Thursday, January 7, 2010

КОФЕР 2 (осамнаести наставак)



Просторно-временски парадокс


Све је добро, док не зачујеш глас.

Кад загрми глас, то је или Бог или...

Знам шта ћу, ако је Бог. Спремио сам питањце за њега:

Је ли, бре, докле ће да одмараш?“

А за лудило не брини. Оно се стално дешава.

Је л' и теби?“ пита ме Бог.

Само се трудим да уредно дишем. На то се усредсређујем. Дишем, смирен. Вентилирам.

Потонем у медитацију. Нећу да дробим, него би' да у дубини доживим чисто, мрачно ништавило. И, нећу да гледам, већ само да слушам. Крцкају зидови и намештај, док пролазим.

Искрсне ми пред очи мртвац из Хоризонта 1. Сивкаста флегма, као нафта, споро се излива из усне шупљине...

Нећу да гледам, чујеш ли!

И вируси хоће нешто да кажу:

Ми смо у дисконтинуитету,“ пиште они.

То... знам.

И ја сам!“

Уђем у сферу.

Сад сам у неутринском ништавилу.

Ситуација је озбиљна.

Карл Пит ме, у пролазу, ћушне лактом и намигне. Ето, рекао сам да сам га већ видео!

Али, не могу да одолим. Провирим из сфере и викнем:

Уја!“

Најпогрешније од свега је гледање. Због тога што оно лаже. На пример, лаже да је привид чврст.

То је тако. Све...

Док се не догоди: дисконтинуитет.

А када се догоди, крећу радови на ширењу „слепе мрље“.

Најважније је спасити временски континуитет.

Као што је познато, временски дисконтинуитет се доживљава као „парадокс“, који је, заправо, друго име за „субверзивну рушилачку делатност“.

Сличан овоме, је и проблем просторног дисконтинуитета. О њему се мало зна, али то је због тога што је он очигледнији. Парадоксално, зар не?

Или, можда, није...

На пресељавање у простору смо навикли, али на кретање у времену нисмо.

У простору је гужва, у времену је ред.

Уколико би у времену завладао неред, у простору би се догодила „просторна изолација“.

Просторна изолација, је, наравно – питање времена.

Лица која нарушавају ред, изолују се у простору на одређени временски период.

А лица која се у јединици времена налазе на више места – постају невидљива!

Ово треба узети у обзир када се промишљају тамна материја и тамна енергија.

Црно лети мимо светлости.

У црном нема коначних одговора.

Црно дише где хоће...

И, тако даље...


(наставиће се)