Шта је било после - What Happened Next

Шта је било после

Одисеј тако крене, шта је било после

Упадне код Дидоне, навуче се на њене сисе

Калипсо га је волела, али је патио

Затим је био код Кирке, угојио се

Сирену је избегао, та би га докрајчила

Није му до Пенелопе, него што просци

Поједоше и попише, а девојке љубише

А и њега су зајебавали, те их поби

Све је то обрачун с матријархатом

Јер кад дођоше стари Грци

Затекоше људождере и винограде

Под женски' скута

What Happened Next

Odyssey thus vamoosed, what happened next

He dropped by Dido, fell for her boobs

Calypso loved him, but he suffered

Then he was with Circe, she got him obese

Mermaid he avoided, she would've finished him off

Not that he cared for Penelope, but suitors

Ate and drank all, so he killed them

This is all about settling account with matriarchy

For when old Greeks moved in

They found cannibals and vineyards

Under women's skirts

Стрелице у облаку - Arrows in Cloud

Стрелице у облаку

Превише је зечева у мојој чоколади

Авара у кургану

Пачје школе препливале Волгу

Преплавило тајгу

Сличност лица посестриму вајну

Супа од хлорофила уместо срца

Крв у ноздрви

Згрушано небо растеже око

Над рупом у храст

У руци лист

Огледало тајно

Arrows in Cloud

Too many hares in my chocolate

Avars in kurgan

Duck schools swam across Volga

Flooded taiga

Likeness of face for sisterhood sad

Soup of chlorophyll in place of heart

Blood in nostril

Coagulated sky stretches eye

Over the pit into oak

Leaf in hand

Mysterious mirror

СИГНАЛИЗАМ И ТЕОРИЈА СВЕГА

СИГНАЛИЗАМ И ТЕОРИЈА СВЕГА

Основно о сигнализму

Да би се исправно схватио сигнализам, осим праксе која нам је доступна у облику објављеног материјала, током више од четрдесет година откако је Мирољуб Тодоровић објавио своје прве манифесте, неопходно је да се разуме метод који ствара овакву праксу. Тај метод, наравно, постоји одувек, али у свим временима неопходно је да се људи подсете да је могуће радити и стварати мимо задатих параметара који de facto онемогућавају уметничко па и научно разумевање стварности која се непрекидно мења и допуњује новим открићима и феноменима.

Пракса сигнализма обухвата конкретна, разноврсна уметничка дела али и теорију која објашњава поступак долажења до таквог исхода. Ово је нужно због тога што постојећи критички апарат није био, а није ни сада, у стању да реагује с разумевањем на нови тренд или покрет, па и нову стварност, већ би без покушаја истинске анализе у старту одбацио иновације и експерименте. Ово је првенствено због тога што се етаблирана критика ретко служи анализом већ понајвише представама, схемама или пак директивама.

Пошто у надахнутих појединаца постоји тежња да се нешто што се догађа или ради објасни, с крајњом намером да се све објасни, те да више не буде никакве забуне око тога шта, како и због чега радити, у науци и уметности, религији или било којој другој области у којој човек покушава да себи представи општи поредак ствари као и разлоге постојања таквог евентуалног поретка – покушаћу да преклопим неколико различитих приступа и погледа на прилично дифузну представу духовне делатности људског бића, с обзиром на велики број формално различитих делања.

Сигнализам барата с неколико појмова, које ћу овде објаснити. То су сцијентизам, у фази која је претходила сигнализму, затим апејронизам и алеаторни, односно стохастички метод.

Сцијентизам је имао за циљ да у поезију уведе нове садржаје, оне које је традиционална уметност у великој мери превиђала, из различитих разлога, било естетских било идеолошких. У последња два века, упоредо с брзим развојем технологије, настао је нарочити начин обраде стварности – научна фантастика, који у књижевност и друге уметничке облике на велика врата уводи нову материјалност света. Нова стварност све више, а сада већ с несхватљивим убрзањем, диктира темпо наших живота. Научна фантастика је у највећој мери користила спекулативни метод, мање се бавећи техничким а много више филозофским и етичким последицама таласа промена које су утицале на ток историје, донеле велики напредак у стандарду живљења, али и велике ратове и тоталитарне системе, а тој опасности смо и сада, можда више него икад, непосредно изложени.

