољубиш.“

Али ја могу да бирам!“

Не можеш.“

Врати револвер под мантију и мимоиђемо се.

Али полицајцу у црном ово не бих смео да кажем. На крају крајева, он нема избора...

Нисам сигуран у то да постоји „право лице“.

И даље нисам сигуран.

То је због тога што не желим да изаберем.

Јер, ови што су изабрали, окружили су ме и мрко ме гледају. Њихова лица нису „права“. О појасу им висе лица. Из лобања им штрче кочеви. „Пољубите ме у дупе,“ кажем им. Одговор им је у лицу. Језива лица. Ко год да их носи, никад се није ни замислио...


(наставиће се)