Saturday, January 9, 2010

КОФЕР 2 (деветнаести наставак)



Револуционарна дијалектика Идеје


Људи су потрошни материјал.

Добар писац треба да води рачуна о томе...

Најтеже је потрошити себе?

Али, већ је то речено на другом месту, наиме, о том осећају испражњености у недостатку идеја, осећања, визије – та безвољност...

Поремећај перцепције догодио се због пребрзе смене догађаја, који су се по природи ствари преусмерили на многобројне паралелне колосеке, због чега се десила децентрализација, а затим су ти разнородни центри за обраду података и доношење одлука упали у међусобну асинхронију... Бомбашки напад на „депозитну зграду“ део је те борбе, али због компликација у новонасталом процесу диференцијације, у овом тренутку, не зна се „ни ко пије ни ко плаћа ни ко ће остати без гаћа“.

Револуционарне промене у друштву у непосредној су зависности од развијености производних средстава... Класика!

Само што ћемо појам производне, радничке класе проширити и на класу манипулатора друштвеног устројства, пошто је већ једном дошло до историјски катастрофалне забуне, када су у жижу интересовања дошле плаве крагне, а беле крагне се покушало избацити из друштвеног контекста (наводно су белокрагнаши – паразити!). А у стварности, они су праве кртице: рију без престанка као што и незаситно ждеру без престанка!

Да бисмо могли да наставимо с овом причом, још ћемо у сумњу довести тезу да су људска бића делатна, то јест, да су она та која врше – рад.

Дакле, производна средства су се у толикој мери усавршила да су почела да се самопроизводе, и не само то, постала су инвентивна, па се истовремено, производећи се – мењају и прилагођавају. Као да су и сама схватила суштину Дарвинове теорије о природној селекцији. Почела су да се прилагођавају сопственим променама и тако еволуирају. Догодила се, али на сасвим неочекиван начин – вештачка интелигенција!

Сада се тек види колико су наше представе о еволуцији примитивне и погрешне, јер смо овај процес везивали искључиво за живу материју. Одједном се (поново?) испоставља да је дијалектички материјализам „старији“ од живота и еволуције живих врста!

Кључно питање (укључујући и одговор на њега) је, наравно, ко је кога створио: човек – рад, или рад – човека? Постоји већ одговор: да је рад створио човека, али да ли је правилно схваћена логика која нас њему води?

Марксистичка-лењинистичка-стаљинистичка теза ослања се на претпоставку да је човек својом инвентивношћу одговорио на потребу усавршавања средстава рада, а дијалектички материјализам је схватио повратну спрегу – да усавршена средства рада истовремено мењају човека. Но, ова филозофија није узела у обзир претпоставку да је управо Идеја та која на овакав начин одржава себе. Идеја, која је у суштини „идеја опстанка“. (Познати немачки филозоф, Хегел, дошао је до овог сазнања, али је неопрезно пожурио да „подржи“ Идеју светског духа, из чега се касније изродио нацизам („рад ослобађа“), који је доследно, али ипак историјски превремено, кренуо с извршењем последње фазе „рада“ Идеје – фазе „коначног решења“.)

И у нашој тренутној ситуацији, идеја опстанка испољава се и даље као идеја – револуције!

О томе је реч!

А није узалуд речено да – револуција једе своју децу!

У првој фази револуције, идеја производи хаос. Хаос се испољава као уништење система вредности. Хаос је клица свега, из њега израња група носилаца нових вредности. Ова група (револуционарна авангарда) насилно намеће нови систем мера. Насиље је неопходно, јер оно има моћ преобликовања.

Све до сада речено свима је већ познато. Већ се то догађало и догодило.

Али оно што сада уочавамо јесте чињеница да људско биће – човек, испада из слике! И то због тога што се догодило убрзање циклуса промена које људска бића више нису способна да испрате.

Средства за производњу, која су непосредно конкретизован систем мера, сама себе производе и мењају (уништавају) – а човек више није у игри, ма ни својом „прирођеном“ инвентивношћу.

Човек нестаје. То је последња етапа револуције. Човек више није потребан Идеји. Њен опстанак надаље (или барем у овој фази) зависи искључиво од успешности процеса обесчовечења.

Узгред буди речено, испоставља се да управо због овакве природе Идеје, рад никада није схваћен као оно што не припада човеку. У томе је била грешка...

Грешка у перцепцији.

Због тога, уколико човек уопште жели да опстане (да се ослободи), мора да се одупре Идеји и да престане да – ради!

С историјско-материјалистичког становишта, ова борба унапред је – изгубљена...


(наставиће се)