Ова борба с иновацијама се у највећој мери водила у прозним остварењима и на филму, у поезији више методолошки, као авангардна делатност, а мање садржајно. Сетићемо се књиге Алвина Тофлера, објављене средином седамдесетих 20. века – Шок будућности. У овој књизи обрађени су многи аспекти стравичног убрзања у развоју технологије и људске неадекватности да се прилагоди новим облицима постојања. Сигнализам је у суштини, с обзиром на овај глобални, а у доброј мери и космички тренд, реаговао отварањем и одлучношћу да се оваква дешавања схвате и креативно искористе.

Ту је негде и прелаз из сцијентизма у сигнализам, који је с много већом амбицијом усређен на сам метод стварања, више него на садржај створеног.

Мирољуб Тодоровић је, тако, својом поемом Планета увео науку у поезију, а затим у другим радовима експериментисао с компјутерима, који у то време ни најмање нису личили на ове данашње, а све је то у овдашњим „релевантним“ круговима примљено с великом скепсом и неразумевањем.

Коришћење нових средстава артикулације као и материјала, захтевало је унификовани метод који би без грешке обезбеђивао да резултат буде уметност а не помодност, апологија или шунд.

Уметност је одувек баратала неизрецивим – апејроном, или просто – силом. Енергијом. У свету се заправо одувек дешавала та фузија с неизрецивим и неописивим – с почетка 20. века била је то Да-Да, и многи други покушаји да се у привидни поредак унесе елеменат који заправо једини опстаје – деконструкцијом представе стварности, која се у политичком животу неминовно нуди као апсолутна истина, што она свакако није. Летристи, надреалисти, флуксисти, психоаналитичари, супрематисти, авангардисти – сви су покушавали да спроведу анализу стварности и одреде шта јесте а шта није, да се формулише такозвана Теорија свега.

Да не бих превише историзовао причу, рећи ћу да се у уметничкој, па тако и сигналистичкој пракси, испоставило да је истина однос апстрактног према конкретном, и да је тај однос заправо – анализа. Анализа која је и уметнички, и филозофски и научни метод долажења до истине.

Деконструкција јесте реконструкција

Анализа пружа увид у стварност, а истовремено омогућује стварање на основу  увида и тада се назива алеаторним или стохастичким методом. Алеаторни или стохастички значе – случајни. Трећи синоним је – импровизација. Поновићу да се при импровизацији подразумева увид у стварност, тј. искуство или знање које једино омогућује квалитетно стварање in situ. То могу да раде искусни музичари, писци, филозофи, научници, проналазачи, спортисти, свако ко има довољно акумулираног знања у својој професији али исто тако и одговарајући, свеобухватни референтни систем.

Оно што највише збуњује неприпремљени ум јесте чињеница да је спознаја истине, управо због синонимности речи којима се очигледно и формално наизглед таутолошки, самодефинише, апсурдна са становишта било које логике засноване на редоследу. Али, управо је анализа алатка, метод, који укида условљене везе без којих чврстине и поузданости поретка и нема. Деконструкција, која је синоним анализе, значи поништавање условљености, узрочно-последичног низа каквим ми „нормално“ сагледавамо и тумачимо свет, живот, себе. Деконструкција значи раздешавање представе која често служи као „метод спознаје“, а она то није. Јер представа подразумева протоколе који унапред дефинишу исход, чиме је свако стваралаштво спречено.

Деконструкција некоме може да изгледа као негација, разарање, нихилизам, дакле нешто веома лоше. Људи желе да виде целину у свету у којем постоје, а анализа то не дозвољава. Отуд и страх да ће нови метод довести до уништења човека и поретка.

Овде се свет заиста дели на онај испред и онај у огледалу. Заиста све изгледа као наглавачке, са сваке од ових међусобно заменљивих позиција. Неко сматра да је поредак добра ствар, насупрот хаосу и безумљу нереда. А неко ће рећи да је поредак побуна против слободе, јер применом анализе долазимо до тога да је поредак лажно представљање света који као да поседује логичку чврстину привида, а јасно је да је то само уобразиља.

Разграђивањем и прераспоређивањем елемената стварности у стохастичкој поезији долази се до духовитих и критичких резултата који недвосмислено указују на апсурдност уређеног света, али ту се истовремено догађа и реконструкција, која  доказује да се не ради просто о нихилизму и разарању зарад уништења, него се однос између делова света поставља на нове темеље. Свет и даље постоји, али не као свет у нестајању, који се троши у својим „коначним“ и „најбољим“ решењима, каквог познајемо као историју. Напротив, свет настао као последица доследне примене стохастичког метода, има квалитет који није подложан дејству времена, односно застаревању, нити се икада може распасти јер не овиси о конкретним облицима. Он се састоји од анализованих облика, а то је чиста енергија.

Односни склоп - мрежа

У филозофији се одавно дошло до тога да су сви појмови део истог појма, да су све монаде делови Једне монаде, да је свемир сличан холограму, да је облик целине увек уочљив, само је понекад више или мање јасан. Овде се ради о поимању света као мреже, само је разлика у два схватања у томе да ли су чворови, елементи те мреже у зависном или независном односу. Јесу ли делови те мреже у посредном или непосредном додиру.

Истина о знању јесте да су елементи знања у непосредном додиру једни с другима, дакле без посредовања структуре или облика. Овакву истину може да поседује само неко ко је напредовао у знању тако што је анализирао тумачења и одбацивао она која нису заснована на анализи.

Питање смрти је основни камен спотицања, гледано с некритичке позиције. Разарање је смрт, то је тачно, али разарање је такође и увид у истину, у суштину, у постојање које се не може довести у питање даљим разлагањем. Смрт је прекид условљености, изненадно просветљење које укида просторно-временски континуум. Она јесте крај једног погледа на свет, али је такође и једна другачија врста постојања којом владају другачије вредности.

Да ли је могућ компромис?

Сигнализам је отпочетка критикован јер је негирао традицију тражећи нова и другачија решења – нове облике исказивања, нове материјале, разлагао је смисао, речи до слова, звука, слике. Заступници традиционализма су сигнализам видели као разарајући талас који уништава све чега се дотакне.

Истина је сасвим супротна овоме. Сигнализам је унео нове методе, поиграо се ватром, повећао брзину и учесталост информације, проширио чулност, заиграо опасне, вртоглаве игре.

Стохастички, алеаторни метод – јесте „случајни“ метод заснован на искуству, знању, увиду – не онај прокажени „слободни ток мисли“ који је по дефиницији некритичан. То је сигнализам увео у праксу.

Однос апстрактног према конкретном је произвео уметност. А однос конкретног према апстрактном, произвео је накарадно фулање које се агресивно, али и параноично брижно чувало додира истине – додира смрти.

Традиција није превише оспособљена да усвоји иновацију. Традиција значи: пренос, предање, сакупљено искуство, капитал, али често погрешно схваћена значи – оклоп, одбранаштво, грчевито чување позиција.

Сигналиста није против традиције. Свако ко се користи сигналистичким методом проучава и ослања се на традицију. Није проблем у сигнализму и сигналистима. Проблем је у посесивним традиционалистима, који традицију сматрају својим поседом, то јест, присвојили су себи право да кроз призму ограниченог искуства суде онима који су отишли у широке, до сада несагледане просторе.

Шта је, дакле, истина? То да је сигнализам поубијао облике па је стога уметност остала без садржаја? То није истина, а ћутање о томе јесте истина – и то тужна.

Је ли истина да је коришћење компјутера при стварању поезије убило човека? Или поезију? Није. Истина је да је поезија унела у себе и компјутере, и путовање свемиром, и све оно што се догађа у последњих 150 година, а што није постојало у традицији 18. и 19. века. А данас, хајде да видимо, шта би била, рецимо, традиција последњих деценија 20. века, и шта би се све по томе морало данас прећутати и ставити на ignore, јер убрзање с почетка 21. века је велико, садржај света и живота нараста брзином коју више не можемо да пратимо јашући на коњима или лупајући по писаћим машинама.

Сигнализам није просто држао корак с науком и другим дешавањима, већ је дао свој допринос предупређењу и излажењу накрај с гомилом проблема који прате овакав бурни развој догађаја.

Јегеничаров сан - Eugenicist's Dream

Јегеничаров сан

Човек усправан сања

Кажу, отворио му се видик

Помешао се са сном

Умножио се, али неће да слушају

Ту је дошло до покоља

Јер су и снови прогледали

Усавршио је апарате

Али слика је препуна побуњеника

Човек је ушао у ћелије

Саздао клона

Надмоћне памети

С тим да буде послушан

Из мозга су проклијали вируси

Хтео је да се пробуди из врућице

Али била је то црвена нирвана

Eugenicist's Dream

Man dreams upright

They say, his horizon opened

Mingled with dream

He multiplied, but they wouldn't listen

There happened massacre

For dreams, too, opened their eyes

He improved instruments

But the picture is full of rebels

Man entered inside cells

Created a clone

Of superior mind

Presumably obedient

From brain then sprung viruses

He tried to awaken from fever

But that was red nirvana

Простор у мојој глави - Space In My Head

Простор у мојој глави

Понекад помислим, зар није отров

Божја реч: Моје је све!

Бог је промисао и теши ме

И рече: Љуби непријатеља свог

Јер они су стадо твоје

А то је велика ливада детелине

Бог ми је поклонио скакавца

У глави да једе

Да нахрани племе и пријатеље

И рече: Уништи непријатеље своје

Пороби их нека служе земљи

Одјекује добош Божји

Од њихове коже

А Бог их је завадио

Да се муче у песмама

Док их кољемо као овнове

И једемо Сина

Да будемо као Он

Space In My Head

Sometimes I think, isn't it poison

God's word: Mine is all!

God is providence and soothes me

And said: Love your enemy

For they are your herd

And that is a huge meadow of clover

God gave me locust

In head to eat

To feed tribe and friends

And said: Destroy your enemies

Enslave them to serve the land

Echoes God's drum made

From their skins

And God alienated them

To suffer in poems

While we slaughter them like rams

And eat His Son

To become like Him

Ђе сте свеци и магарци! - Lo Saints and Donkeys!

Ђе сте свеци и магарци!

Пакао се љути на палидрвце

Неће да гори

Чудовишта се крчкају у магли

Бог риче на равно Цетиње

Водоноша поклекла

На гозби мудраци у тепсији

Гужва у забавишту

Радници гладују

Разум је помаст

И гори

Lo Saints and Donkeys!

Hell is angry at matchstick

Won't burn

Monsters sizzle in fog

Allah roars from Windsor

Water-bearer stumbles

Feasting sages in shallow pots

Crowd in kindergarten

Workers starving

Reason is ointment

That burns

Борба - Fight

Борба

Ако и победиш противника у рингу

Ниси победио његове присталице около

Fight

Even if you beat your opponent in the ring

You haven't beaten his fans around

Најскупље - The Most Expensive

Најскупље

Најскупља ствар на свету јесте производња и одржавање идиота.

The Most Expensive

The most expensive thing in the world is production and maintenance of idiots.

Разум - Reason

Разум

Разум припада идејама.

Reason

Reason belongs to the ideas.

Cruel God

Cruel God

You are slaves and 9/11 is whip.

Кодови - Codes

Кодови

Дужност, поробљавање, поредак, убиство.

Codes

Duty, enslavement, order, murder.

Богаташи - Rich people

Богаташи

Богаташи су створили јефтини свет.

Rich people

Rich people have created a cheap world.

Смицалица - Prank

Пријемник за интелигенцију је капацитет.

Receptor for intelligence is capacity.

ШЕТЊА КРОЗ УМОВЕ - Илија Бакић, У одвајању, збирка прича, „Агора“, Зрењанин 2009.

ШЕТЊА КРОЗ УМОВЕ

Илија Бакић, У одвајању, збирка прича, „Агора“, Зрењанин 2009.

Мало ко је у стању да као Илија Бакић уђе у ум бића, људског или нељудског, и од почетка до краја доследно мапира свет који то биће искушава и својим постојањем представља. Унутрашња снага бића која твори свет, својим чулним упливом и тумачењем тог уплива, исцрпљује се чином који називамо, просто – животом.

У збирци прича У одвајању, писац се бави, грубо речено, двема врстама бића. У једну групу убрајамо мушкарце и жене, то јест људе, а у другу – машине и кибернетске програме. Анализом узрочности и окидача, обраде података, закључивања и делања, Илија Бакић даје, уједно и прецизну слику основне мотивације која долази из света около, као и извитоперену слику, или одраз, која одликује биће настало унутрашњим преобликовањем и размештањем тих, из околине, изворних потицаја. У крајњој линији, с обзиром на аналитички поступак који Бакић примењује, постаје јасно да је разликовање две врсте само питање опажања прелаза/метаморфозе, односно замене, једне форме у/или/за другу.

У текстовима овог писца, чији се опус у великој мери уклапа у сигналистички, авангардни и експериментални корпус савремене српске књижевне продукције, управо долази до изражаја аналитички третман података, који искључује идеологизацију на свим нивоима – од емотивне, идејне, естетско-стилске, па све до свођења представе целокупности света на минималистички, индивидуални доживљај изолованости у средини која представља скуп тачака које у сваком моменту могу бити нешто двојако – нешто што црпи или нешто што даје енергију, без које живота нема.

Бакићево саживљавање с елементима стварности и представом могућих исхода, даје нарочити естетски доживљај трошења мега-ума „светске машине“ у огољеној форми „једног од нас“ изложеног суровој технолошкој хемији примордијалног бујона као коначне основе живота.

Ово свођење цивилизацијских и културних елемената под микроскопски окулар, карактеристично је за Бакића, и представља нужни одмак, измештање из ready made представе, како би се дошло у критичку позицију која је лишена горепоменутих емотивних или идеолошких филтера.

Црнохуморна обојеност, настала из супротстављених позиција људског света и појединца у њему, претећи се надвија над свест читаоца који се усуди да уплута у овај гротескни, кафкијански свет у којем једино одјекује злокобни смех као одјек пустоши бесконачног лавиринта безизлаза.

У Бакићевом опусу, који се састоји од хиперреалистичних прича и романа али и хумором засићених пародија и излета у поп-културни мозаички пејсаж, постоји и никад прекинута нит оптимизма, која пре свега служи као вођица и ослонац читаоцу. Ово је итекако потребно, јер се често, као читаоци, изненада обремо у бестежинском окружењу амбиса у који нас води зеноновски доследно проницање у суштину беспућа. Неке од прича управо се и завршавају тако, пред коначним тамним застором, у тренутку када је неопходно да се начини искорак из довршеног кретања животног облика. Тада, силовита магија Бакићевог путописа, као легендарни убик Филипа К. Дика, обнавља наше дисање.

Али, не поиграва се Бакић – надом, као лажним духом који дарује живот. Његови јунаци чине све у својој моћи, да се изборе за још један дан живота. Оно мало интелигенције коју поседују, користе до последњег даха. Управо овде писац и задаје коначни, немилосрдни удар печатом. Често прецењена интелигенција људског бића, као Лаокоон, хвата се укоштац са суровом стварношћу и у извесној мери је и освешћена, али тек толико да схвати да је гуши и њена сопствена суровост. А та суровост последица је слеђења „природних“ закона.

Не треба имати илузија, човек је у безизлазном положају, а оно што га гони – такође га и убија. Код Бакића је егзегеза исто што и епифанија. Далеко од тога да он у своје текстове експлицитно уводи дискурс о смислу постојања. Хладни, сцијентистички приступ као бесћутни оклоп належе на живо и топло ткиво наше коже. Сам додир стварности је непријатан. Човек не види шта би још ту могло да се догоди, осим борбе која је неминовна. Иако у невољи, Бакићеви јунаци сами траже своја решења, не вапе за помоћ неком апстрактном милосрдном Богу.

Оно што одликује приче у збирци У одвајању јесте реализам. Без обзира на то да ли је сам контекст у садашњости или блиској будућности, спољашњи декор је само то, али начин на који је свет склопљен је болно реалистичан.

Збирка У одвајању састоји се из три групе по три приче: И доле, И горе, И између.

Прва група се бави телом: унапређеним, пониженим, предефинисаним и редефинисаним. Поглед је из телесних функција, које у међусобној спрези творе живот које су оне саме. Уколико је у овим причама реч о недоречености, ова се односи управо на спецификацију животног облика.

Следећа група прича бави се животом на свемирској станици – али животом обичног шљакера који често и лако остаје без посла претварајући се тако у прола. Нема ту никакве свемирскооперске романтике и величанствености – све је у ситној калкулацији ситних потеза које тако обезвређено биће може да произведе. Код Бакића је будућност горе од данашњег најлошијег. Ово специфично поређење придева јесте истинско понирање у фрактализацију цивилизацијског постојања. Декоративне естетике код Бакића нема. Оно што обичне људе спасава од зла људског постојања уклоњено је прецизним потезом скалпела. Упознајте се с голом стварношћу друштвеног бића.

Између, које је у овој књизи на крају, уводи нас у кибернетску матрицу. Двострука препозиција стварности у последње три приче, уводи у свесни живот паралелу у облику програма који под пишчевим пером постају видљиви, а који у великој мери управљају нашим животима из сфере несвесног. Или, боље речено, из несагледаног простора. Препознавање невидљивог догађа се продирањем последица дејства неопажених протокола у свест. Овај догађај мења представу стварности на нивоу парадигме. У коликој мери смо на расположењу „тајанственим“ силама које нама управљају? Ако је судити по Бакићевом увиду, наше је постојање у потпуности одређено узрочно-последичним низом којем је почетак закопан у прошлости која сеже до Великог праска а предвидивост стварности искључиво зависи од способности да сагледамо механизме „светске машине“ потекле из тог прадогађаја. Јер, нова, кибернетска стварност која нас у себе све више увлачи, није суштински различита од своје претходнице. Треба само прогледати.